ВЕЛИКИ ПРОПУСТ ОБАВЕШТАЈНОГ АПАРАТА АУСТРИЈЕ: "Начертаније" постало је познато српској јавности тек 1906. године

ОСНОВНЕ МИСЛИ у "Начертанију", оне које су као идеје имале свој практични значај, биле су - да је Турско царство ("болесник на Босфору") на умору, и да би се Аустрија и Русија лако могле договорити о подели његове територије, и тако спречити балканске народе да створе своје државе. А што се тиче Србије, а) да она мора окупити сав српски народ, б) да мора успоставити тесне везе са свим Србима и међу њима организовати национални рад, в) да се мора повезати са свим Словенима у Турској, а пре свега споразумети се са Бугарима и склопити савез са Црном Гором, г) да се, што је природно, мора ослонити на велике силе, у првом реду на Француску и Енглеску, а "нормално" на Русију, што, међутим, зависи од саме Русије, која је окренута Бугарској због Цариграда, и, д) да се Србија и у економском погледу мора ослободити од Аустроугарске и своју трговину усмерити преко Скадра до мора.

Фото: Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

СТИЦАЈЕМ ОКОЛНОСТИ, "Начертаније" (нацрт, план рада, програм рада) постало је познато српској јавности тек 1906. године. Објавио га је Миленко Вукићевић у часопису Радикалне странке "Дело", под насловом: "Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1844. године". Да "Начертаније" постоји, међутим, сазнало се 18 година раније - 1888, када га је Милан Т. Милићевић поменуо у Гарашаниновој биографији (као "план за унутрашњу и спољну политику Србије").

Фото: Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Фото: Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Свезнајући полицијски и обавештајни апарат Аустрије, који је био још од 1805. године упућен у скоро све тајне у Србији, неким чудом није регистровао постојање "Начертанија" све до 1883. године. (Један од првих информатора Беча био је Иван Југовић, односно Јован Савић, рођен у Сомбору у Бачкој, који је као секретар Совјета сваке вечери, преко једног рибара, достављао своје извештаје у Земун, тамошњем аустријском команданту). Те 1883. године, "Начертанија" је Бечу доставио, преко аустријског посланства у Београду, Тодор Стефановић-Виловски, једно време и шеф прес-бироа министарства спољних послова Србије. У службеној белешци, која се налази уз превод "Начертанија" у Државном архиву у Бечу, речено је за његовог састављача да је највећи државник Кнежевине Србије, а за само "Начертаније", да оно не представља никакав историјски акт, већ да је у питању "програмски спис српске државне политике". (Тодор Сефановић-Виловски, 1854-1920, до свог доласка у Србију из Војводине, 1881, био је секретар Народно-црквеног сабора у Војводини, издавач листова "Србадија" и "Српска зора". До 1918. године активно радио као тајни информант министарства спољних послова у Бечу.)

Фото: Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

АУТЕНТИЧНИ РЕВОЛУЦИОНАРНИ ДОКУМЕНТ ТАДАШЊЕ ЕПОХЕ

ТАКВО КАКВО је било, "Начертаније" је, од часа када је постало познато јавности, оцењивано на сасвим различите начине. Једни су у њему хтели да виде југословенски програм, а други - пре свега после Другог светског рата - "велико-српски" програм, као што је то случај са Васом Чубриловићем. У својој књизи "Историја политичке мисли у Србији XIX века", Чубриловић је настојао да докаже да је Гарашанин 1844. године дао основе великосрпској политици уједињења, чијих ће се поставки држати у Србији конзервативни политички кругови и људи све до 1941. године. Делимично прихватајући Чубриловићеве ставове, амерички историчар Дејвид Мекензи, изнео је мишљење да се Гарашанин залагао за велику Србију, али да је истовремено био и духовни отац Југославије 1918. године.

Фото: Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Уз истицање, да је "државник једне мале, вазалне кнежевине" био "спреман да жртвује своју тек створену државу ради једне будуће јужнословенске заједнице Срба, Хрвата и Бугара", Љушић је закључио, "да и то доказује, да се Гарашанин оспорава управо у ономе у чему заслужује да буде посебно похваљен".

ВРЕДНА ЈЕ ПОСЕБНО помена Љушићева констатација, да су сви хрватски историчари, сем једног јединог (Фердо Шишића) у "Начертанију" налазили основу за великосрпску политику. То, извесно, није никаква случајност, поготову кад се историјској истини претпостави политичка потреба. Жигосањем Илије Гарашанина као најизразитијег великосрбина свога доба и поричући његове југословенске идеје, које се никако не могу превидети, хтела се, како то мисли и Василије Т. Крестић, створити представа "о томе да ниједан српски државник и политичар није био и да не може бити одан југословенској идеји, да се не може залагати за искрено и равноправно уједињење, већ да је у својој души, у свом бићу, саткан тако да буде себични великосрбин, да му није довољно оно чиме располаже његов народ, већ да мора да посеже за туђим".

Фото: Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

По Крестићевој оцени, корени изнесених гледања у хрватској историографији, и у Хрватској уопште, на "Начертаније", леже "у ставу званичне Аустрије која је још од времена Гарашаниновог сваку накану српске владе, која се косила са њеним интересима - у Босни, Хрватској, Војводини - проглашавала за велико-српско настојање. Ширећи баук великосрпстава, Аустрија је мобилисала све оне који су из разних разлога зазирали од Србије, њеног територијалног проширења и њене предводничке ујединитељске улоге. У томе је Аустрија највише успеха имала у Хрватској, пре свега у оним круговима који су желели да се Хрватска нађе на челу ујединитељске акције Јужних Словена и да и Босна и Херцеговина, у оквирима Аустрије, уђу у састав Хрватске, односно Троједне краљевине. Због таквих жеља и намера и поменути политички кругови у Хрватској придружили су се противсрпској и противјугословенској пропаганди Аустрије. Са своје стране они су сваку акцију Србије у којој су видели конкуренцију сопственим плановима и циљевима жигосали као великосрпске претензије. Оцене о Гарашанину и његовој политици као ускосрпској и великосрпској не могу се посматрати изван ових оквира, утолико више што политички чиниоци о којима је реч спадају у феномен дугог трајања који досежe до наших дана..."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације