БЕСРАМНЕ ОПТУЖБЕ ИЗ ВАШИНГТОНА И БРИСЕЛА: Измишљене и надуване приче о силовањима постале су "хит" англоамеричких медија

ЕВРО-АМЕРИЧКИ електронски и штампани медији и креатори јавног мњења пласирали многе приче о Србима. Једна од њих је и она о силовањима.

Архива

Тако, на пример, "Moнд" је месецима, упорно и неумољиво, писао о "етничкој мржњи" Срба, "етничком чишћењу" и слично. Чак је Меморандум САНУ окарактерисао као "позив на расну мржњу". Следећи корак у тој пропаганди била је прича о силовањима коју започиње муслиманска влада у Сарајеву, како би приграбила наклоност Запада. За то су je била подржали званичници и водећи медији. Она је још у октобру 1992. изашла с податком да је у Босни и Херцеговини силовано 50.000 Муслиманки. Убрзо након тога (13. децембра 1992) "Њујорк тајмс" је у тексту Хрватице Славенке Дракулић објавио безброј лажи, односно утврдио да је у Босни и Херцеговини силовано 50.000 жена и девојака. У тексту стоји да су жене "силоване од стране српских војника на организован и систематичан начин" и наводи да је 13.000 случајева документовано .

Европска комисија је 11-12. децембра 1992. на састанку у Единбургу, на предлог Хелмута Кола, наредилa истрагу о силовањима у Босни и Херцеговини. Лидери Европске заједнице, без и једног доказа, а на основу пропаганде у дослуху са званичницима, усвојили су декларацију у којој је скренута пажња на "систематско притвaрањe и силовањe муслиманских жена (...) који су део смишљене стратегије да се терорише муслиманскa заједницa у Босни и Хeрцеговини како би се постиглo етничко чишћењe". Делегација Европске заједнице је на брзину спровела "истрагу" од 18. до 24. децембра 1992. и известила да је пре свега посетила муслиманске избеглице у Загребу (које су имале интерес да лажу) и дa број силованих износи око 20.000. Извештај је сугерисао евро-америчким медијима како извештавати о наводним силовањима у Босни и Херцеговини. Насупрот овоме, извештај УН од 18. децембра 1992, који је био доступан тек 5. јануара 1993, састављен је на основу сведочења жртава силовања српских девојака од муслиманских и хрватских војника, укључујући јавне куће у поседу муслиманских војника у Сарајеву, остао је за медије и званичнике мртво слово на папиру.

АНГЛОСАКСОНСКИ медији - пред преговоре у Женеви (2. јануарa 1993) о подели Босне и Херцеговине по Венс-Овеновом мировном плану - интензивираjу антисрпску кампању. "Вашингтон пост" 27. децембра 1992, пред преговоре у Женеви о регулисању босанскохерцеговачке кризе, да би се извршио притисак на Србе, објављује причу да је у Босни и Херцеговини силовано 30.000 жена и да је силовање ратна стратегија Срба. У тексту се испредају приче по систему рекла-казала, а да нема ниједне речи о силовању Српкиња или, пак, Хрватица.

"Индепендент" (у време преговора) доноси серију текстова о наводним силовањима муслиманских жена и да су "хрватски градови Загреб и Сплит преплављени пацијентима, делом и као резултат бујица порођаја". У тексту од 10. јануара без речи ограде пише: "Српске снаге у Босни учествовале су у организованом силовању најмање 20.000 муслиманских жена и девојака и силовање користе 'као оружје рата' (...) Многе жртве групних силовања, укључујући и децу и младе од шест и седам година, умрло је од повреда и психичких траума." Затим се додаје: "Муслиманске организације наводе да постоје посебни концентрациони логори за жене на целој окупираној територији Босне, у којима је 10.000 жена (...) Кампови су у бившим хотелима и ресторанима. Жене су јавно силовали пред много очију' (...) девојке од 10 година такође су силоване." Потом: "Десетине хиљада жена је не само силовано, него су прошлог лета силом остале у другом стању од Срба".

"Њузвик" је најпре 4. јануара на насловној страни објавио слику две уплакане жене, једна погнуте главе, с насловом: "Планирано силовање. Ратни злочин у Босни" . У тексту се каже да "међу методима планског мучења и убијања у Босни избија једно ново српско зверство: масовно силовање". И поновио причу босанске (муслиманске) владе да је силовано између тридесет и педесет хиљада жена, претежно Муслиманки.

"Њујорк тајмс", 9. јануара 1993. доноси причу o 20.000 силованих Муслиманки, на основу извештаја Ен Ворбертон. У тексту се каже да у извештају стоји да су силовања спроведена "уз посебно садистичке начине како би нанела максимално понижење жртвама". У извештају се, такође, каже да се силовање користи као "оружје рата" и да "Муслиманке несумњиво чине огромну већину жртава силовања". Док се успут каже "постоје и узнемирујући извештаји о силовању хрватских и српских жена, као и сексуално злостављање мушкараца у логорима" . Причи о тобожњих 20.000 силованих Муслиманки сваки следећи пут, да би се заинтересовали читаоци, додаће се покоја лажна пикантерија. Поново на сцену ступа "Индепендетов" репортер који додаје да је једна жена наводно изјавила да јој је један брадати наоружани Србин рекао: "Ви ћете имати нашу децу - ви ћете имати наше мале четнике." Лажима никад краја. Испада да, по мишљењу "Индепендетовог" репортера, Срби у Босни нису ништа радили сем што су силовали Муслиманке. У антисрпску пропаганду укључио се и папа Војтила (Јован Павле II), који је "позвао трудне жртве силовања у Босни да не абортирају" .

Убрзо се број силованих Муслиманки попео на 100.000, и достигао цифру од 120.000, а број "логора за силовање" попео се на 47. Чешки извештач из Босне и Херцеговине Јитка Обзинова отишла је корак даље: 5. децембра 1992. рекла је у емисији "Немој да поделимо Босну" да је силовано 100.000 муслиманских жена, а Срби признају 30.000 случајева. Све су то биле чисте лажи. Ретки су примери који су у те лажи барем посумњали. Међу њима спада и један извештај у "Индепендету", у коме се каже: "Леди Калкер је превише чула о наводним силовањима муслиманских жена и верује да су те приче могле бити измишљене."

Извештај комисије Европске уније био је доступан само два дана пре мировних преговора између три зараћене стране у Босни и Херцеговини у Женеви. Он је сачињен, према "Њујорк тајмсу", на основу "процена хрватског Министарства здравља". Чудно је да нико није нашао ниједан "логор за силовање" у Босни и Херцеговини. Убрзо је комисија ЕУ дала оставку, јер је интервјуисала само четири жртве на основу којих изводи закључак да је силовано 20.000 жена. Извештај су наручили од европски званичници, сачињен је за дневнополитичке потребе и служио је, током преговора, за легитимисање кажњавања Срба. Један од центара тих лажних информација био је Загреб, из којег су, како тада тако и касније, лансиране свакојаке приче.

"Њујорк тајмс" у октобру 1993. поново отвара причу о силовањима и у наслову апострофира Србе. А затим наставља: "Али комисија каже да је број вероватних случајева у великој мери мањи од 20.000, колико је раније проценила Европска заједница (...) Комисија Уједињених нација је прикупила извештаје од око 3.000 силовања, састављен на Институту за међународна људска права правног Ди Пол Универзитета у Чикагу, и идентификовала око 800 жртава по имену". "Њујорк тајмс" ће сакрити, што у извештају УН децидно стоји, да су као жртве апострофиране све три стране и да је у највећој мери реч о Српкињама. Али ће у наслову ставити: "Силовање је оружје Срба, кажу УН". И на крају успут, ради привидне објективности, помиње изјаву Радована Караџића (који је у западним медијима сатанизован) да је чуо за око 18 случајева силовања, док српска влада каже да су Муслимани силовали око 800 српских жена.

НАКОН три дана, "Њујорк тајмс" је објавио кратку исправку у којој се и даље прескаче да су у извештају УН апострофиране све три стране и каже: "Комисија је рекла да је склона да верује да су ови докази показали да је силовање коришћено као оружје рата (...) Текст је заснован на привременом извештају комисије (...) Али чланак и наслов треба да кажу да привремени извештај закључује да 'остаје да се докаже' да је постојала 'системска политика силовања' од стране Срба". Наравно то никад није доказано. Претходни извештај је обишао свет. Исправка, иако немушта, остала је мртво слово на папиру.

"Њујорк тајмс" је у децембру 1994. обновио причу о силовањима када се већ навелико знало да је реч о бестидној лажи муслиманске босанске владе, коју су оберучке подржавали евро-амерички медији и званичници. Поново се помиње 20.000 силованих Муслиманки... У извештају Уједињених нација 10. фебруара 1993. каже се: "Постоје јасни докази да су Хрватцe, Муслиманке и Српкиње у притвору провеле дуже времена и више пута силоване." Затим, "у овом тренутку није могуће да се утврди број жртава силовања". У извештају Тадеуша Мазовјецког, на основу прецене, говори се о окo 2.400 жртава силовања...

Касније, након завршеног посла, се "испоставило да је број 'само' 800 или 330, или 'чак' мање? 32". И на крају, у извештају Уједињених нација о силовањима од 18. децембра 1992. - који из непознатих разлога није достављен до 5. јануара 1993. године - стоји да је идентификовано петнаест бордела у којима су босански Муслимани и хрватске снаге држале 560 Српкиња у заточеништву, а које су биле подвргнуте вишеструким силовањима. У прослеђеном извештају, такође, стоји да је силовано "800 жена српске националности". Истог дана служба за штампу Савета безбедности УН, уместо целог извештаја, пушта део о "силовању жена, посебно муслиманских у Босни и Херцеговини".

(Из књиге "Етика западних медија")

Препоручујемо

Свет

1 2

ИЗ ДОКУМЕНАТА КЛИНТОНОВЕ БИБЛИОТЕКЕ: Припреме за бомбардовање СРЈ - Ваздушни удари у више фаза, да буде мање цивилних жртава

01. 08. 2020. у 19:45

Свет

10 5

ТАЈНИ ДОКУМЕНТИ БИЛА КЛИНТОНА: Бергер је саветовао само ултиматум

31. 07. 2020. у 08:24

Свет

ТАЈНИ КЛИНТОНОВИ ДОКУМЕНТИ: Холбрук предлагао дељење Косова на зоне

30. 07. 2020. у 12:40 >> 12:40

Друштво

2 6

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Комунистичка Југославија стуб јужног крила НАТО

07. 07. 2020. у 10:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације