МОЛИТВА ВЕРЕ У ПРОГОНУ НЕ ПРЕСТАЈЕ: "Новости" на западу Украјине, са народом и свештенством, на распећу православља после раскола (ФОТО)

Милена Марковић

01. 08. 2021. у 16:00

ОНИ су подвижници овог времена. Живе лавре. Они су страдалници, јер су следбеници изворне вере, Христове.

МОЛИТВА  ВЕРЕ У ПРОГОНУ НЕ ПРЕСТАЈЕ: Новости на западу Украјине, са народом и свештенством, на распећу православља после раскола (ФОТО)

Фото М. Марковић

Нису пристали на раскол. Зато су им отели олтаре. Али, нису и свећу. Свећу између земље и неба.

Западна Украјина, епархија Виниција. Место вере на распећу. Овде се исписују нове странице Украјинске православне цркве, а може се рећи, и целог православља коме забијају клинове глобални интереси и распореди: кад разориш веру у човеку, падају све карауле.

- Ми смо на вечној стражи. Не предајемо се. Истрајавамо и надамо се добром - говори свештеник Николај Строк. - Овај храм, у коме смо деценијама служили, запосели су расколници. Празан је, као што видите. Народ их није подржао.

СЕЛО Каламихаилово, готово четири стотине километара од Кијева. Дочекују нас људи у катакомбама. Оживела слика од пре читавог века.

Траје молитва вере у прогону. И, не престаје. Судбина вере и народа се поновила. Колико ће да траје ова агонија?

Храм прогнаника, њихово прибежиште и уточиште. Ово је скромно домаћинство Олге Наћук. Она је своје имање даровала својој цркви. Да молитва не престане. Да се свећа не угаси.

Окупили се људи. Обукли су најлепше и најновије што су у својим шкрињама чували да дочекају новинаре из Србије и свештенике из епархије Виниције и Кијева. Сведоче о голготи која их је погодила расколом. Сведоче о страдању вере. О данима када су их, пре три године, избацивали из цркава и манастира.

- Били су то тешки дани за нас. Ми смо бранили светиње, запомагали, али милости није било. Захваљујемо Богу да се крв није пролила - причају нам.

Они, наизглед сасвим обични, о свему што их је погодило знају све. Дан и датум. Памте речи и слике. Потпис на томосу из Константинопоља који је располутио Украјинску православну цркву и народ ставио на искушење. Они желе да и ми, хиљадама километара удаљени од овог њиховог села, упамтимо имена свештеника који су их издали и пришли расколницима. Они, човече мој, то знају. Памте. А, да ли ће и да опросте, то је њихово.

- Ми смо јаукали, али нас нико није чуо - говоре.

ПОТРЕСНА су ова сведочења. Смењују се пред нама лица. Речи ударају у срце. Покрећу сузе, не њихове, него наше. Ко да их пита: како се зовеш? У једном имену - сва су имена.

Потресна је величина достојанства с којим ови људи говоре о распећу вере на коме истрајавају. И, кад нам се учини да ће да провали тај јецај, он застане у грлу. И суза у оку, крене, па се врати. И, то је страшно.

- Ми остајемо у својој вери на својој земљи, ко да нам то из душе отме - говори Наталија Богданова.

И док одзвањају њене речи, малена Олгина кућа само што не попуца.

- Кад су нам расколници отели храм, казала сам свештенику: дајем све своје за нашу цркву да се овде молимо - прича Олга. - Шта ће мени кућа? Шта ће мени земља? Све је то пролазно, само је вера вечна и жива. Нас јесу протерали, али нам душу и љубав не могу узети.

На имању Олге Наћук, гле, божур! Прави, правцати божур. Оцвао. На месту где су били цветови, љуска ушушкала семе.

- Цветао је у мају - каже нам Олга. - Цветови су били црвени, као крв. Има их, овде. Има.

Мој божуре! Мој божуре!? Како ли си, ти, доспео довде? Да те негују, чувају и сачувају на западу Украјине... А, ми нисмо.

СЕЛО Бохоњики, који сат касније.

Испред оронуле, готово до урушавања, зграде налик на некадашње домове земљорадничке задруге, дочекују нас погачом и песмом прогнаници из храмова које је подизала њихова старина.

- Добро нам дошли, ви, из Србије за коју се молимо. Пратимо шта се тамо дешава. Знамо да сте под великим притисцима. Али, Србија је уз Бога, и зато ће победити - говори старац пружајући хлеб добродошлице. - Понесите у Србију, јесте хлеб, али јесте и зрно из кога исклијава клица православља.

Цакли се на сунцу погача, сунцокрет. Народ је запевао. Придружили смо се, грцајући. Били су то тренуци када се, однекуд, појавила дуга.

Поново смо слушали сведочења под кровом прогнаника из изворних храмова. А, кров само што се не провали.

- Дан је био при крају. Дуга је још спајала неке далеке крајеве и миловала ове људе. А, они су миловали нас, као најближе и најдраже које одавно нису видели, а желели су.

- Дођите нам, поново, чекаћемо вас - остала је порука.

Ћутали смо. Дуго смо ћутали на повратку у Кијев, мој божуре.

МАЛИНЕ ЗА МИЛАНКУ

БИО је дирљив растанак са народом коме покушавају да разоре веру. Док су једни разговарали са нама, други су пожурили да наберу малине. Да имамо за пут. Даровали су их најмлађој и најлепшој у нашој маленој екипи, Миланки Тешановић из ТВ Храм. Носили смо ту тацну са малинама, као какву реликвију.

ГРАДИМО НОВЕ ХРАМОВЕ

- ВРАЋАЈУ нам се верници који су, из ко зна којих побуда стали уз расколнике - бележимо причу у епархији Виниција. - Ми не чекамо да нам отете храмове врате. Нека то решавају судови, мада у то мало наде полажемо. Ми градимо нове. За нашу децу и за све који се враћају, јер су спознали превару.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)