НЕМАМ ВИШЕ, А СРЦЕ МИ СЕ ЦЕПА: Видосава Јовановић храбро трпи немаштину да би школовала три унуке

Ј. СТОЈКОВИЋ

09. 10. 2020. у 15:00

НЕМАМ ВИШЕ, А СРЦЕ МИ СЕ ЦЕПА: Видосава Јовановић храбро трпи немаштину да би школовала три унуке

Фото: Ј.Стојковић

КУЋИЦА са два собичка у селу Власе код Врања, спас је за баку Видосаву Виду Јовановић (71).

Ту се преселила из планинског, врањског села Трстена, смештеног уз административну линију са Косовом и Метохијом, да њене унуке свакодневно, до школе и назад, не би пешачиле више од дванаест километара свакодневно.

Плаћају кирију симболичних 1.500 динара месечно, али у кући нема ни воде ни струје. Она је заправо само какво-такво решење да Милена (13), Маја (12) и Милица (9) нису на улици.

Вредна бака Вида вади воду из бунара и кроз сузе прича како ју је живот натерао да и под старост буде девојчицама све - мајка, отац, бака.

- Умесим им хлеб, спремим им да једу, пошаљем их у школу - прича нам бака Вида. - Док се оне врате спремим им нешто за ручак... Шта има у кући од тога правим... Немам више, а срце ми се цепа...

Родитељи бака Видине три унуке и њихов једногодишњи брат Милорад, живе у Трстени. Зими је чак и за старије, искусне горштаке, готово немогуће да из овог села "сиђу у цивилизацију", а камоли за три нејаке девојчице.

Фото: Ј.Стојковић

- Син и снаја су започели да граде кућу у селу, али је никада нису завршили - говори нам бака Вида. - Не ради син. Не ради ни снаја. А, њено здравље није баш најбоље. И, шта ћу, како ћу, "сиђем" са овом децом у Власе, да им олакшам. Најпре њима, а затим и мом сину.

Ова породица која живи на две адресе у готово немогућим условима за живот, једва саставља крај с крајем. Једини извори прихода су им дечји додатак и социјална помоћ, а нису их заборавили ни добри људи.

- Донесу...људи - уз дубок, тежак уздах, кријући сузе да унуке не примете њену муку, наставља бака Вида. - Донесу гардеробу за девојчице, понекад храну... Оне се много радују, па мени мало буде лакше... Али, није то живот кад од другог чекаш...

Кући се из школе прва вратила најмлађа унука Милица. Не познаје нас, па се умиљато савија око баке и бескрајно плавим окицама испитује нас погледом.

Фото: Ј.Стојковић

У међувремену, из школе се враћају и Милена и Маја. Обе, најпре збуњене изненадним гостима, полако се отварају.

Причају како им недостаје мали брат, како би волеле да су чешће са мамом и татом, али мудро закључују да школа мора да се учи како се у будућности не би мучиле, већ да би могле да нађу бољи посао.

- Боље нам је и лепше у нашој Трстени - тврди Маја. - Али школа нам је далеко, па морамо да будемо овде у Власу. И једва чекамо викенд да тата дође по нас.

Милује их по коси бака Видосава и каже:

- Имам шећер, а и здравље ме полако издаје. Али, борићу се, како знам и умем, да још мало поживим. Само толико колико је довољно да помогнем свом сину да децу изведе на прави пут.

Фото: Ј.Стојковић

ВОЈСКА ПОМОГЛА

О ОВОЈ породици највише је бринула Војска Србије. Захваљујући генералу Милосаву Симовићу у најудаљенијем крају Трстене стизала је помоћ у храни и другим потрепштинама за ову породицу. Помагале су и разне хуманитарне организације као и "Пољанички вукови", бајкери из Врања.

НАОЧАРЕ ЗА СУНЦЕ

ДОК старица прича и крије сузе да унуке не примете њену муку, најмлађа Милица се не одваја од ње. Раније се вратила из школе и чека да и старије сестре дођу.

Питамо је шта би највише волела да има, а она одговара:

- Наочаре за сунце.

Фото: Ј.Стојковић

Ј. СТОЈКОВИЋ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Majka

09.10.2020. 16:17

Ne razumem cemu objavljivanje ovakvog tipa "vesti" bez dodatnih informacija o tome kako pomoci porodici. Da se rastuzujemo nikakva korist! Dajte organizujte nekakvu akciju i omogucite nam da reagujemo na ovako nesto. Pozdrav