ПАДАЈУ ОКОВИ, УЗДРМАНО СРЦЕ ГЛОБАЛНЕ ИМПЕРИЈЕ: Долазиће да прете и уцењују, али Срби треба да спознају охрабрујућу чињеницу

Novosti online

27. 02. 2021. у 09:53

ПРОФЕСОР др Срђа Трифковић поручио je да је уздрмано само срце глобалне империје, те да то може значити лабављење западних окова наметнутих Србима током и након распада Југославије.

ПАДАЈУ ОКОВИ, УЗДРМАНО СРЦЕ ГЛОБАЛНЕ ИМПЕРИЈЕ: Долазиће да прете и уцењују, али Срби треба да спознају охрабрујућу чињеницу

Фото: Принтскрин/ЕПА

Текст професора Трифковића, који је писан за конференцију "Република Српска пред новим изазовима", преносимо у целости:

Положај Србије у овом тренутку крајње је незахвалан. Нови режим у Вашингтону од првог дана не крије своје агресивне намере према Србима у целини, нити потцењивачки однос према Београду оличен у Бајденовој „честитци“ председнику Вучићу. Притисци да се прихвати апсурдно „међусобно признање“ са мафијашком квазидржавом само ће расти, али пре тога вероватно је да ће прва на удару бити Република Српска.

Русија је на Балкану већ годинама у геостратешкој дефанзиви. Чак и када би у Кремљу постојала политичка воља за конкретну помоћ Србима у РС у случају акутне кризе (што није извесно), геополитичке препреке су неумољиве. Губитком Украјине Русија је за додатне две хиљаде километара удаљена од Западног Балкана, а већ од раније испречио јој се кордон НАТО чланица Румуније и Бугарске. Кина је далеко и у овом тренутку још неспремна за оштру конфронтацију са САД.

Европска Унија кротко повлађује новом режиму у Вашингтону, што се видело из заоштрене антируске реторике Жозепа Борела након што се вратио из Москве у Брисел. Вероватно је да ће Брисел и Берлин управо по питању заоштреног става према Србији, Републици Српској и Србима у целини радо прихватити диктат Вашингтона као одраз изнова створеног консензуса западних партнера после четворогодишњих поремећених односа под Доналдом Трампом.

Бајденова инаугурација означила је и повратак стратегије глобалног хегемонизма као идеје-водиље твораца спољне политике САД. Америчка дубока држава, или боље речено перманентна држава, Доналду Трампу никада није опростила што је покушао да се дистанцира од месијанских идеја о америчкој изузетности, што није био склон глобалној хегемонији и што читаве четири године није започео ниједан нови рат.

Фото: ЕПА

Хегемонистичка елита САД, вођена идејама самоименованог глобалног лидерства, сада ће тежити да очува и ојача “доминацију комплетнога спектра” тј. курс неолибералног интервенционизма. Нови творма спољне политике САД већ су заоштрили хладни рат са Русијом, који уистину никада није ни престао. О томе сведоче две рунде проширења НАТО пакта после колапса СССР-а и две украјинске кризе у размаку од десет година (2004, 2014). То се види и у демонизовању Русије и самог Путина, што одражава онтолошку нетрпељивост западне елите према Русији као таквој – независно од њених поступака. Изазови Русији суштински нису у вези са политиком и поступцима Русије. Они долазе и наставиће се без обзира на евентуалне уступке и попустљивост Кремља.

За страховати је да ће Бајденова администрација у најкраћем року покушати да докаже своју озбиљност у погледу сузбијања «малигног утицаја Русије на Балкану» преко српских леђа. Државни секретар за спољне послове Ентони Блинкен је изразито тврди поборник либералног интервенционизма и – како се сам изразио у више наврата – тзв. «дипломатије принуде». Током рата у Босни и Херцеговини био је заговорник става да треба укинути ембарго на испоруку оружја Муслиманима и бомбардовати Србе и пропагатор тврдњи о «геноциду» у БиХ. Потом је био загрижени поборник рата против Србије 1999. Он је писао Бајдену, док се налазио на челу Спољнополитичког одбора америчког Сената, говоре у коме су Срби без зазора називани расистичким именима пуним мржње.

Фото: ЕПА

Чак и пре Бајденове инаугурације промена администрације била је видљива по оштрој ескалацији реторике америчких функционера по питању југоисточне Европе. Они се не труде да прикрију намеру да срозају односе Србије са Русијом и Кином на најмању могућу меру, отворено уцењујући Београд да са пријатељским односима са Москвом и Пекингом неће моћи да уђе у Европску Унију. 

- Наставићемо да се боримо против руског и кинеског утицаја у Србији - изјавио је још средином децембра Филип Рикер, шеф Бироа за Европу и Евроазију Стејт департмента.

- Нећемо престати да подсећамо српско руководство да ови односи неће довести до постизања српског стратешког циља, придруживања ЕУ. Није нам познато ко је и када овластио г. Рикера да говори у име ЕУ. Међутим, из наведене изјаве савршено је јасно да су он и други бирократи из америчког спољнополитичког апарата – попут Метју Палмера – једва дочекали пад Трампа и већ спремају нове притиске на Србе.

Фото: П. Милошевић

Суочени са непосредно предстојећим агресивним притисцима са друге стране Атлантика, Срби морају да очувају хладнокрвност. Треба да буду свесни чињенице да 2021. ипак није 1991, да им више не прете ни бомбе ни санкције. Такође је потребно сагледати хроничне дубоке слабости хегемонистичке структуре моћи – како САД под Бајденом, тако и ЕУ после Брегзита. Сходно наведеном неопходно је потребно редефинисати приоритете спољнополитичких опција Србије и битно ширити спољнополитички и војно-безбедносни маневарски простор.

Другоразредни бирократи и даље ће долазити из Вашингтона и Брисела у Београд да траже ово или оно, да прете и уцењују, да понешто и понуде, да причају о неким поглављима и о неком европском путу... али Срби треба да спознају охрабрујућу чињеницу: да цар више нема одело! У самом срцу глобалне империје, срозавањем тзв. демократског процеса, уздрмана је и рвоточна кула транснационалне елите. Самом том чињеницом окови Србије олабављени су. Са мало више смелости и мудрости они напокон могу да буду сасвим скинути.

Крајње је време да се као стратешки циљ постави нови приступ проблему Косова. Београд треба да се залаже да се решавање косовског проблема одузме компромитованој ЕУ и да се врати у СБУН, где му је и место. Као друго, тврдо остајање Србије при формалној неутралности има смисла као неопходна и практично остварива стратегија. Уобичајени придев уз термин „неутралност“ треба проширити са војне на војно-политичку. У целини, порука Бриселу и Берлину треба да буде јасна: ми своју “психу” мењати нећемо по вашем шаблону. Нужно је да се напокон саопшти и Америци и Немачкој: ако је услов пријема у ЕУ признање тзв. независног Косова и укидање РС - онда хвала лепо.

Фото: П. Милошевић/Танјуг/Зоран Жестић

Кина треба да буде главни стратешки партнер Србије у годинама пред нама. Ако Русије нема активно присутне на Балкану, није више уистину велика сила; а ње је нажалост на европском Југоистоку све мање. Неки нам руски пријатељи поручују да будемо стрпљиви, да причекамо јер "Руси споро седлају, а брзо јашу" – али за тако нешто Срби немају више ресурса, а још мање кондиције. Са становишта спољнополитичког реализма, у будућности руски реалан домет јесте да буду подизвођачи кинеских геополитичких радова на Балкану, а можда и на читавом западу Евроазије. У Европској Унији најбољи пријатељ Србије јесте мађарски премијер Виктор Орбан. На Турску не рачунати, осим као тактичког партнера за неке потезе ограниченог домета. Ердоган би на фону унитаризације БиХ врло радо нашао тачку консензуса са САД и ЕУ.

При формулисању стратегије отпора предстојећим притисцима из Вашингтона (и Брисела и Берлина), напуштање безнадне тежње за чланством у ЕУ је важан предуслов трезвене политике. Иако национална интегерација представља циљ којем ваља остати неодустајно привржен, постојећа констелација снага у међународној арени, која се неће битно променити у овој деценији у погледу капацитета великих сила за пројектовање интереса на Балкану, не оставља простор ни за какве авантуре које би могле драстично уназадити с муком грађене позиције Србије. То би на практичном плану подразумевало изградњу јединственог српског културног простора, уз оснаживање културних и медијских установа српског народа у суседним државама. Поред кључног значаја за очување националне свести, снажна културна продукција представља и важан елеменат тзв. меке моћи Србије, што се најбоље види на примеру Северне Македоније која је упркос одређеном степену језичке баријере преплављена културним и медијским садржајима из Београда, у широкој лепези производа од високе до масовне културе.

Фото: Хепи ТВ Принтскрин

Имајући у виду константне притиске којима је Република Српска изложена, а који би услед политичких промена у Вашингтону и очекиваног сагласја САД и Немачке могли бити додатно увећани, интензивна комуникација и сарадња Београда и Бања Луке представља образац који не би смео бити напуштен, без обзира на политичке промене у некој од српских престоница до којих би могло доћи или личну суревњивост лидера. У филигранском „плесу на жици“ који ће бити нужан унутар дипломатске арене, српски фактор мора имати блиско координисан наступ, како би са што мање штете пребродио тежак период који следи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)