FELJTON - DO RATA BI DOŠLO I BEZ ATENTATA U SARAJEVU: Atentatore niko nije vrbovao i nagovarao da učestvuju u ubistvu Ferdinanda

Vasa Čubrilović

17. 02. 2023. u 18:00

ISTRAŽNA akta o Solunskom procesu odnesena su za vreme Drugog svetskog rata od Nemaca u Beč. Njihovi istoričari imali [su] da ih iskoriste za svoje teze o odgovornosti Srbije za početak Prvog svetskog rata.

ФЕЉТОН - ДО РАТА БИ ДОШЛО И БЕЗ АТЕНТАТА У САРАЈЕВУ: Атентаторе нико није врбовао и наговарао да учествују у убиству Фердинанда

Vojvoda Vojislav Tankosić, Foto "Vikipedija"

Ova akta  vraćena su u Beograd 1975. godine. Posle Drugog svetskog rata održan je novi proces protiv Dragutina Dimitrijevića i drugova, ali sad pod drugim uslovima. Na tome drugom suđenju u Beogradu se dokazalo, na osnovu izjava svedoka još iz Solunskog procesa 1914. godine, da atentata prot[iv] regenta Aleksandra nije ni bilo. Njih su naterale vojno-policiske vlasti srpske da svedoče o atentatu i kako da svedoče. Bilo je govora i o ulozi Dragutina Dimitrijevića u spremanju Sarajevskog atentata.

Da li je sva ta često u sebi suprotna građa o učešću „Crne ruke” u spremanju Sarajevskog atentata dovoljna da se može dobiti jedno određeno mišljenje: mislim, posle dugogodišnjeg prikupljanja podataka i uspoređivanja činjenica, da ne. Tokom istrage o atentatu i na suđenju atentatorima nije bilo ni pomena o „Crnoj ruci” i njenoj ulozi prilikom spremanja atentata. Princip i oni drugovi koji su na tome radili u Beogradu spominjali su samo Vojina Tankosića od srpskih oficira. Preko Milana Ciganovića i Đure Šarca, starih komita iz četovanja po Staroj Srbiji i Makedoniji, oni su stupili u vezu sa Tankosićem i dobili oružje za izvršenje atentata. Da li je Tankosić pre davanja oružja pitao nekog za dozvolu – oni nisu znali, niti su o tom govorili ne samo za vreme suđenja, nego ni posle. Nisu o tome govorili ni moj brat Veljko i njegov kum Miško Jovanović, glavni posrednici za prenos oružja od Srbije do Sarajeva.

NEMAMO nikakve pismene ili usmene izjave Vojina Tankosića, Milana Ciganovića ili Đure Šarca – da su tražili i dobili odobrenje od Dragutina Dimitrijevića za atentat: sve izjave u tom smislu davane su od Dragutina Dimitrijevića za vreme suđenja u Solunu, a njegovih drugova iz organizacije „Crna ruka” posle 1918. godine. Da li su to sigurni dokazi? Sumnjam. Izjava pukovn[ika] Dimitrijevića pred smrt može biti iznuđena od njegovih političkih protivnika. Revolucija u Rusiji je bila 1917. u punom jeku. Kako će se završiti Prvi svetski rat nije bilo jasno, najmanje sigurno da će Antanta pobediti. Za buduće pregovore sa Austro-Ugarskom nije bilo rđavo za vladu Nikole Pašića da ima crno na belo – priznanje osuđenog na smrt i pogubljenog puk[ovnika] Dimitrijevića da je on organizovao Sarajevski atentat. Kad se posle 1918. vremena menjaju i učešće u spremanju Sarajevskog atentata se ne smatra više kao krupna politička pogreška, onda prijatelji Apisovi iznose podatke, da je on doista spremao Sarajevski atentat. Šta više, po nekima, to je bio glavni razlog zašto je osuđen na smrt od Vojnog suda i pogubljen. Da li su ovi podatci tačni? Istoričar će po tom pitanju uvek biti u nedoumici – i tako će mislim i ostati. Uostalom, nije to ni prvi ni poslednji put da istoriska nauka ne nađe odgovore na sva pitanja, kad se tiče početka i razvoja nekog važnog istoriskog događaja.

JA LIČNO, mada sam bio neposredni učesnik u Sarajevskom atentatu, mogao [sam] saznati, što drugi nisu bili u stanju, i naknadno proučiti izvore i literaturu o tom pitanju, nisam mogao doći do jednog sigurnog odgovora. Lično mislim, gledajući stvari u celini, da je vrlo moguće, sudeći po čoveku kakav je bio inače, da je Dragutin Dimitrijević na neki način bio umešan u spremanje Sarajevskog atentata. Međutim, ima isto tako mogućnosti da je to Vojin Tankosić, onakav kakav je opet on bio pust, no neposredan, sam sa svojim ljudima stvar organizovao.

Bilo da je Tankosić sam na svoju ruku ili uz odobrenje Dimitrijevića dao oružje i pomogao im da pređu preko granice Principu i drugovima, nigde se ne postavlja ozbiljno pitanje, da inicijativa za atentat ne potiče od samih omladinaca. I što sam saznao i što sam slušao i čitao, pokazuje da omladince ni u Beogradu, ni u Sarajevu nije niko vrbovao i nagovarao da učestvuju u atentatu. Tako su oni sami izjavili – u istrazi i pred austriskim sudom 1914. Tako o tome govore svi ozbiljni podatci koji su skupljeni i posle o spremanju Sarajevskog atentata. Bilo je nešto u vazduhu, ležalo u raspoloženju omladinskih krugova u godinama pred rat 1914. Čekala se samo prilika. Dolaskom na Vidovdan 1914. u Sarajevo Franc Ferdinand je pružio tu priliku. Mi đaci smo je iskoristili.

U NAUČNIM krugovima i u javnosti od 1914. i, kako kod nas tako u ostaloj Evropi, se raspravljalo i raspravlja, da li bi se mogao izbeći Prvi svetski rat da nije bilo Sarajevskog atentata. Jedni misle da se mogao izbeći, drugi da nije. Ja lično mislim da su unutarnja društveno-politička pitanja u pojedinim državama i njihovi međusobni sukobi u doba imperijalizma neminovno vukli jednom velikom međunarodnom sukobu u Evropi i celom svetu, sve povezano sa osvajačkim težnjama velikih sila i njihovim borbama oko svetskih tržišta i gospodstva nad zemljama i narodima. U vreme kad je 1914. izvršen atentat u Sarajevu, i počeo Prvi svetski rat, ozbiljni politički ljudi i pokreti kod nas su govorili, da se treba uzdržavati od izazivanja Austrije. Sa nemačkim Rajhom za leđima ona je opasan protivnik. Zapadne sile i Rusija nisu još bile čvrsto povezane i spremne po svaku cenu da idu u rat na našem pitanju. To je pokazala aneksiona kriza 1908. i balkanski ratovi 1912–1913. godine. Posmatrano sa stanovišta ondašnjih međunarodnih odnosa – imali su pravo i Nikola Pašić i svi oni na slovenskom jugu što su tako mislili. Nasrtljiva netrpeljivost vlade u Beču prema Srbiji, koja se pokazala za vreme kriza od 1908–1913. govorili su doista da treba biti vrlo oprezan prema njoj.

PORAZ  Bugarske u tom ratu i prilazak Rumunije Srbiji, Grčkoj i Crnoj Gori poremetili su još više odnos snaga na Balkanskom poluostrvu, na štetu Nemačke i Austrije, no što su se poremetili porazom i isterivanjem Turskog carstva sa Balkana u jesen 1912. godine. Da će centralne sile iskoristiti prvu priliku kao povod da pokušaju neposrednim napadom Austrije na Srbiju da takav nepovoljan svoj položaj na Balkanu isprave u svoju korist, bilo je svakom jasno, ko je malo šta znao o međunarodnim odnosima u Evropi posle završetka balkanskih ratova 1913. godine. Znalo se to vrlo dobro i u političkim krugovima ne samo Beograda nego i Zagreba, Sarajeva i Cetinja. Mi se toga nismo držali.

Smatrali smo da pokrete u jugoslovenskim zemljama, što su nastali za vreme balkanskih ratova, ne treba smirivati nego neposredno uputiti protiv našeg najvećeg neprijatelja Austrije. Mi nismo poznavali međunarodne odnose povoljne ili nepovoljne za našu borbu protiv Austrije. Smatrali smo da tu borbu treba ne stišavati, nego pooštravati, pa kud to vodilo da vodilo.

NAPAD NA SRBIJU

VLADE u Beču i Berlinu iskoristile su ovaj atentat za napad Austro-Ugarske na Srbiju u leto 1914. Zemlji je tek izišloj iz dva teška rata nametnut novi neuporedivo teži i sudbonosniji rat sa centralnim silama. Doista je sve bilo stavljeno na kocku, ne samo pitanje ujedinjenja i oslobođenja, nego i sam opstanak već stvorenih dveju srpskih država Srbije i Crne Gore. Da [su] se tako razvijali događaji, što su doveli do Prvog svetskog rata, danas je utvrđeno u istoriskoj nauci ne samo kod nas nego u celom svetu.

SUTRA: SRPSKI NAROD NIKAD NIJE OSUDIO ATENTAT

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

TUGA: Preminuo fudbaler kojeg Piksi i Rambo Petković dobro pamte