FELJTON - KARAĐORĐEV ZAKONIK BIO TEMELJ NEZAVISNE DRŽAVE: Glavni cilj za Karđorđa je bio ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine

Napisao: Akademik Milorad Ekmečić

10. 02. 2024. u 18:00

U OKTOBRU 1804. episkop bački Jovan Jovanović podnosi ruskom caru plan o srpskom carstvu. Negde se u ruskim planovima naziva i „Slavjansko carstvo“.

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВ ЗАКОНИК БИО ТЕМЕЉ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ: Главни циљ за Карђорђа је био уједињење Србије, Црне Горе, Босне,  Херцеговине

Mitripolit Stratimirović je imao viziju Slavenoserbskog carstva, Foto "Vikipedija"

Najznačajniji od tih projekata je bio u zvaničnoj formi podnesen od ovlašćene srpske delegacije bečkom i ruskom caru u februaru 1806. Srbi su zahtevali da jedna ruska vojna formacija od nekoliko pukova bude usmerena preko Vlaške na srpsku granicu, ili sa Krfa i Crne Gore. U tom slučaju, uveravali su ruskog cara, Srbi bi digli opšti ustanak od Dunava do Crne Gore. Rezultat bi bio formiranje jednog Slaveno- srpskog carstva u koje bi bili okupljeni „svi Srbi iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije i Albanije“. Dali bi toj državi veliku vojsku od 220.000 vojnika, što znači da su verovali da na tom prostoru živi deset puta više stanovnika.

Pola godine pre rata Rusije i Turske, ruski car je počeo tajno da pomaže Srbe. U Crnu Goru je bio odaslan poseban izaslanik Stepan A. Sankovski 1805. Njegov zadatak je bio da usklađuje delovanje Petra I Njegoša u planovima sa ruskom flotom na Krfu. Na sličan je način „za specijalnog rezidenta“ u podunavskim kneževinama 24. jula 1806. bio poslat Konstantin Rodofinikin, obrazovani odmeren Grk. Njegovo lukavstvo je još ojačano carevom instrukcijom da treba da studira prave namere Srba, njihov odnos sa Francuskom i Austrijom. „Iako se, čini se, veli car, zbog jednoverstva može računati na njihovu privrženost Rusiji, bez obzira na to, u Vašim odnosima s njima budite krajnje obazrivi."

Nikakvu pismenu prepisku nije smeo da preduzima i sve poruke o Srbima je trebalo da usmeno šalje preko svojih agenata.

OD SREDINE 1807. Rodofinikin će doći u Srbiju. Pomagao je uređenju državne uprave, zgražavao se kako je u tom ratu za oslobođenje bio jeftin ljudski život. Njegova značajnija dužnost je bila stvaranje mogućnosti proširenja- srpske revolucije na južni prostor prema Grčkoj. Njegova službena titula je bila da je on „ruski komesar pri Crnom Đorđu“.

Ruska pomoć Srbima je počela još pre nego što je sultan Rusiji objavio rat u decembru 1806. Ona je znatnije počela već u martu te godine. Preko zapovednika ruske vojske u podunavskim kneževinama Ivana I. Miheljsona najpre je poslato 13.000 zlatnika, kasnije 100.000 turskih pjastera i 4.500 pušaka sa barutom i olovom. U jesen 1803, pre izbijanja srpske revolucije u februaru 1804, ruski car je poslao u Crnu Goru generala Marka Ivelića, sa zadatkom da sprečava moguće vrbovanje Crnogoraca i Hercegovaca za ustanak protiv Turske.

Kad je počeo rat sa Turskom, ruski vojni plan je računao na pomoć Srba. Njihov bi glavni cilj bilo zauzimanje još neoslobođenog Beograda, pa udar prema Vidinu. Upravo tada je Karađorđe nesvesno otkrio da se ne smatra vojnim saveznikom za vršenje vojnih usluga u opštim balkanskim i svetskim planovima Rusije. Obavestio je rusku komandu da mora da veliki deo svoje vojske drži prema Bosni i na Drini. Istoričar Milenko Vukićević je 1907. zaključio da je „Rusija, pozivajući Srbe u savez, gledala na njih kao na oruđe koje će im pomoći na desnom krilu, skrećući vojnu Srba ka istoku i jugoistoku Srbije, a Srbi su želeli pomažući Ruse, da i njima Rusi pomognu osloboditi se Turaka i stvoriti nezavisnu državu“. To će tako trajati sve do sloma srpske vojske 1813.

IAKO su se Srbi, u časovima trezvenog gledanja u oči opasnosti sloma od još neistrošene turske vojne premoći, mirili sa mogućnošću da svoje državne granice zaokruže na reci Drini sa zapada, Timoku i Dunavu sa istoka i severa i Studenici na jugu, do Lima, Šargana, Javora, Golije, kao što se navodi u jednom predlogu Austriji krajem decembra 1809, ipak je njihov cilj  bio ujedinjenje države srpskog naroda. Najčešći projekat za stvaranje buduće srpske države je bio vezan za ideje o Slavenoserbskom carstvu. Iako se u određenim slučajevima mislilo da ono ne bi bilo samo jedinstvena srpska država, u većini slučajeva se na nju mislilo. Granice tog carstva je najbolje nacrtao mitropolit Stratimirović u jednom projektu iz juna 1804. On ga upućuje u Rusiju i predlaže da Rusija oblikuje „političko biće“ srpskog naroda. On živi od Vlaške do Jadranskog mora, u Ugarskoj, Slavoniji, i Hrvatskoj. Trebalo bi privoleti Austriju da Srbima prepusti Boku, deo Dalmacije i Srem, a da se habzburškom caru prepusti „Turska Hrvatska“, kako se nazivao deo Bosanske Krajine do reke Plive i Vrbasa. Verovatno je pod „delom Dalmacije“ podrazumevao Dubrovnik i delove srednje Dalmacije. I sam Karađorđe je bio nejasan šta podrazumeva pod budućom srpskom državom. U pismu Petru I Njegošu od 16. aprila 1806. on veli da je glavni cilj ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine. Iste godine, mesec dana potom (29. maja), on je tu dodavao i Dalmaciju.

OD SAMOG početka uspostavljanja nezavisne države, pokazivala se i potreba stvaranja pravne osnove njenog održanja. U novembru 1808. su se ruski predstavnici žalili da se u Srbiji „sad sudi po običajima“. Nešto kasnije je vođstvo zahtevalo da se iz Rusije „ištu knjige u kojima se soderžavaju zakoni rosijski, da 6i iz niha izvadili zakone, koji su za nas prilični i po njima se vladati moglo“. Krajem 1810. traže se od Rusa činovnici koji bi sastavili zakone i uveli poredak „bez kojeg se ne može živeti“. Na visokoj je ceni Napoleonov „Građanski kodeks“, pa se pokušava njegova nabavka. Istoričari, a naročito Stojan Novaković i Aleksandar Solovjev, uspeli su da rekonstruišu ono što je ostalo od „Karađorđevog zakonika“. Ipak je njegovu konačnu, do sada najpotpuniju verziju, 2008. sačinio Zoran S. Mirković. Ustanovio je da je nastao do 11. januara 1810, imao 41 član, od kojih 11 nije očuvano. Je- dan je član (9) propisivao da vršioci vlasti („starešine, vojvode, kapetani, knezovi, sudci budi koga čina“) moraju suditi po propisima zakona, a ne po „ateru ili po pizmi ili po kumstvu, ili po praviteljstvu, ili po srodstvu, ili po mitu“. Svaki prekršilac će se pred celim narodom proglasiti za „razoritelja pravde narodnje“, pa lišiti svoga zvanja. Zoran S. Mirković je ispitivao izvore koji su služili za uzor u sastavljanju ovog zakonika. Najviše ih je našao u habzburškim zakonskim propisima, posebno onim koji su primenjivani u Vojnoj granici.

TREBA uzeti u obzir činjenicu da je ovo vreme kada hrvatska nacionalna svest u Dalmaciji i Dubrovniku ne postoji. To se isto odnosi na Slavoniju i Bosnu i Hercegovinu. Postoji izveštaj iz januara 1808. da je Karađorđe „priznao katolika Ivana Kosančića Samardžića iz Jajca ( u Bosni) za svoga buljubašu i pri tome mu obećao da će ga priznati za komandanta tvrđave Jajce i cele Turske Hrvatske. On je pozivao povremeno i katolike na ustanak.

Pisao je poruke dubrovačkom Senatu, nekim katoličkim biskupima. U Dalmaciji je njegova slava utrla put nadi za oslobođenje. Tamo su ga nazivali „Crni Jure“. Biskup Vrhovac ga u svoj latinski dnevnik unosi kao „Chrerni Georgium“, Grci Mavros Georgios.

Ostaje pitanje koliko su katolički stanovnici pomenutih oblasti imali istu svest kao Srbi. U jednom su bili podjednaki - običan narod je malo lupao glavu o tome kojoj naciji pripada, jer sve dok se ne poteže pitanje nezavisnih država i njihovih granica, on od toga pitanja nema nikakve vajde, niti ga u svoje glavne muke broji. Istoričar Stjepo  Obad je 1983. ocenio da su u ustanku protiv Francuza 1806. i 1807. tri četvrtine stanovnika Dalmacije bila na strani Crnogoraca i Rusa, koji su taj ustanak vodili i pomagali.

DUBROVNIK U SRPSKOJ  DRŽAVI 

KARAĐORĐE je kao glavni zadatak smatrao oslobođenje Bosne i Hercegovine. U isto vreme, on čak kaže da su vođi srpske revolucije „u samom početku osnivanja našega večitu nadu imali“, da uz pomoć Crne Gore oslobode Bosnu. On je naziva „vječnim, zakletim, domaćim neprijateljem“ koji je uvek o tome radio da „izbriše sasvim ime i blagočestije srpsko“.

Petar I Njegoš je svojim konceptom Slavenoserbskog carstva bez sumnje podrazumevao i Dubrovnik, područje srednje Dalmacije gde je došlo do pobune pravoslavnog i katoličkog stanovništva protiv Francuza.

SUTRA: RUSKA FLOTA ZAPOSELA DALMATINSKA OSTRVA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Otkrijte RAJ na plažama Marsa Matruh: Egipatska oaza na obali Sredozemnog mora!