FELJTON - NEMAČKA JE BILA BAZA USTAŠKOG TERORIZMA: Doprineli naoružavanju i obuci pripadnika OVK, u vreme dok su bili tretirani kao teroristi

TREBALO bi nešto reći i u vezi sa zahtevom da se otkriju i sudski gone počinioci paljenja nemačke ambasade 2008. koji je posebno istaknut 2012 i 2013, ali se povremeno aktuelizira.

Foto: Tanjug/AP

Nije sporno da svaki napad na diplomatsko-konzularno predstavništvo neke strane zemlje treba sankcionisati shodno krivičnom zakonu i odredbama Bečke konvencije, ali i to ima u slučaju dve zemlje svoju predistoriju.

Kada jedna zemlja na svojoj teritoriji toleriše i/ili pomaže organizacije koje su orijentisane na terorističke aktivnosti prema drugim zemljama, onda se danas obično kaže da „sponzoriše terorizam” . U Zapadnoj Nemačkoj je posle Drugog svetskog rata našao utočište veliki broj pripadnika neprijateljske hrvatske emigracije (srpska i albanska neprijateljska emigracija bila je daleko skromnija i po članstvu i po aktivnostima) koji bi se po današnjim standardima bili tretirani kao terorističke, ili bar poluterorističke organizacije, pošto su izvodile brojne oružane i bombaške napada i atentate u SRN, kao što je paljenje zgrade jugoslovenske ambasade u Bonu 1962. i ubistvo njenog službenika, upad u zgradu Vojne misije u Zapadnom Berlinu 1968 i ranjavanje šefa misije, atentati na više naših diplomata, napadi na više diplomatskih predstavništava, podmetanje bombi na železničkoj stanici i bioskopu u Beogradu...

U vreme prekida diplomatskih odnosa između Jugoslavije i SRN (19.10.1957- 31.1.1968) ranije diplomatske misije (tada Uredi za zaštitu jugoslovenskih interesa) uživale su slabu zaštitu, što je emigracija koristila, mada ni nakon obnavljanja diplomatskih odnosa ta zaštita nije bila baš na adekvatnom nivou. Inače, prekid diplomatskih odnosa zbog priznavanja NDR, u sklopu tzv. „Halštajnove doktrine”, SRN je primenila samo dva puta, u slučaju Jugoslavije i Kube, što je takođe podatak koji govori sam za sebe.

NEMAČKE  vlasti (posebno kada je na vlasti bila konzervativna CDU/CSU) su ispoljavale vrlo visoku toleranciju i dozvoljavale su njihove aktivnosti na svom tlu, njihove zločine nisu preterano revnosno istraživale, osim kada bi prešli neku granicu koja bi izazvala veće uznemirenje javnog mnjenja, a kada bi i bili uhvaćeni članovi ovih organizacija su mogli da računaju na blagu kaznu. Postoje čak informacije da je nemačka Savezna obaveštajna služba (BND), preko svojih agenata, bila uglavnom upoznata sa akcijama hrvatske emigracije ( kao i albanske) i da ih je do izvesne mere kontrolisala i usmeravala, a pogotovo u funkciji priprema za rasturanje Jugoslavije, ali i posle toga .

Paradoksalno je i da Nemačka nije bila voljna da razmeni članove RAF uhapšene 1978. u Jugoslaviji za vođe hrvatske terorističke emigracije, što pokazuje da su im ovi drugi bili važniji nego da izvede pred lice pravde osvedočene nemačke teoririste.

POSLEDNjIH godina se Nemačka (posebno nakon pojave i izbornih uspeha Alternative za nemačku - AfD), ali i od kada je zemlju „zapljusnuo migrantski talas” (2016), suočava sa porastom  „desnog” ekstremizma (čak i u vojsci) i ksenofobije, sve većim brojem aktivnih desničarskih ekstremista (sa 24.000 u 2018, u 2019. porastao na 32.000, od kojih se 13.000 smatra potencijalno nasilnim), ali i zločinima koje oni čine. U 2020. je evidentirano 44.692 politički motivisanih nedela, od kojih 23.604 krivična dela krajnje desnice, a ostatak se pripisuje ekstremističkim levičarskim, islamističkim i drugim strujama. U takvoj sitaciji paradoks je da Nemačka na međunarodnom planu bude uzdržana kod osude nacizma.

Naime, prilikom glasanja u UN 17.12.2018. za Rezoluciju o borbi protiv veličanja nacizma i neonacizma koju su predložili Rusija (koja je predlagač ovakve rezolucije svake godine od 2005) i još 40 zemalja, Nemačka i sve zemlje EU, ali i regiona su bile uzdržane (ukupno je bilo uzdržano 54 zemlje), SAD i Ukrajina su bile protiv (sa objašnjenjem da iako su protiv nacizma oni su za slobodu govora, pa zbog toga neće glasati za rezoluciju), dok je 129 zemalja (među kojima i Srbija) glasalo za rezoluciju u kojoj se izražava „duboka zabrinutost zbog glorifikacije u bilo kom obliku nacističkog pokreta, neonacizma i bivših pripadnika Vafen SS jedinica, uključujući i podizanje spomenika, spomen-obeležja i održavanje javnih demonstracija u ime veličanja nacističke prošlosti, nacističkog pokreta i neonacizma”.

U IME čega Nemačka može da bude uzdržana kod usvajanja dokumenta koji je protiv veličanja nacizma i neonacizma? Pogotovo kada u isto vreme zvaničnici u Nemačkoj izjavljuju da je došlo do porasta antisemitizma i da zbog nasilnih incidenata nije bezbedno nošenje jevrejske kapice na javnim mestima. U svakom slučaju, treba biti oprezan - novi nacisti ne nose „svastiku” (tako javno i vidno) - na reveru ili rukavu, već (manje vidno, ali ništa manje ideološki verno) - u srci i u glavi!

U Srbiji nije postojao političko-ideološki nemački oblik „nacizma”.[...] Saradnika okupatora je bilo u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, kao i u svim okupiranim zemaljama Evrope, pri čemu se oni sa ideološke pozicije pre mogu kvalifikovati kao nacionalisti i antikomunisti, nego kao nacisti.

ISPLATA  pravičnih naknada - reparacija za pričinjenu štetu i žrtve je sastavni deo pomirenja, ali toga nije bilo. Naime, Nemačka je u oba svetska rata pored brojnih drugih zemalja materijalno opljačkala i Srbiju (Jugoslaviju) i dovela do velikog gubitka ljudskih života, ali obeštećenje mereno desetinama milijardi dolara nije platila, odnosno isplatila je nesrazmetno mali iznos za pričinjenu materijalnu i ljudsku štetu. Da je to učinila, pozicije i obe zemlje bi bile verovatno drugačije, a odnosi bolji. Sa druge strane, Nemačka je naplatila ceo iznos reparacija od Francuske posle 1871. (5 milijardi zlatnih franaka) kojima je finansirala svoj ubrzani razvoj.

Ne treba gubiti iz vida da takvu bizarnost da su mrtvim logorašima vađeni zlatni zubi i da je to zlato posle pretapano u nemačkim državnim kovnicima u zlatne poluge koje je dalje prodavano Rajhsbanci koja je za to uplaćivala novac na poseban račun SS tzv. Melmer račun. Koliko je nekadašnje „zubno zlato” učestvovalo u rezervama Rajhsbanke koje su pronađene posle rata (oko 400 miliona rajhsmaraka ili oko 144 tone) nikada nije utvrđeno, ali se zna da je  preko „Melmer računa” obavljeno 76 transakcija. Bilo kako bilo, Nemačka sada ima zlatne rezerve od oko 3.400 tona, što su druge najveće na svetu (iz SAD sa oko 8.100 tona). Mnoga umetnička i kulturna dobra koje su nacisti organizovano pljačkali širom okupirane Evrope nikad nisu pronađena.

SUTRA: ULOGA AUSTRIJANACA U ZLOČINIMA U SRBIJI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije