МЛАДЕНОВИЋИ ИЗВОР ЖИВОТА: У Миљковцу код Гаџиног Хана, бебе се пола века рађају само у једној породици

Јелена Ћосин

21. 11. 2020. у 11:36

МЛАДЕНОВИЋИ ИЗВОР ЖИВОТА:  У Миљковцу код Гаџиног Хана, бебе се пола века рађају само у једној породици

Фото Ј.Ћосин

СЕЛО Миљковац, ушушкано у обронке Суве планине, на десетак километара од Гаџиног Хана, живи захваљујући породици Младеновић.

Док остали напуштају огњишта и одлазе у градове трбухом за крухом, они проналазе начин да сачувају живот на селу. Данас у њиховом дому заједно живе три генерације, а како се често нашале, броје више чланова него цело село заједно. Најмлађи Тадија на свет је дошао 5. новембра.

Иако се до Миљковца не стиже лако, јер је пут оронуо и препун рупа, а зиме умеју да буду сурове, са доста снега, Младеновићима никада није била опција да га напусте и оду у град. Пелене и дечје играчке већ пола века уназад у читавом овом крају могу се видети једино у њиховом дворишту, а од пре десетак дана, њихов дом, али и цело село богатије је за још једног члана, малог Тадију. Његов 14 година старији брат Стефан каже да је једва дочекао брата, јер је био једино мушко дете у целом селу.

СРЕЋА Катарина и Милош са Тадијом, Фото Ј.Ћосин

- Чим мало порасте, научићу га да игра фудбал! Имам и сестру, она има седам година, али она се игра само са луткама, а и живи код мајке у граду, па долази на село само преко распуста. Ја сам увек желео барем још једног дечака у селу, да можемо да играмо неке мушке игре. Глупо је мало, нема деце, нема никог, али снађем се, изађем на ливаду, па тамо шутирам лопту. Другари су удаљени од мог села неких четири-пет километара, али само један друг понекад дође. Остали или не желе, или не могу, далеко им је, пут је лош, тако да сам увек сам, али мој брат ће имати мене и њему ће бити лакше - прича нам Стефан.

ЛЕПОТА СЕЛА

- ЈА волим село, волим тај начин живота, ту смиреност, свеж ваздух. Па погледајте само какав је поглед на планину, то не бих мењала ни за шта у граду. Када дође време за школу, Тадију ћемо возити, баш као и Стефана, а када буде лепо време, може да иде пешке, јер у томе је пола здравља.

Ја сам завршила Вишу фармацеутску школу, дуго сам радила у апотеци и чим Тадија мало порасте, надам се да ћу поново наћи посао у струци и сигурно ми неће бити тешко да путујем сваки дан - искрена је млада Катарина.

Иако до школе у суседном селу Доњи Душник путује четири километра и нема готово ништа од онога што имају његови вршњаци из града, каже да никада не би ништа мењао за његово село, баш као и његов отац који је имао исту судбину током одрастања, али није желео да оде.

 БОГАТСТВО Деда Синиша и баба Оливера, Фото Ј.Ћосин

- Најлакше је отићи у град, то увек могу, али нисам желео. Стефана и млађу Тијану подизао сам на селу у породичном дому са бившом супругом, а након развода она и девојчица су отишле. Стефану се град није допао, па се вратио да живи на селу. Сада сам се поново оженио и пре неки дан родио нам се Тадија. Моја супруга воли село, потпуно смо сагласни у томе да овде проведемо остатак живота. Ја сам отворио малу кафану у Гаџином Хану, ту су и послови на селу који пружају колико-толико довољно услова за живот - прича, за "Новости", Милош.

Његова супруга из Ниша, Катарина, има само 23 године и одлучна је у томе да село има више тога да пружи њиховој деци, него град. Она каже да јој готово ништа из града не недостаје.

РАЗОНОДА Стефан са стрицем игра фудбал, Фото Ј.Ћосин

Кућа је пуна и млађих и старијих, а ту је и Милошев млађи брат и његова девојка која код њих живи одскоро, па је увек весело. Како нам причају најстарији из ове породице, дека Синиша и бака Оливера, у њиховом дому увек је било тако.

- У пет околних села и ово м нашем, једино код нас пуна кућа деце, никад нас није испод 10 у кући. Све нам је потаман, кућа нам је весела имамо све што нам треба. Цело село је весело због нас и дечице која је код нас. Ми имамо троје деце, ћерка има девојчицу, Милош има троје деце, а надамо се да ће и млађи син ускоро да се ожени, па да буде још деце, јер њих и пара никад није много - говоре нам они кроз осмех.

Стефан Младеновић, Фото Ј.Ћосин

Међутим, граја и смех данас још једино одзвањају из њиховог дворишта. Осталих стотинак кућа броје свега двадесет људи. Старих и немоћних, који нису имали куд. Школе су све празније, она у Доњем Душнику коју су похађала и њихова деца, некад је била пуна ђака, а данас броји свега двадесет ученика.

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)