СУДБОНОСНА БИТКА У ГРМЉАВИНИ ГРОМОВА И ТОПОВА: Како је на гребену Цера поражена војска хабзбуршког царства

Борис СУБАШИЋ

19. 08. 2020. у 16:00

СУДБОНОСНА БИТКА У ГРМЉАВИНИ ГРОМОВА И ТОПОВА: Како је на гребену Цера поражена војска хабзбуршког царства

Фото: Архив "Новости" и приватна архива

АВГУСТ 1914. био би и без светског рата паклено тежак месец у плодној Мачви, Поцерини и Јадру, куда је у бечким плановима био главни правац напада велике аустроугарске офанзиве на Србију.

Несносне дневне врућине смењивале су вечерње провале облака праћене олујним ветром.

Летину су како су знали и умели сабирали жене, деца и старци јер је све мушко што је могло да носи пушку било мобилисано.

Војска првог позива познавала се по целим униформама. Другопозивци су од војне одеће имали шајкачу и опасач. Трећи позив и добровољци су ратовали у свом оделу.

С друге стране за напад се припремала добро опремљена и наоружана војска царевине од 40 милиона људи, Светог римског царства германске нације, како је гласило право име

Аустроугарске. Пошто је пропао десант на Београд 28. јула, битка којом је почео Велики рат, бечка команда се вратила давно разрађеном плану, да продором кроз речне долине између ниских зелених масива Цера и Гучева дође до Ваљева и одатле муњевито заузме Србију.

Први циљ је био заузети гребене Цера, Видојевице и Иверка, доминантних висова који контролишу цело подручје.

Беч није сумњао у свој успех. Барон Гизл, аустроугарски посланик у Београду, до објаве рата реферисао је цару Францу Јозефу "да је Србија потпуно исцрпљена у последњим ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни и да ће моћи да мобилише једва 100.000 људи".

Процена материјалног стања српске војске балканских ратова била је, истину говорећи, потпуно тачна.

Фото: Архив "Новости" и приватна архива

Оно што Беч није ни разумео, ни предвидео, био је дух жилавог српског народа, навикнутог да живот проводи у тешкоћама и довијању, па је и ратне напоре прихватао стоички, као неку врсту елементарне непогоде.

Такву слику српског војника дао је очевидац, мајор Јеврем Топаловић, описујући 40-часовни марш Комбиноване дивизије која је хитала у помоћ браниоцима Цера:

- Прашњави и ознојени војници и коњи... Све је носило на себи печат крајњег замора, исцрпљености и жеђи. Послуга улепљена од зноја и прашине са испуцалим од жеђи уснама, са забаченим шајкачама, корачала је поред водова оним познатим, карактеристичним кораком српског сељака, којим он прелази невероватан број километара без замора, суморно-равнодушног човека свикнутог на тегобе.

АУСТРОУГАРСКА војска срела се тада први пут са трећепозивцима "чичама" којима достојанство година није дозвољавало повлачење, па су гинули до последњег бранећи обале Дрине и Саве. Ноћна мора бечких солдата били су четници, јунаци страшних прича о герилском ратовању иза османских граница у Јужној Србији и у балканским ратовима. Појављивали су се ниоткуда, тукли су се бомбама и бајонетима, а у њиховом кодексу могућност предаје није постојала. Немилосрдне и фанатичне борце су предводили искусни официри из балканских ратова: војвода Бабунски, Војвода Вук, Воја Танкосић....

Оно што Беч није ни разумео, ни предвидео, био је дух жилавог српског народа

Утисак који су браниоци Србије остављали на непријатеље пренео је француском ратном извештачу Анрију Барбију аустроугарски мајор Странски из 28. пешадијског пука: "Српски војници нису одевени сјајно као наши, али - каква храброст!"

Био је то и општи утисак у Европи после пропасти аустроугарске офанзиве преко Цера у којој су браниоци сломили бечку Балканску војску са 285.000 војника и официра, 3.000 коњаника и 1.200 артиљеријских оруђа. Офанзива је, после бесомучног 12-часовног аустроугарског артиљеријскег бомбардовања с леве обале Дрине и Саве, започела форсирањем ове две реке рано ујутро 12. августа 1914. године. Завршила се 24. августа, када је српска војска поново ушла у Шабац.

Од првог дана рата аустроугарски непрестани напади на Београд држали су српску команду у уверењу да ће главни правац очекиване велике офанзиве бити са севера, према Моравско-вардарској долини. Војвода Радомир Путник, начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије, на том правцу је груписао најјаче одбрамбене снаге. Из извештаја генерала Живојина Мишића, његовог помоћника, од 17. августа, види се да је он први уочио да ће напад доћи из другог правца. Мишић пише да су аустроугарске снаге "тукле артиљеријски поједине тачке на нашој обали на фронту дугом од Раче до Лознице, а на Сави тукао је Шабац. У исто време примећени су непријатељски аероплани који су извиђали на простору Шабац-Лозница и долином Јадра. По овом, а и другим знацима, могло се претпоставити да ће непријатељ ускоро предузети прелазак преко Дрине".

Фото: Архив "Новости" и приватна архива

Радомир Путник

ПРЕДВИЂАЊЕ се обистинило: аустроугарски 8. и 13. корпус започели су у зору 12. августа форсирање Дрине код Лешнице и Лознице. После жестоког бомбардовања Београда, Обреновца и Шапца 4., 7. и 9. корпус кренули су у форсирање Саве преко ада код Шапца и Београда. Нападачи су се суочили са неочекиваним отпором. Зауставили су их војници другог и трећег позива, са добровољачким четничким јединицама, Јадарским одредом војводе Вука Поповића, Рудничко-таковским одредом Воје Танкосића и Сремским добровољачким одредом Игњата Кирхнера.

- Захваљујући упорности ових бораца, Аустријанци су тек поподне поставили понтонски мост код села Амајлије и започели пребацивање 9. прашке дивизије. Загребачка 36. дивизија 13. корпуса тек у подне је успела да код села Батаре, на ади Курјачици, савлада две чете трећег позива и предвече успостави мостобран на десној обали Дрине, док је 42. загребачка домобранска дивизија мостобран поставила ниже Зворника - пише историчар Бранко Богдановић.

Под кишом од олова улазили су у борбу батаљон за батаљоном, пук за пуком, раздражено, дивље и огорчено

Јединице аустроугарске 2. армије - 29., 31. и 44. дивизија под ватреном завесом артиљерије која је непрестано бомбардовала Београд, Обреновац и Шабац прешле су Саву код Сремске Митровице, Јарка и Кленка. Једина неосвојива тачка за аустроугарску офанзиву остала је Ада Циганлија.

У ноћи између 14. и 15. августа после драматичних извештаја са фронта војвода Путник је донео одлуку да 2. армија генерала Степе Степановића, изведе марш-маневар преко села Коцељева ка Текеришу, "ради енергичног удара у леви бок непријатељевих снага, које су од Лознице и Лешнице, долином Јадра надирале ка Ваљеву".

Током 15. августа аустроугарска 5. армија наставила је напредовање ка Ваљеву и заузела гребен Цера, а српска 2. армија хитала је у помоћ браниоцима. Церска ударна група, састављена од Комбиноване дивизије под командом генерала Михаила Рашића, Моравске дивизије првог позива под командом генерала Илије Гојковића, и осталих армијских делова, добила је наређење: "Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети Косанин град (највиши врх Цера) - јер, од заузећа тог града зависи целокупна операција, а то ће бити од великог значаја и за следеће наше операције.

Фото: Архив "Новости" и приватна архива

Комбинована дивизија је кренула у три ујутро 15. августа и по несносној врућини усиљеним маршом дужим од 40 километара стигла је предвече на источне падине Цера. Сачекала ју је страховита летња олуја.

ПРЕТХОДНИЦА Комбиноване дивизије, њен 2. прекобројни пук се батргао кроз блато са пољском батеријом ка Тројановом граду, највишој тачки на источном делу гребена Цера. Намера им је била да идући гребеном стигну до Косаниног града, врха планине.

- Преморени војници 4. чете 2. батаљона су на врху Тројана, око 23 часа, угледали светла фењера, за која су, у први мах, помислили да припадају некој српској јединици. Патрола, послата у извиђање, установила је, међутим, да су у питању поспали аустријски војници 21. ландверске дивизије. Српски официри су одмах наредили једном воду да изврши препад бомбама и сечу бајонетима. После почетне панике, Аустријанци су, међутим, пружили отпор. Тако је, у ноћи 15/16. августа, дошло до оштрог сукоба тек приспеле Комбиноване дивизије и десне колоне 21. дивизије. У тамној и влажној ноћи уследиле су неповезане борбе. Падинама Цера проламала се страховита пуцњава - наводи историчар Бранко Богдановић.

Ноћна мора бечких солдата били су четници, јунаци страшних прича о герилском ратовању иза турских граница

Мајор Топаловић се сећао тог страшног судара којим је практично почела Церска битка: "Под кишом од олова улазили су у борбу батаљон за батаљоном, пук за пуком, раздражено, дивље и огорчено. Батерије беху, такорећи, на рукама изнете на Парлог, у сам стрељачки строј..."

Зора је 16. августа осванула у диму барута.

- Борба се наставила свом жестином. Топови су урлали. Командири батерија не могаше да задовоље све захтеве пешака, јер је циљева било више неголи топова. Помоћ од артиљерије тражена је са свих страна... Батерије на Кику обасуте снажном ватром непријатељских хаубица и пољских топова, дају херојски отпор. Водник осме батерије Моравског артиљеријског пука капетан Чеда Ковачевић, у највећој кризи, када су гранате разривале терен око топова правећи бунаре у ледини, шетао је од топа до топа храбрећи војнике и подржавајући морал у паклу од ватре, пркосећи смрти... - забележио је мајор Топаловић.

У борбу је ступио и трећи српски пук подржан снажном артиљеријском ватром, па је претходница 21. ландверске дивизије разбијена и започела је панично повлачење.

Фото: Приватна архива

Степа Степановић

На бојиште је стигао и генерал Степа Степановић да личним присуством ободри српске војнике. Он у борбу уводи тек пристиглу Моравску дивизију чиме српска војска стиче и бројчану надмоћност. Енергичним покретом Церске ударне групе гребеном планине српски војници су пробили и дубоко померили линију фронта и одбили непријатеља са стратешких висова. Био је то почетак потпуног краха велике аустроугарске офанзиве на Србију.

 
ИЗВЕШТАЈ ФРАНЦУСКОГ НОВИНАРА

ФРАНЦУСКИ извештач Барби је извештавао Европу о паклу Церске битке, наглашавајући да се води у пределу који је "један од најплоднијих у Србији пун брежуљака и испресецан дубоким долинама, којима кривуда читав низ увучених путева згодних за заседе".

- Са српском војском пратио сам ратове српско-турски и српско-бугарски. Видео сам битке на Куманову, код Битоља и на Брегалници. Овог пута присуствовао сам борби још значајнијој и страшнијој, огорченој бици, коју већ седам дана српске трупе бију против аустријског упада на фронту Лозница-Шабац, који између Саве и Дрине захвата око педесет километара у правој линији... На целом фронту артиљерија, сад са једног, сад са другог места пуца без престанка у рафалима... идем и даље напред, док се путевима и стазама враћа у позадину жалосна поворка рањеника, сељака, жена и деце, који беже из села, у које је непријатељ упао... - извештавао је Барби.

Фото: Архив "Новости" и приватна архива

КРОЗ ОЛУЈУ У БИТКУ

МАЈОР Јеврем П. Топаловић био је учесник марша без предаха Комбиноване дивизије која је нанела кључни пораз аутроугарским нападачима на Церу. Он је оставио опис олује која је сачекала преморене српске војнике после 40 километара похода, али их није зауставила:

Аустроугарска војска срела се први пут са трећепозивцима "чичама" који су гинули до последњег

- Отпоче пљусак, праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу, јак ветар отежа кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна спусти се на земљу и својим непробојним платном заогрну напаћене људе и стоку. Прст пред оком се није видео. Пут непознат, блатњав, стока преморена, пљусак... Само дисциплина и дубоко осећање важности овога покрета сломише побеснелу природу... Осећај дужности, као да се пренео од људи и на стоку: коњи се наслањаху један на другог и сложно запињаху, и где ове благородне животиње не могаху да извуку тешки воз, ту тобџије и пешаци сложно гураху... Наступало се полако, тихо, али поуздано.

Фото: Архив "Новости" и приватна архива

Војин Поповић - војвода Вук
ТОПОВИ У СТРЕЉАЧКОМ СТРОЈУ

АТМОСФЕРУ битке за висове Цера забележио је учесник боја капетан Милутин Николић:

- У овој пакленој ватри војници 2. батаљона, вођени својим официрима, полетеше према непријатељу... Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељева снага ни распоред. Он је био још у већој забуни, јер је нападнут с бока и слеђа и још изненађен на спавању... Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало се на све стране, а војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)