ФЕЉТОН - УСПОМЕНЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА: СТРАХ ОД БРАТОУБИЛАЧКОГ ПОКОЉА

У ЈЕДНОЈ пјесми коју сам написао - „Враћање виду дјетињем” каже се:

Фото ђакон Драган С. Танасијевић

Враћање виду дјетињем

ОТАД  сам кренуо овим путем, од 1953. године, ја сам од тада, руку на срце, од времена Блажа Јовановића који ми је држао шешир 1953. на Врањаку, на катуну, гдје смо изашли са стоком. Као некад на Илиндан или Петровдан, ми сви окупљени, како је био обичај... Али тада је већ било забрањено да се скупљамо на Илиндан или Петровдан. Први мај је био дан одређен за окупљање и за празновање. Дакле, тог првог маја, или не знам већ ког, окупили се ми горе на Врањаку. Ми, дјечаци, радосни. Радосни. Катун оживио. Пјесма, коло, сеоске забаве, чобанске игре, надметања. Скакали удаљ и бацали камена с рамена... И сјећам се да је мој брат бацао камен боље него ико, а ја сам скакао добро удаљ. Са момцима бих се надскакивао, посебно са мојим Морачанима и Врањанима, и мојим Меденицама кумовима... И ја скачем, а онда је био обичај имати неки шешир на глави, и наједанпут осјетих како ми неко приђе и скиде ми шешир са главе. Погледам, непознат човјек држи мој шешир и говори ми: „Младићу, смета ти шешир.” Ја не знам ни ко ми га скиде, а уопште ми ни не смета. Ја сам се само насмијешио, и наставио да се надскакујем са мојим кумом Меденицом. И Меденица ме надскочи, ја му прескочим за пола стопе, а ови око мене: „Браво, попе, браво, попе!” А ко ми је био дигао шешир са главе? Главом Блажо Јовановић! Боравио Блажо на катунима, подигли му ону вилу на Врањаку која је сад сигурно пропала, као што је много друго шта пропало. Као што је и све што су градили без Бога и против Бога, и за народ а против народа, пропало. И врати он мени тада шешир.

БЛАЖО Јовановић је послије неког времена имао сједницу комитета партије у Колашину. Елем, он је на тој сједници испричао како је био на катунима, кога је видио, шта је ко радио, и пред свима је рекао како је видио неког отреситог младића, а уз то је и додао да је чуо како је тај младић добар ђак. Када ме је темељно описао, неко од присутних је рекао да је то син Ћира Радовића. Одмах је неко и придодао и како похађам поповску школу. Зачудио се Блажо Јовановић, и зачуђен прокоментарисао: „Да ли је могуће да има још неко да иде у ту поповску школу?” Настала је наједном тишина, и он је додао: „Да му се да најбоља стипендија да се само макне са те школе.” И Радун Бакић, чиновник општине, а моја мајка је од Бакића, шаље ми писмо у којем ме позива у општину. Кућа тог Бакића је на путу између Бистрице, мога села и Бара Радовића. Ја кренем и свратим код њега. „Радуне, ја не бих у општину. Немам времена, косидба је, плашћење сијена, сјеча лисника. Ево и данас сам био у лиснику, и умало прст не одсјекох. Нисам баш вичан мајстор, још кад је журба...” А Радун мени каже: „Добро што си овдје дошао...” и он исприча мени ту цијелу причу. Посебно је нагласио како је друг Блажо задовољан мноме, али му није јасно да похађам поповску школу, па је због тога одмах наредио да ми се додијели најбоља стипендија, само да се макнем са те школе. Радун сад наставља како је та школа пропала и како је... А ја не остајем дужан. Он једну, а ја три... И одговорих му: „За сада ја овако. Без Бога не могу! А ако промијеним одлуку, ја ћу доћи да ти кажем.” Тако смо се растали.

И ПОСЉЕ идућег љета завршио ја Богословију. Прочуло се. Ево ти једнога дана на честитку једног Перовића који је род, да не кажем отац, једног од главних који ме сада мало нападају, у „Монитору”. Дође, упућен из комитета партије из Колашина, да ми честита што сам завршио са одличним успјехом Богословију, и да ми пусти стипендију. Рекох, срдачно га упитах: „Што ми дајете стипендију? Што другима не дајете но мени?” Он је мирно одговорио: „Нека, хоћемо тебе да избавимо из те школе. А има ли неки други факултет за тебе?” Ја му одговорих: „Да није Теолошког факултета, студирао бих медицину.” „Добро”, одговорио је друг Перовић. А у то вријеме мени се није нити рукополагало нити сам хтио да се женим, а и нијесам хтио да прихватим рукоположење него сам само хтио да наставим студије. Ако ме не приме на Теолошки факултет, јер онда су примали мали број, морао сам онда да постанем поп, да се запопим. А, рекох, мени се није у то вријеме попило, нити ми се женило. Сам себи рекох: „Ако ме не приме на Теолошки факултет, ја ћу на медицину.” Свјесно, разборито сам одбио понуду за стипендију коју је донио друг Перовић. И прије Радуна.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације