НЕЧУЈНЕ МОЛИТВЕ: Кајоко Јамасаки о првој антологији јапанског есеја на српском - Акутагавине цртице подсећају на Андрићеве "Знакове"

ЈАПАНСКА књижевност (поезија, романи и друга прозна дела) присутна је и радо читана у Србији, али однедавно се први пут појавила у новој књижевној врсти: у издању "Службеног гласника" изашла је "Антологија јапанског есеја" коју је приредила Кајоко Јамасаки, песникиња, преводилац и професор Филолошког факултета у Београду. Одабрала је двадесет два аутора (у изврсном преводу Далибора Кличковића), које повезује исти, 20. век.

Кајоко Јамасаки / Фото Ж. Кнежевић

- За ову књигу узели смо временски оквир од 1910. године, до наших дана. То је период великих друштених промена, отварања граница, продора западних утицаја. С њима и капитализма, колонијализма, анархизма, социјализма, синдикализма, комунизма, хришћанства - објашњава Кајоко Јамасаки. - Уочивају се занимљива кретања, а велика прекретница је Други светски рат и нова тема: атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија.

Наша саговорница истиче да оно што је био Први светски рат за српску књжевност наредни је био за јапанску. Јер, земља се променила из темеља, с њом и поетика.

Један од најстаријих аутора Нацуме Сосеки прилично критички је посматрао европеизацију Јапана. Земља је одлучила да се отвари према Западу у другој половини 19. века и рапидно је почела да губи духовне вредности старог друштва. Сосеки је био свестан да је оно било засновано на колективу, док су страни утицаји доводили до индивидуализације. Уочавао је и тежњу ка материјалном богатству, по узору на Запад.

Стари облик породице полако се разграђивао, променио се и однос човека према природи, као и међуљудски односи уопште. Нимало случајно, Кајоко Јамасаки предговор овој антологији почиње цитатом Милоша Црњанског ("као, из завичаја, трешње"), а завршава, такође, његовом реченицом "све је у вези, на свету":

- Хтела сам да покажем, иако су сви есеји настали у јапанском друштву, како се као реке понорнице некако спајају наше заједничке муке и радости. Од светски познатог писца Акутагаве одабрали смо цртице о истини људског бића, које подсећају на Андрићеве "Знакове поред пута". Кратки текстови, у облику афоризама и епиграма, указују на парадоксалности нашег живота.

Како истиче наша саговорница, циљано је одабрала и кратки потписани запис аутора Канеко Мицухару. Велики песник, иначе француски ђак, у есеју "Суматра" (значајно географско име за српску авангарду и Црњанског) проблематизује тему колонизације. Са зебњим и тугом посматра мале и немоћне земље чији је скроман, али складан живот, угрожен доминацијом моћнијих. И као што се Андрић повукао у добровољну изолацију током Другог светског рата, Канеко је као антиратни песник отишао у подножје планине Фуџи, не желећи да учествује у било чему...

Два есеја (Хара Тамики "Земља немих молитви" и Акутагава Рјуносуке "Опроштајно писмо") не само да су посвећени теми самоубиства, већ су за његове ауторе били тестаментарне поруке пре самог извршења:

- Јапанска култура, пошто није хришћанска, самоубиство је чак канонизовала као чин у време средњег века, када је земља била у потпуном хаосу због непрестаних битака међу покрајинама. У таквим околностима, формирала се једна веома специфична идеја да је боље извршити самоубиство него жив остати осрамоћен. И женама самураја било је дозвољено да прекрате сопствени живот. Ова идеја је врло опасна и тешко се може разумети међу Европљанима. Иначе, будизам такав чин не одобрава, али по њему није ни грех - у хришћанском смислу.

Како наводи Јамасакијева, није једноставан одговор на питање који су разлози за тако високу стопу самоубистава у Јапану и, иначе, суицидну тенденцију у тамошњем друштву.

Прошле су већ две деценије новог века, па се поставља питање: које су теме трећег миленијума и савремене есејистике у Јапану?

- Данас, кад је Јапан високоразвијена земља, суочавамо се са новом кризом: отуђењем. Расте број саоубистава не само код одраслих већ и код деце. Продубљују се еколошки проблеми, сетимо се само нуклеарне катастрофе у Фукушими после великог земљотреса 2011. године... У овој антологији представљене су и жене, списатељице, веома активне на књижевној сцени. Једна од важних одлика савремене есејистике је да она не обухвата само Јапан него и друге пределе света, Италију, Бразил, Француску, Ирак, Србију и многе друге. Поједини есеји су виђења путника у пролазу, док су други написани из угла становника, туђинаца. На крају књиге, била сам слободна да ставим свој есеј "Зелени плодови џенарике", сећање на породицу избеглу из Сарајева. Тако су и топоними из Србије, односно бивше Југославије, ушли у јапанску књижевност.

СМИРЕНИ И У СТРАХОТАМА

ЗА разлику од српске књижевности, у којој постоји динамика (као плод укрштања различитих религија, култура и језика), Јапанци умеју смирено и суптилно да говоре, чак и духовито, о неким страшним догађајима. Српска књижевност и поетика, чини ми се, формирана је потпуно другачије и у другачијем оквиру: кроз ратове и историју, у којима су се на најразличитији начине сусретале разне цивилизације. Јапанци су успели да се сачувају, релативно мирни, све до Другог светског рата. Тај дух смирености и блискости с природом претрајао је, некако, до наших дана - каже Кајоко Јамасаки.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПЕСНИЧКА ОАЗА НА ОБАЛАМА ЛИМА: У антологијском избору поезије "Дрво завичаја" заступљено 40 најпознатијих песника Прибоја са по више песама

29. 03. 2021. у 13:22

Култура

0 1

ПРОЗОМ ЛЕЧИ ЉУДСКЕ ДУШЕ: Примаријус Миладин Ћосовић постао цењен романописац и есејиста

05. 03. 2021. у 12:42

Култура

0 0

ОСТАТИ ЖИВ У ХАРЛАНУ: Проблем је што је сада већ 21. век

09. 02. 2021. у 16:45 >> 00:33

Култура

0 0

ЕСЕЈИ, ОГЛЕДИ И „МЕЂУПРОСТОРЈЕ“: Нове књиге у издању „Агоре“

22. 01. 2021. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације