ЖИВОТ МИ СПАСАО ДОКТОР МУСТАФА: Драган Васић о нападу на Трескавици 1992. - побили су ми пола фамилије, брат Милун имао је годину дана

Д. Вујичић

19. 07. 2021. у 12:00

- НЕКА Мило Ђукановић и Чедомир Јовановић пронађу једног бошњачког политичара који ће присуствовати сахрани српске жртве рата у Босни и догодине ћу и ја носити муслимански табут на гробљу у Поточарима. Нема таквих међу њима. Има само оних који тврде да су њихове комшије Срби геноцидни и да треба укинути Републику Српску.

ЖИВОТ МИ СПАСАО ДОКТОР МУСТАФА: Драган Васић о нападу на Трескавици 1992. - побили су ми пола фамилије, брат Милун имао је годину дана

Дуран Пинтол и Драган Васић / Фото Приватна архива

Овим речима, тешким као маљ, Драган Васић из Источног Сарајева коментарише за "Новости" последњи "перформанс" два српска политичара у Сребреници на недавно одржаној комеморацији. Речи Васића, санитарног инспектора, имају велику тежину јер он је заиста преживео стрељање на Трескавици крај Сарајева на самом почетку рата, 4. јуна 1992. Његов брат од ујака Милун Тешановић који је имао годину и по дана - није. Мали Милун је изрешетан у наручју мајке као и деца Драгомир (10) и Данијела (12) Тешановић и Слађана Секулић (12). Васићу су тада зверски ливидирана још три ујака са ујнама. Поубијали су их хосовци којима је командовао Мирко Буноза, звани Хакала.

- Процес за овај страшни злочин пред правосуђем БиХ почео је 2008. а завршен пре два месеца. Нико од муслиманских и хрватских старешина није крив по командној одговорности, а непосредне убице живе и шетају се по Храсници, Соколовић колонији и селима Бјелашнице - сведочи Драган Васић.

Каже Драган да је у овом процесу први пут саслушан од бошњачког правосуђа пре 13 година, а Хаг никад није "питао" за њега. Прича даље страшну причу о којој није "твитовано":

- Отац Мирко и мати Госпава послали су ме са Илиџе као 11-годишњака, маја 1992, код фамилије у Ледиће код Трнова, надајући се да тамо рата неће бити. Живео сам код ујака Тешановића и имали смо обећање из околних муслиманских села да ћемо се међусобно чувати. Последњи такав "мировни договор" између сеоских старешина је склопљен у јутро 2. јуна 1992, а муслимани су исто вече напали наше село.

Борбе су трајале целе ноћи, а надјачани Срби увече су покушали да беже. Једна група је кренула са планине ка Сарајеву, а друга, њих 15, у којој је био Драган, у планину Трескавицу.

Милун Тешановић, Слађана Секулић, Данијела Тешановић, Драгомир Тешановић

- Једну ноћ смо провели у шуми, неколико мушкараца, више жена и деце. У зору смо тихо прошли поред тројице муслиманских војника који су спавали поред ватре. Моји ујаци су ишли као извидница и набасали су на муслиманску стражу која је почела да пуца. Ујак Миленко је први пао. Други ујак Раде притрчао је да му помогне, али пуцали су и у њега... У међувремену је из шуме пристизало све више војника. Мој трећи ујак Милорад кренуо је ка њима и молио их да нас поштеде, а они су почели да га туку пушкама. Били смо скамењени.

Васић каже да су његове ујне пригрлиле децу када је почела бесомучна пуцњава. Метак га је погодио право у груди, у магновењу се сетио да се у филмовима људи праве мртви да би преживели. Видео је да су сви његови убијени.

- Већина војника је отишла. Недалеко од места где сам лежао стајала су још двојица и нешто разговарала. "Није требало да побијемо ову децу", понављао је један од њих. Тада сам скупио храброст и рекао: "Чико, ја сам жив. Помози ми, чико, молим те" - сведочи Драган и додаје да је онај други репетирао пушку и говорио да треба да га убију.

 

Мустафа Пинтол

Ипак, хумани војник је то спречио, однео га на Игман, у штаб тамошњих муслиманских јединица код лекара Мустафе Пинтола. Он му је сачувао живот:

- Војник који ме је спасао зове се Изо Велић. Никада нисам после ступио у контакт са њим. Али, редовно се виђам са породицом рахметли Мустафе Пинтола.Његов брат Дуран је хоџа и живи у Немачкој и срели смо на сахрани њихове мајке. Покојни доктор није имао деце, а мени је, ето, дао живот.

Др Пинтол је Васића из војничке болнице одвео у своје село Лукавац у подножју Бјелашнице где се опорављао месецима:

- У кући Пинтола наишао сам на чудесну доброту. Село и кућа били су пуни избеглица са свих страна. Пинтоли су веома побожни људи, а и храбри. Када су разјарени војници долазили у село да "траже српско дете" излазили би са пушакама испред и нису им дали да уђу у кућу.

Васићеви родитељи почетком 1993. сазнали су да им је дете на Бјелашници, па се првом приликом вратио на Илиџу.

МИЛО, ЧЕДА И ЛАЖИ О СРЕБРЕНИЦИ

ЈОВАНОВИЋ и Ђукановић су 11. јула у Поточарима носили табут са посмртним остацима Азмира Османовића, који је са 16 година погинуо код Сребренице ушавши у минско поље.

Несрећног Азмира мобилисали су његови у 28. дивизију Армије БиХ којом је заповедао Насер Орић. И, док су Чеда и Мило на мезарју сахрањивали Азмира, "свет" је твитовао:

- Најмлађи Сребреничанин кога су ликвидирали Срби 1995.

О томе је "планету обавестила" Емза Фазлић, портпарол Института за нестала лица БиХ, а ове лажи шеровала је и Саманта Пауерс, један од моћника Бајденове администрације.

БИЋЕ И ФИЛМ

- НЕ ЗНАМ да ли је мој мали братић Милун заведен уопште као жртва рата, а свих мојих 13 страдалих рођака на Трескавици покопани су овде на гробљу у Сарајеву. О рату нисам причао ником до исповеди Владици Георгију и тако је то дошло до Гвоздена Шарца, који управо монтира филм - открива Драган Васић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)