АМНЕЗИЈА АНАЛЕНЕ БЕРБОК: Зелени критикују Трампа због Венецуеле, а заборављају Косово и Метохију

ЗАХТЕВ странке Зелених у Немачкој да се осуди политика америчког председника Доналда Трампа према Венецуели је у супротности са њиховом подршком Нато интервенцији на Косову 1999. године - прекретници у међународном праву, констатује „Берлинер цајтунг“.

Фото: Профимедиа

Војна акција Натоа против СР Југославије створила преседан, јер модел Косова пружа савршен образац за сваку велику силу која жели да војно спроведе своје геостратешке интересе, указује немачки лист.

Војна интервенција у Каракасу коју је наредио амерички председник Доналд Трамп и отмица спорног венецуеланског председника Николаса Мадура изазвали су оштре међународне критике. Истовремено, поново су покренули суштинску дебату: Да ли се међународно право суочава са својим коначним губитком значаја? И да ли је у опасности да буде замењено поретком у којем сила мења право? Повратак у еру у којој побеђује само закон најјачег?

Док многи посматрачи америчку интервенцију карактеришу као до сада невиђено, очигледно кршење међународног права и чин агресије против суверене државе, ово тумачење је изван историјског контекста.

Темељи међународног поретка заснованог на правилима не само да су кршени јуче, нити од супротног еђународном праву напада Русије на Украјину.

Одлучујуће пукотине у међународном поретку појавиле су се пре више од четврт века, уз активно учешће управо оне политичке снаге која данас најжешће инсистира на поштовању тих правила: странке Зелених.

Под тадашњим министром спољних послова Јошком Фишером, странка је сносила одговорност за политичко омогућавање Нато бомбардовања Југославије 1999. године – првог војног ангажовања Немачке после Другог светског рата – без легитимног мандата Уједињених нација.

Том одлуком отворена је Пандорина кутија: такозвани Запад је створио преседан „хуманитарне интервенције“, оквир који слаби међународно право и на који се друге силе сада позивају да би оправдале сопствену агресију.

Али, корак по корак.

Опрезна немачка влада

САД годинама нису признале Николаса Мадура као легитимног председника Венецуеле и, већ 2020. године, током првог мандата председника Доналда Трампа, оптужиле су њега и друге чланове венецуеланског руководства, између осталог, за трговину дрогом. Вашингтон стога представља интервенцију против Мадура као спровођење кривичног поступка.

У Берлину, немачка влада тежи уравнотеженом одговору на створене чињенице у Каракасу.

Канцелар Фридрих Мерц је написао на друштвеној мрежи „X“:

„Правна класификација америчке интервенције је сложена. Не журимо с тим. Међународно право остаје мерило. Не сме се дозволити да у Венецуели настане политичка нестабилност. Циљ би требало да буде уредан прелаз на владу легитимисану изборима“.

Његов партијски колега Армин Лашет, председник Одбора за спољне послове Бундестага, изразио је такође  опрезан став у специјалном извештају телевизије ЗДФ. Говорио је о „веома компликованој ситуацији према међународном праву“, коју је додатно отежала чињеница да ЕУ никада није признала Мадура као легитимног председника.

Чак и када је водитељ ЗДФ-а Андреас Клинер недвосмислено окарактерисао интервенцију „супротну међународном праву“, Лашет је избегао јасну осуду. Уместо тога, направио је историјско поређење са америчком интервенцијом у Панами 1989. године, која се у то време такође сматрала контроверзним, једностраним чином према међународном праву. Лашет је одбацио коначну процену тренутног случаја као преурањену.

Насупрот томе, њихов коалициони партнер Социјалдемократска партија Немачке (СПД) је брже донела пресуду. Адис Ахметовић, портпарол те странке за спољну политику, рекао је да се ради о „прекретници“ и био је сигуран: „Доналд Трамп је прекршио међународно право“.

Негодовање Зелених

Најгласнији у негодовању, међутим, били су из редова Зелене опозиције. Листа коментара је дугачка; практично цело руководство странке се изјаснило, а опште расположење је било једногласно: Немачка влада оклева и не успева да јасно осуди Трампове поступке.

„Императив је да немачка влада недвосмислено критикује ово кршење међународног права“, затражила је председница странке Франциска Брантнер на мрежи „X“.

Посланица Катрин Геринг-Екард написала је: „Светски поредак какав познајемо не еродира, већ се намерно уништава.“

Вође посланичких група Катарина Дроге и Британа Хаселман прикључиле су се том ставу.

Дроге је ваздушне нападе окарактерисала као „кршењ међународног права и опасну војну ескалацију“, док је Хаселман истакла да од немачке владе очекује „да се према САД недвосмислено залаже за деескалацију, поштовање међународног права и поштовање националног суверенитета“.

Аналена Бербок, бивша министарка спољних послова из странке Зелених и садашња председница Генералне скупштине УН, такође је на мрежи „X“ коментарисала догађаје у Венецуели, цитирајући Члан 2 Повеље Уједињених нација.

Тај члан обавезује све чланице да, у међународним односима, не прете и не користе силу против територијалног интегритета или политичке независности једне државе.

„Повеља УН није опционална“, написала је Бербок.

Политички ветеран Зелених Јирген Тритин, који се такође изјаснио на ову тему, био је релативно кратак:

„Напад на Венецуелу крши међународно право. Тачка.“

Косовски преседан

Ова жестока одбрана међународног права била би потпуно веродостојна да не долази од странке чија историја у влади открива суштинску контрадикцију. Кратка лекција из историје делује прикладно, јер би политичари, посебно попут Тритина, требало још увек добро да се сећају времена када је међународно право играло прилично подређену улогу у њиховом сопственом политичком деловању.

Осврћемо се на 1999. годину. У то време, под црвено-зеленом коалиционом владом, којој је Тритин такође припадао, немачка војска, Бундесвер, учествовала је у Нато операцији портив тадашње Савезне Републике Југославије.

Три месеца је западни војни савез бомбардовао мете у Србији и Црној Гори. Државе Натоа су оправдавале своје деловање позивајући се на потребу спречавања претеће хуманитарне катастрофе на Косову. То се односило на бруталне акције српских снага безбедности против цивилног становништва Косова, од систематских протеривања до масакра.

Према међународном праву, напад је био веома контроверзан, јер је прекршио троструки правни табу. Прекршио је забрану употребе силе утврђену Повељом УН, на коју се Аналена Бербок тако снажно позива, будући да није било ни случаја самоодбране нити мандата Савета безбедности УН. Штавише, Нато је деловао супротно сопственом статуту као чисто одбрамбени савез и, по први пут, напао је једну државу ван сопствене територије.

За Немачку та интервенција представљала је сукоб са њеним Основним законом: Члан 26, директна лекција научена из Другог светског рата, забрањује припрему и вођење агресорског рата.

Такозвана Колова доктрина, која је предвиђала да немачки војници никада више не смеју бити присутни у земљама које је Вермахт окупирао током нацистичке ере, постала је бесмислена првим учешћем немачке војске.

Пророчко упозорење

Тадашња владајућа црвено-зелена коалициона влада под канцеларом Герхардом Шредером и министром спољних послова Јошком Фишером ипак се определила за немачко учешће у рату. Аргумент да је војна акција, иако није легална, била морално легитимна помогао је многим Зеленима да превазиђу своје пацифистичке принципе.

Унутрашњи сукоб у странци кулминирао је готово легендарним инцидентом када је на Јошку Фишера бачена кеса са бојом на партијској конференцији у Билефелду. Један активиста је погодио министра спољних послова у бубну опну и повредио га.

Колико су пророчка упозорења тадашњих критичара била показује један изванредан историјски документ.

Посланик странке Зелених Лудгер Волмер, касније државни министар у Министарству спољних послова Немачке, рекао је у дебати Бундестага 16. октобра 1998. године:

„Немојмо се заваравати: Аргумент да се ради о изузетку, а не преседану је бацање прашине. Свака регионална сила која у будућности буде желела да успостави ред у свом суседству и која може навести само приближно одговарајућу резолуцију УН, указаће на овај пример. Отворена су врата за самоиздавање мандата војним савезима“.

Показаће се на драматичан начин да је Волмер, који је убрзо након тога променио став и такође инсистирао на легитимности интервенције, био у праву. Његова тадашња анализа чита се као сценарио геополитике 21. века.

Владимир Путин се и даље позива на интервенцију на Косову како би оправдао сопствену агресију на Украјину, којом крши међународно право.

Ствар стила

Прави експлозивни потенцијал лежи у универзалној применљивости створеног оправдања. Модел Косова пружа савршен образац за сваку велику силу која жели да војно спроведе своје геостратешке интересе. Чак ни кинески председник који циља на интервенцију на Тајвану не би морао да измишља нове аргументе. Могао би директно да се позове на западни преседан.

Закон јачег, чију примену Зелени сада критикују у Трамповом случају, најмање од 1999. године поново је актуелан. Тадашњи демократски председник САД Бил Клинтон није сматрао ништа важнијим поштовање међународног права него што то данас чини Доналд Трамп. Разлика је мање у принципу него у стилу. И можда у некада већој потреби да се бар понуди неки легитимишући аргумент.

Када се једном закон растегне, други се могу позивати на њега, тако гласи поука.

Чињеница да управо она странка која је подржавала тадашњи преседан сада упире прстом у друге доказ је запањујуће историјске амнезије. Тренутно негодовање због Трампа можда јесте оправдано, али то је праћено дубоком иронијом и открива политички двоструки стандард без премца.

Препоручујемо

Политика

0 0

НАЈВАЖНИЈА СТВАР ЗА ГРАЂАНЕ ЈЕ ДА САЧУВАМО МИР Вучић: По налогу страних сила, блокадери неће да дозволе својој земљи да напредује

07. 01. 2026. у 18:09

Политика

0 4

"ВАЖНО ЈЕ ДА ДОБРО САГЛЕДАМО СТВАРИ": Вучић истиче "Наша индустрија, грађевина, све је скочило!"

07. 01. 2026. у 18:03

Политика

0 2

"САВЕЗ ПРИШТИНЕ, ТИРАНЕ И ЗАГРЕБА ЈЕ ВОЈНА АЛИЈАНСА": Вучић о могућим сукобима

07. 01. 2026. у 17:55

Политика

0 2

ВУЧИЋ О АНЕГДОТИ ИЗ БРИСЕЛА: Како су сазнали да им је лоша кухиња

07. 01. 2026. у 17:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације