ФОРМАЛНО-правно је реч о Дану примирја, потписаном 11. новембра 1918. године, у возу са Другим немачким рајхом. Суштински, до тог примирја не би дошло да није било савезничке победе. Први светски рат био је само предворје Другог, који је завршен капитулацијом Немачке. Вероватно да се не би поновило оно што се догодило 1918, а то је да се само потпише примирје под одређеним условима који јесу били веома рестриктивни. Не држећи се форме него суштине, Србија има пуно права да тај дан назову даном своје победе, победе Давида над Голијатом, мале државе по територији и броју становника на коју су се у једном делу рата обрушила два царства и једна суседна држава. Имајући у виду колике је жртве српски народ поднео и читаву епопеју рата, која је по много чему јединствена у историји света, сматрам за моралну обавезу да тај дан називамо даном победе у Првом светском рату.

Dejan

11.11.2023. 14:08

У првом великом рату мој прадеда Драгомир Гачановић је био борац и његово име се налази на плочи цркве у селу Драгојевац, наша парохија, деда Драгиша је учествовао у другом великом рату и о њему пише у књизи Трагом ариљских партизана, а ја сам био учесник грађанског рата '91.г. и био сам повређен и два пута заробљаван, имам тренутно СТАТУС БОРЦА ДРУГЕ КАТЕГОРИЈЕ, у прцесу сам признавања РВИ и жељно исчекујем легитимацију и споменицу, биће ми и част да обучем униформу БОРЦА ВЕТЕРАНА , ЖИВЕЛА СРБИЈА

Smiljana

11.11.2023. 15:36

А, ЗА СОЛУНЦЕ, ИНАЛИДЕ - ДАН ПОРАЗА ! Историчар др Миле Бјелајац каже да је у Краљевини СХС било ветерана који су с испруженом руком мољакали за ситниш, због којих се приповетка Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити” показала безмало као пророчанство. Њима је чак наредбом краља Александра дозвољено да просе по улицама. Сви Солунски ратници у социјалистичкој Југославији,били су изједначени са борцима НОБ-а, добили су пензије (, а инвалиди- инвалиднине), ордења су изједначена. Нпр. Карађорђева звезда је била једнака Ордену народног хероја итд.