ВУЧЕЛИЋ: ДПС-у и сателитима ваља само Србија која би признала Косово и Метохију, одрекла се бриге за Србе ван Србије и ударала на СПЦ

ГЛАВНИ и одговорни уредник „Вечерњих Новости“, Милорад Вучелић у интервју БОРБИ дао је свој суд о односима између Србије и Црне Горе, антисрпском деловању поражених политичких снага предвођених ДПС-ом, сукобом у Украјини и распадом бивше Југославије.

Милорад Вучелић, Фото Д. Миловановић

Говорећи о синхронизованим нападима на Србију и њеног председника Александра Вучића из региона и у које је укључена делимично и Подгорица преко поражене политичке гарнитуре предвођене ДПС-ом, Вучелић је оценио да поражени део политичке сцене Црне Горе и данас мисли да је њихов политички неуспјех то што нису сатрли СПЦ и дискриминацију Срба у Црна Гори спровели до краја. Како додаје, ДПС и његови саборци још увек нису изгубили наду да би се на таквој  антисрпској „платформи“ могли повратити власт.

Истиче да монтенегринском делу Црне Горе на челу са ДПС-ом нису били по „мери“ ни Милошевић, ни Коштуница, ни Тадић, ни Николић, па што би био и Александар Вучић  за чије владавине су Срби у Црној Гори коначно изашли из политичког гета и постали дио власти. ДПС-у и сателитима би, тврди Вучелић, ваљала само Србија која би признала Косово и Метохију, одрекла се бриге за Србе ван Србије и сатирала СПЦ.

Вучелић који је 90-их година био високи функционер владајућег СПС-а осврнуо се и на период распада велике Југославије. Он је нагласио да се на чак и на суђењу у Хашком трибуналу доказало да бивши лидер и оснивач СПС-а и председник СРЈ Слободан Милошевић није имао контролу над ЈНА која није била дорасла историјском задатку да одбрани легалну и легитимну државу по имену Југославија.

Коментаришући ситуацију на украјинском фронту Вучелић је казао да је данас свима у свету јасно какав ће бити исход рата Украјине и НАТО пакта против Русије.

„Постоје још само неке недоумице око завршних варијанти и времена окончања“ , навео је Вучелић.

БОРБА: Против председника Србије и званичног Београда у току је медијски рат који се води из Сарајева, Приштине и на који се надовезали  НВО и политичари блиски ДПС-у. Шта је циљ те акције и како гледате на учешће овог пораженог дела политичке сцене у Црној Гори?

Вучелић: Поражени део политичке сцене Црне Горе, како ви основано кажете, је када је остао без власти остао је и без икаквог политичког програма, идеје или идеологије које очигледно није ни имао. Властољубље је и одржање на власти у Црној Гори било њихова једина идеологија. Оставши без власти морали су посегнути за нечим „програмским“ да би наизглед постали програмска опозиција и показати какву такву политику. Али, по свему судећи, остали су само бивша власт.

Ранија дискриминација Срба у Црној Гори одвијала се подразумевајући вишедеценијски у тишини, и без посебне потребе да се као таква званично декларише. Сада се јавно обзнањивање у виду политичког програма то морало учинити. После пада с власти и у одсуству било какве идеолошке и програмске идеје посегли су за некаквим комитизмом, лажним антифашизмом, отвореном србофобијом и сада на Западу општепожељном русофобијом. И наставком борбе против Српске православне цркве. Очигледно да никакву поуку нису извукли из свог потпуног дебакла из времена величанствених Литија.

То су политичке снаге које и не помишљају да размотре сопствену одговорност за лошу владавину и неуспех на изборима. Та врста политике, ако је уопште то политика, увек мисли да није успела због тога што до краја није спровела своје науме и што у потпуности није сатрла своје противнике. Они не застају ни на тренутак да размисле да ли су негде погрешили и да ли им је пут којим су ишли погрешан и да ли је требало нешто мењати. Напротив. Они и данас мисле да је њихов политички неуспех што нису сатрли СПЦ и дискриминацију Срба у Црна Гори спровели до краја. И надају се да би на таквој „платформи“ могли повратити власт.

Траже кривца у Србији и Александру Вучићу. Већ деценијама наступају на исти преварантски и лажљиви начин: обесправљујемо ми Србе у Црној Гори и Митрополију али волимо ми Србију и Србе ван Црне Горе, али не волимо Милошевића, волимо Србију али не волимо Коштуницу и Тадића, волимо Србију али не волимо Тому Николића, а много волимо Србију али баш, баш не волимо Александра Вучића. А највише би волели Србију када би признала Косово и Метохију, одрекла се бриге за Србе ван Србије и сатирала СПЦ. Трпели бисмо и некако подносили Србе у Црној Гори само да нема Србије. Немамо ништа против Срба у БиХ али не волимо Републику Српску и Милорада Додика. И не поштујемо и не волимо Дејтонски споразум. Волимо Србију али не волимо деведесет одсто њених историчара, књижевника и интелектуалаца уопште, који су махом из Црне Горе.

Тешко је таквој љубави изаћи у сусрет. И превише је очито да је у ствари реч о нетрпељивости па чак и активној мржњи. Али овом приликом немамо довољно простора да се позабавимо шире и неким дубљим за монтенегрине најважнијим идентитеским питањима и проблемима која на диван начин, примера ради, подстиче паметна младалачка публикација „Ми знамо ко смо“ изашла у Подгорици у издању „Ободског слова“.

Медијски напади на Београд и Србију те на њеног председника можда би тражили неко посебно тумачење да готово увек нису у синхронизацији на линији Приштина, Сарајево, Загреб, Подгорица. Фино друштванце. С ким си онакав си, каже наш народ.

БОРБА: Недавно је министар одбране Црне Горе Драган Краповић изјавио на једном атлантском панелу да потпуна интеграција региона у НАТО једини гарант сталне стабилности на Балкану. Да ли је ова изјава грубо мешање у унутрашње односе Србије и БиХ које не планирају приступање НАТО, кршење међународног права када се ради о тзв. Косову (које по повељи УН-а не може да приступа ниједној организацији),  те како оцењујете то што поменута изјава долази од сина некадашњег савезног министра одбране из редова СНП-а Слободана Краповића?

Вучелић: У Црној Гори постоји пословица која каже: „Не рађа отац сина него син оца“. Изабраће они који живе данас и који ће живети сутра одговор на питање ко је кога родио и ко је кога обрукао или прославио.

БОРБА: Могу ли односи Србије и Црне Горе након свих промена у Подгорици бити нормализовани у оној мери која би у потпуности задовољила потребе грађана и привреде, те како гледате на оптужбе црногорске опозиције да Вучић жели да покори Црну Гору? Да ли процес изградње најбољих могућих односа између Београда и Подгорица могу минирати инострани актери, који и из ког разлога?

Вучелић: Има нешто одиста мегаломански самољубиво у монтенегринском понашању и размишљању. Када их слушамо могли би доћи до основаног закључка да од Владивостока до Пирота, од Москве до Београда, од Казања до Суботице, од Петрограда до Јагодине нико други ништа не мисли него како да потчини и пороби Црну Гору или јој учини неко зло. Тобоже нема Велике Русије и Велике Србије ако се не угрози црногорска државност!

У тим градовима и државама о Црној Гори велика већина не мисли баш ништа или ретко мисли. Забавили су се сви о свом јаду. Али већина оних који у Београду о свему томе размишљају мисле добро Црној Гори као што и треба лепо и добро мислити и осећати према браћи а поготово према рођеној браћи. Нема, иначе, у Црној Гори превише оних који мрзе Србе и Србију. Проблем је у томе да су били а и још увек јесу превише добро пословно, политички и јавно распоређени.

БОРБА: Како бисте оценили трунутно политичко стање у Црној Гори након конституисања треће постдепесовске владе?

Вучелић: Не посматрам нарочито пажљиво политичке процесе у Црној Гори. Превише је свакодневних „инцидентних“ и инцидентских догађаја који не допуштају неко значајније аналитичко бављење политичком ситуацијом. Таква превирања су вјероватно потпуно логична после тридесетогодишње владавине једне странке и једног толико доминантног лидера. Кроз дуги период нови политичари, да мало опустим разговор, нису баш имали прилику да се много вјежбају у политичком одлучивању. Такође сем у два или три случаја не познајем ваше, а могу рећи ни наше, нове политичаре.

Наравно, сматрам изузетно важним што је са СПЦ потписан Темељни уговор. И сматрам битним избор Андрије Мандића за председника Народне скупштине и у непосредном личном и у симболички охрабрујућем значењу.

БОРБА: Били сте судионик и сведок тих несрећних 90-их година. Како бисте описали политичку метаморфозу Мила Ђукановића и како је до исте дошло? Какав је био однос Мила Ђукановића и Слободана Милошевића и како гледате на тезу која се често пласира – да је Милошевић натерао Ђукановића да води ратове на почетком 90-их? Да ли у последње време сведочимо реализацији оних речи које на примопредаји власти 2000. изговорио Слободан Милошевић?

Вучелић: Није било никакве потребе да тада било ко кога наговара или тера. Не треба да заборавимо да се тада бранила легална и легитимна држава која се звала Југославија. То је неуспешно чинила регуларна ЈНА и сви они који су по законима те државе мобилисани. Зато није добро, дубоко сам уверен у то, говорити о деведесетим као неком заједничком злочиначком подухвату у коме је требало било кога натеривати да врши своју дужност.

Појединачна кривична ђела су нешто сасвим друго и претпостављам да нису смисао Вашег питања. Мислим да не треба због компромитације једног лидера другим насести на

Данас је, на жалост јасно да ни Милошевић, па још много мање Ђукановић, тада нису командовали ЈНА. То се, када је реч о Милошевићу, потврдило чак и на суђењу у Хашком трибуналу. ЈНА су правили врховни команданти били они изван Југославије и они унутар ње који су желели распад државе и крвави грађански рат. ЈНА је морала да много ефикасније и боље брани државу и да свакако спречи грађански рат и да одмах разоружа све паравојне формације на њеној територији.

Ђукановић је након тога радикално променио своју политичку оријентацију. Она је једноставно толико „позеленела“ да је у последњим годинама све мање подсећала на некадашње „зеленаштво“, а све више личила на неко ново „Зеленило“.

Нешто што Зелено свакако јесте али није реч само о боји, ако се добро разумемо. Што се реализације речи и предвиђања које је изговорио Слободан Милошевић 2000. године оне се у својим опаким намјерама реализују али у последњој деценији уз велики и значајан и знатно организованији отпор Србије и непокореног српског народа. И уз велику улогу Српске православне цркве. И међународна ситуација због рата у Украјини битно се мијења те се тако стварају пресудни услови да та борба буде успешна.

БОРБА: Многи Вам лепе етикете да сте Путинов пропагандиста, како гледате на то? Како видите епилог сукоба у Украјини и како ће исти одразити на свет, Европу и наш регион?

Вучелић: Превелика је борба за истину и суштинску промену у свету коју води Владимира Владимировича Путина да би му било ко па и ја били потребни као пропагандисти. Пропагандиста има и тушта и има међу његовим моћним непријатељима. Тамо су итекако потребни.

Новинар па и сваки јавни интелектуалац треба да служи истини. А поготово онда када је борба за истина потпуно у складу са интересима свог народа. Данас је свима у свету, хтели то да признају или не, јасно какав је исход рата Украјине и НАТО пакта против Русије и Путина. Постоје још само неке недоумице око завршних варијанти и времена окончања.

Та истина је свакоме ко одговорно мисли морала бити позната. Мени је у основи била поодавно позната и то захваљујући помном и пажљивим праћењем историјске ситуације. И

И на крају, да сам јуче наседао на западне пропандне лажи и на безбројне парадне свакодневне јавне наступе Зеленског све са оним зеленим бенкицама и тесним мајичицама, а после вишедеценијског активног искуства у Србији, морао бих по себе извући крупне поражавајуће закључке. Све те ужасне западне лагарије истутњале су по нама и мени и произвели по нас страшне последице. Овде су Богу хвала, ови моћни умишљени господари света и окултни олигарси, наишли на великог и моћног противника и сада смо у прилици да видимо како им се ломе зуби.

(Борба.ме)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације