ТУРСКИ ХИРУРГ ЛЕЧИО СРПСКЕ ВОЈНИКЕ: Како је судбина уочи три рата спојила Јерменина Серкиза Берберијана и Нововарошанку Љубицу Ристић

КО год од љубитеља старина прекорачи праг куће Ристића и Берберијана при крају старе чаршије, у главној, Карађорђевој улици у Новој Вароши, постави питање: "Па кад није заштићена и сачувана за поколења, што делови покућства, рукотворине од бакра, ћилими, старинске иконе и слике, те сехара (оковани дрвени сандук) нису експонати у некој етно-поставци...?"

Доктор Серкиз Берберијан и Љубица Ристић / Фото Р. Мартиновић

Кућа са пушкарницама и магазом, из које се потомство расуло по свету, зидана је 1861. године. Неми је сведок умећа предака, као и да су крајпуташка паланка и Стари Влах вазда били етапна станица сеоба, да су се овуда укрштале војске и интереси сила.

ЈЕДНА од најстаријих кућа чува и успомене на љубав и животну причу: још на зиду нису избледеле слике Серкиза Берберијана, Јерменина рођеног у Цариграду 1877. године и студента Сорбоне, хирурга турске, па српске војске у ратовима 1912-1918. године, и супруге Љубице. Путеви и судбине срели су им се уочи три рата.

- У кућу трговачке породице Јове Ристића у Новој Вароши позвали су турског војног лекара из гарнизона у Пријепољу да прегледа болесно дете. По старом обичају, доктора Серкиза је слатким, водом и кафом послужила Јовина ћерка Љубица. Стасом и лепотом Варошанка је запала за око доктору. Туђинци су прве речи прозборили преко тумача на француском језику - преноси казивање предака Зоран Кнежевић, недавно пензионисани руководилац пословнице "Дунава", комшија што ретким посетиоцима отвара врата.

И како каже песма, љубав удари често кад јој се човек најмање нада, па је кроз који месец крунисана браком, у ком су имали четворо деце - Михаила, Милку, Слободана и Дару.

ЈЕКА топова са Јавора у јесен 1912. најавила је да се ланци ропства раскивају. Турске посаде у варошима Рашке области износиле су беле заставе и повлачиле се пред налетом Јаворске бригаде пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Лекар Серкиз се са заосталим персоналом војне болнице и рањеницима у Косовској Митровици предаје српској Ибарској војсци. У Зајечару је 1913. лечио бугарске заробљенике од тифуса, а почетком 1914. године стигао у Београд и, уз држављанство, добио чин капетана I класе.

Foto: Све је исто деценијама / Фото Р. Мартиновић

POGLEDAJ GALERIJU

Оне 1915. године, најтеже за Србију, доктор Бербери јан са београдском Војном болницом, из Косовске Митровице креће у албанске врлети, да би после голготе, на Крфу и Солунском фрон ту видао промрзлине и ране српских војника.

Потомци, за "Новости", подсећају да је лекар преко Скопља, са ослободиоцима, по трећи пут стигао у Косовску Митровицу. И како то прст судбине и живот могу да буду окрутни - овде затиче породицу и децу оболелу од шпанске грознице и после само два дана - губи битку са животом?!

Деца су се изборила са болешћу, вратила у родитељску кућу, школовала се и гранала лозу Берберијана, све до Америке. Неке од сведочанстава времена, као Библију у кожном повезу или француско-турски речник из 1900. године и друге старине понели су са собом. Остале су слике, визиткарта на четири језика и бројна сведочанства времена, која ће једног дана, можда, обогатити музејску збирку Вароши.

ЕКСПОНАТИ ЗА МУЗЕЈ

- НЕКОЛИКО мањих предмета из куће уступили смо Музеју у Новој Вароши - каже Урош Милошевић, праунук Берберијана, грађевински инжењер из Београда, који једини од потомака живи у Србији. - Родитељи и бака су чешће долазили у Варош, а ја једном годишње. Корона је одложила оставинску расправу и разговоре о судбини куће, треба да се улаже у кров...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације