РАТ НОБЕЛОВАЦА ЗА СРБИЈУ: Једни сипају НАТО бомбе, а други узвраћају забрањеном истином

Новости онлине

27. 03. 2021. у 18:34

НАТО агресија на СР Југославију, осим војне, подразумевала је и пропагандну акцију - гебелсовску кампању алијансе у којој су учествовали и неки од највећих светских писаца и интелектуалаца.

РАТ НОБЕЛОВАЦА ЗА СРБИЈУ: Једни сипају НАТО бомбе, а други узвраћају забрањеном истином

Фото Д. Миловановић

Такође, један број светски признатих великана осудио је бомбардовање. И Нобеловци су водили рат за Србију, једни су имали бомбе, а други – истину.

Агресијом на СРЈ пале су „хуманистичке“ маске са лица многих светски познатих писаца, некад роматично називаних „савешћу човечанства“. А осим глобално познатог писца и, неки би рекли, естрадног филозофа Бернара Анрија Левија и њему сличних, здушну подршку бомбардовању СРЈ пружиле су и несумњиве интелектуалне величине попут Марија Варгаса Љосе, Гинтера Граса, Салмана Руждија...

Бернар Анри Леви, који је током последње посете Београду „на поклон“ добио и торту посред фаце, изјавио је почетком бомбардовања СРЈ, да је за њега „то рат који долази осам година прекасно“, пошто је „прошло осам година откако је Милошевић морао да буде кажњен, а штета спречена“.

„Тих осам година значило је уништавање градова, стотине хиљада мртвих, разарања без премца у Европи од Другог светског рата. За све то је одговоран Слободан Милошевић. То што се догодило у ноћи у среду на четвртак чекао сам годинама, под условом да су западњаци стварно одлучили да се боре против Милошевића“, изјавио је Леви.

А колика је „морална величина“, Леви је показао 16 година касније кад је као гост једног фестивала у Београду изјавио да се никад није залагао за бомбардовање СРЈ него за смену Слободана Милошевића.

Фото: Архива Новости

КАКО СУ И НОБЕЛОВЦИ РАТОВАЛИ ЗА СРБИЈУ

Нажалост, за разлику од нејаког Бернара Арија Левија и интелектуалне громаде попут перуанског нобеловца Марија Варгаса Љосе давале су подршку разарању СРЈ. Љоса је у низу колумни у шпанском „Паису“ 1999. године навијао за „хуманитарну интервенцију” како би се „ Косовари спасли од уништења”.

„НАТО-у се не може приговарати што интервенише у Југославији, већ то што није отпочео напад десет година раније“, написао је Љоса у својој колумни у „Паису”, 11. априла 1999. а у истом тексту изнео мноштво констатација о злочинима Срба које је упоредио „са холокаустом, и оним што је починио Хитлер”.

И Љоса је неколико година после бомбардовања СРЈ био гост Београда, али за разлику од „естрадног филозофа“ Левија, није примио знак захвалности – торту у лице.

ПОГРЕШНА ПРОЦЕНА НАЦИ-ПОКАЈНИКА ГИНТЕРА ГРАСА

У великој групи неспорних интелектуалних величина које су у време НАТО агресије изговарали реченице о Србима готово идентичне онима које су Гебелсови пропагандисти изговарали о Јеврејима од '33. до '45. можда је најзанимљивији случај немачког писца, „покајника“ Гинтера Граса.

Фото: Архива ВН

Грас, добитник Нобелове награде за књижевност управо 1999. године, који је убрзо покајнички признао своју мрачну нацистичку прошлост, 15 година после агресије поручио је да би данас био против бомбардовања СРЈ, „јер је требало предвидети да ће акцију предводити САД и да се неће зауставити на Косову, већ да ће се проширити на Србију“.

„То је била моја погрешна процена. Данас бих се са додатним искуством са америчким војним интервенцијама и њиховим последицама залагао против бомбардовања“, рекао је Грас, објаснивши да је тада Србија на Косову „спроводила терор над албанским становништвом“ и да је то морало да се оконча.

„Био сам, међутим, против бомбардовања Србије и Београда, поготову када су те чувене колатералне грешке узеле маха“, истакао је Грас.

Лагуна

Жозе Сарамаго

„САВЕСТ ЧОВЕЧАНСТВА“: СОЖЕЊИЦИН, ПИНТЕР, ФО, САРАМАГО...

С друге стране, у знатно мањој групи интелектуалаца која је осудила бесомучно разарање Србије и Црне Горе и тако бар делимично потврдила мит о писцима као „савести човечанства“ била су и четворица тадашњих нобеловца. Један од најпознатијих светских дисидената, руски писац Александар Солжењицин писао је да је згазивши Повељу УН-а, НАТО читавом свету и следећем веку наметнуо древни закон – закон џунгле.

„Онај ко је сила – у свему је у праву. И у таквом свету налажу нам да од сада живимо. Пред очима човечанства уништава се прекрасна земља и цивилизоване владе томе аплаудирају, а људи, у очајању, напуштају склоништа, излазе у живом ланцу у смрт, да би спасли дунавске мостове. Не видим зашто Клинтон, Блер и Солана не би почели да их спаљују и уништавају“, додао је он.

Британски драмски писац Харолд Пинтер изазвао је бурне реакције када је „дрско и директно“ прозвао САД и своју домовину због напада на Југославију.

„Америчка спољна политика може се дефинисати овако: 'Пољуби ме у д… или ћу ти разбити главу'. Милошевић је одбио да Америку пољуби у д… и зато је Клинтон разбио главу српском народу (не Милошевићу), са катастрофалним последицама по све на Космету. Оправдање за ову акцију, 'хуманитарни обзири' – очигледно је лош виц. Ова акција демонстрира изузетно лицемерје САД и Британије… Без икаквог увијања – то је чист геноцид. Кад је бомба пуна ексера експлодирала у близини Олд Кромптон стрита у Лондону, господин Блер је то описао као варварски чин. Када су касетне бомбе експлодирале на српским пијацама, секући децу на комаде, нама је речено да је такав чин предузет у име 'борбе цивилизације са варварством'. Ја бих свакако рекао да Клинтона и Блера сматрам за убице. Права опасност за светски мир није 'бивша Југославија', него САД“, навео је Пинтер.

Португалски писац Жозе Сарамаго оценио је да у балканској трагедији већ постоји један губитник, а то је Европа.

„Није могуће да један савез, створен ради одбране, предузме необјављен рат, да бомбардује само ради бомбардовања, и то наочиглед немоћних европских политичара и равнодушних Европљана, којима је одузета чак и способност за гнушање“, говорио је Сарамаго.

Устајући против разарања Југославије, италијански књижевник Дарио Фо је рекао да је политика италијанске Владе ужасна.

„Ужасна је та потреба за потчињавањем, за извршавањем туђих заповести, за зависношћу, уместо за независношћу“, додао је Фо.

Фото Александар Голић

Петер Хандке

РУЖДИ: ХАНДКЕ – „МЕЂУНАРОДНИ КРЕТЕН ГОДИНЕ“

Најпознатији противник сатанизацији Србије и Срба аустријски писац Петер Хандке који је боравио у Србији током агресије, изјавио је 27. априла у Крагујевцу да је бомбардовање Србије највећи злочин после Другог светског рата.

Иако је на „стубу срама“ западне медијско-политичке антисрпске кампање још од почетка распада СФРЈ, будући нобеловац Хандке највеће ударце примио је у мају 1999. после кратког текста у француским медијима којим је осудио бомбардовање.

Предњачио је Салман Ружди који је Хандкеа номиновао за „међународног кретена године“ због „низа острашћених оправдања за геноцидни режим Слободана Милишевића“.

Без обзира на лавину гебелсовских коментара о Хандкеу Руждија и блиске му морално-политички коректне интелектуалне дружине, укључујући и „ликвидацију“ филма „Небо над Берлином“ чији је био косценариста, Хандке је остао без награде „међународног кретена године“.

За разлику од морално-политички (пре)подобног Руждија, две деценије после агресије, Хандке је добио Нобелову награду за књижевност.

rs.sputniknews.com

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)