ИМАО САМ ОСЕЋАЈ ДА СУ НАС САЧЕКАЛИ НАСТРАДАЛИ ВОЈНИЦИ: Исповест свештеника из Београда који је одржао помен на Кошарама (ФОТО/ВИДЕО)

Јелена Ћосин

15. 10. 2020. у 19:23

ИМАО САМ ОСЕЋАЈ ДА СУ НАС САЧЕКАЛИ НАСТРАДАЛИ ВОЈНИЦИ: Исповест свештеника из Београда који је одржао помен на Кошарама (ФОТО/ВИДЕО)

Фото: Новости

НА Михољске задушнице 10. октобра свештеник из околине Београда успео је да, уз велике муке, после више од седам сати пешачења, у пратњи двојице другара, од којих један такође служи Богу, стигне на караулу Кошаре и тамо одржи помен свим страдалим српским војницима у рату 1999. године.

Отпевали су "Вилу са Кошара", упалили свеће и однели са собом крваву кошуљу неког нашег хероја, коју је крајем августа, 21 годину после епске битке, затекла репортерка "Новости"!

Њихово заветно путешествије започело је од манастира Високи Дечани. Тамо их је чекао човек који је требало да их вози. Међутим, када су стигли, пратња је одустала. На такав пут нису желели да их одвезу ни Срби, ни Албанци. Одбили су их и таксисти. Решени да од своје намере не одустану, пут Кошара кренули су пешке.

Да дају помен уз свеће и вино, на самој караули која је симбол јуначке борбе српске војске у одбрани земље против терориста ОВК и НАТО, покушавали су у више наврата и ранијих година, али их је сваки пут спречавало локално становништва. Међутим, када су недавно прочитали текст о одласку репортерке "Новости" на караулу, то их је охрабрило.

Мантије су спаковали у ранце, обукли планинарска одела са америчким обележјима да изгледају као странци и кренули су одлучно из Дечана. Убрзо потом, један од њих тројице, који је 1999. године ратовао на караули, добио је страшне болове у леђима па, свестан да неће издржати вишесатно пешачење, решио је да одустане. Али вратио се до Дечана, где је узео аутомобил са српским таблицама, затим је несуђене сапутнике повезао до села Јуник да им макар мало скрати пут.

Фото: Новости

ПРЕДСТАВИЛИ

се као новинари из Чикага који иду до Меморијала ОВК

Видевши српске таблице, Албанци су, како тврде, покушавали да их изгурају са пута, гађали их каменицама, али се они нису обазирали. Неколико метара од Јуника, зауставили су кола и даље наставили, уз, како кажу, Божију помоћ.

- Ненад нас је оставио испред Јуника, нас двојица смо истрчали из аутомобила уз договор да се он врати до Дечана, па да по нас дође кад све завршимо. У старту је све кренуло по злу. Прво зато што нико није хтео да нас вози до карауле. Затим смо промашили скретање за село Батуша, па смо прошли кроз још четири села кроз која су нас сви гледали и одмеравали као на скенеру. Када смо схватили да смо промашили село, вратили смо се назад, можда неких 7-8 километара. Већ смо људима постали сумњиви, а пошто у манастиру нисмо могли да преспавамо због ковида, јер су посете забрањене, спавали смо у ауту и батерије на телефону већ су нам биле скоро празне - прича за наш лист Милош, свештеник из околине Београда.

Увидевши да ће изгубити скоро читав дан ако наставе пешке, решили су да прихвате помоћ човека у колима који је стао да их пита да ли им нешто треба. Испоставило се да је то локални полицајац у цивилу, који их је возио где су тражили.

Фото: Новости

- Рекли смо му да смо новинари из Чикага и да желимо да одемо на Меморијални комплекс ОВК. Човек је заиста био љубазан, чак је и хтео да нас вози до тамо, али смо знали да би онда кренуо са нама и до карауле, те да због њега не бисмо могли да одржимо помен. Зато смо га некако убедили да ћемо даље сами, пешке. Тако је и било. Иначе, пошто постимо и хтели смо да се причестимо, нисмо имали где да купимо посну храну, а и воду смо заборавили да понесемо, тако да смо већ били и гладни и жедни. Када смо почели да се пењемо уз Проклетије, наишли смо на потоке, па смо одатле пили воду. У неко доба опет нас је сустигао аутомобил. Нека два момка, једва су говорили енглески. И они су били коректни, питали су где идемо и стали су нам баш код скретања за караулу. Правили смо се да не знамо ништа о караули, питали смо да ли је безбедно да идемо, они су рекли да јесте и да нас чекају код Меморијалног комплекса кад завршимо наводно сликање карауле - прича нам Милош.

 

Онда је, каже, отпочело право планинарење.

- Нашли смо два штапа ту одакле креће пут кроз саму шуму која је и даље минирана и пуна касетних бомби. Препознао сам по сликама да су то штапови новинарке која је била на караули пре месец дана и то ме је онако баш обрадовало и охрабрило да наставим. Успут је било доста змија. У неком тренутку наишли смо на огромни поток. Једва смо да прешли. Када смо већ били на измаку снаге, напокон смо угледали караулу - присећа се он и додаје да су у том тренутку обојица заплакали.

Фото: Новости

АЛБАНЦИ

их, видевши српске таблице, гађали каменицама

Каже Милош да није било никог.

- А осећај је био као да су нас дочекали сви они војници. Наши хероји. Још се јежим када се присетим тога. Обишли смо караулу, уверили се да је све "чисто". На месту где је новинарка палила свећу, није било ни опушка ни трагова воска, све су склонили. Онда сам се попео на спрат и обукао мантију, јер бих у случају да неко наиђе, имао времена да се пресвучем. Запалио сам свећу, вином посуо караулу и почео да читам молитву. Када сам завршио, спаковао сам неколико каменчића за успомену. Пошто сам био на спрату, гледао сам право на заставу, албанску, која се са карауле вијори од 1999, након повлачења наше војске. Неке емоције су ме преплавиле и ја сам пришао и скинуо је. Као да сам то дуговао овим момцима који су дали животе за отаџбину. Нека ми Бог суди ако је грех. У повратку сам покупио и крваву кошуљу српског војника о којој су "Новости" писале. Донео сам све што сам могао и остатке чизама. Све ћу то донирати нашој војсци и граничарима - говори нам млади свештеник.

 

Међутим, ту њиховим мукама није био крај. По повратку ка Батуши, зауставио их је сада трећи ауто у којем су била два младића и девојка. Убеђени да ће као и претходна два пута све бити добро, прихватили су помоћ и ушли. Исте секунде сви су кренули да их испитују до детаља. Енглески су говорили без грешке. Интересовало их је одакле су, ко су, куда иду, зашто су ту.

ПРАТИО ИХ БЕЛИ ПАС

МИЛОШ се присећа и момента када је изашао из кола испред Јуника, и пошао са пријатељем ка караули. У тренутку се, каже, испред њих створио прелепи бели пас који их је све време пратио, све док нису промашили скретање.

- Ту где је требало да скренемо, он је стао и није ишао даље, а ми смо продужили још око 10 километара у погрешном правцу. Када смо се вратили, није га било. То нам је заиста било чудно. Све време је ишао за нама, није се одвајао од нас - чудио се он.

- Рекао сам да слабо говорим енглески, а да мој друг не говори уопште. Рекао сам да сам из Индонезије и тада сам схватио да сам у секунди изговорио највећу глупост. Питали су како смо прешли границе када је ковид, код кога идемо, тражили су нам имена и презимена људи код којих идемо. Онда су кренули да окрећу неке бројеве телефона. Били смо убеђени да су схватили да смо Срби. Замолио сам их да нам стану у Јунику и да ће ту по нас доћи наш пријатељ Албанац. Понудили смо да им платимо вожњу, то су прихватили. Ушли смо у продавницу у Јунику, а они су чекали испред. Размишљао сам да ту има камера и да је најбезбедније да останемо ту. Рекао сам другу, шта год да се деси, остајемо заједно, нема бежања, најсигурнији смо овде усред села. У неко доба су кола ипак отишла и ми смо кренули назад ка мом колеги који је чекао испред Јуника. Касније нам је испричао да га  умало камион није одгурнуо низ пут док је долазио, јер је видео српске таблице. Када смо га угледали, улетели смо у ауто малтене кроз прозор, срећни што смо извукли живу главу - казао је.

Заставу и делове униформе које су успут налазили понео је са собом као успомену на овај пут који је могао и да га кошта живота. Нешто ће однети у спомен-собу у Врању. Једино за чим жали јесте што верује да ће му убудуће због свега бити забрањен улазак на Космет, где је често ишао на службу, од Призрена, Ђаковице, Пећи, па до Приштине и Грачанице.

ЗАБРАЊЕНО ПРЕУЗИМАЊЕ ФОТОГРАФИЈА, ТЕКСТА, ВИДЕО-СНИМКА БЕЗ САГЛАСНОСТИ РЕДАКЦИЈЕ.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (13)

Autobot

16.10.2020. 10:46

Када неки потежу синтагме као што су "никад више" или "заувек изгубљено" требало би да се подсете или да науче један податак: Наиме, 350 година, од пада Београда под османлијску власт 1521. па до аустријског освајања града 1717. , па онда опет од 1739. до ослобођења 1867. ниједан Србин није могао да крочи на Калемегдан нити да обиђе светилиште Св. Петке и захвати воду са њеног извора. Зато што је Калемегдан коришћен као турско војно утврђење. Да не помињем етнички састав Београда у то време. Нема краја историје.

Soko

16.10.2020. 16:28

Bog ti dao zdravlje junace. A nasim junacima koji su ostavili najdragocenije na Kosarama-svoje zivote -nek bog podari mir i spokoj. Mogu da stave arnauti i 10 zastava-i dalje ce ih progoniti duhovi nase pale brace.