ЗА УСТАШКЕ МАСАКРЕ НАД ДЕЦОМ ЗЛОЧИН ЈЕ НЕВИНА РЕЧ: Како је од логора Госпић, Јадовно и Слана и Метајна на пагу формиран Јасеновац

У логорима Овчара и Јадовно све затворенике усташе су побиле митраљезима, да их Италијани не би спасли. На Пагу нису стигли да све ликвидирају - побили су све логораше који су радили у солани и цео женски логор - па су преостале на брзину транспортовали у Јасеновац

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

ДА БИСМО разумели настанак Јасеновца и његов режим корисно је знати где су се пре њега налазила места за ликвидацију нехрватског становништва у НДХ. Нема података како је дошло до одлуке да се на мочварном али пространом Лоњском пољу успостави логор. Изгледа да је то било спонтано пошто су два усташка, раније организована логора, Јадовно и Слана и Метајна на острву Паг, као и Госпићки затвор, морали бити ликвидирани. Шта се дешавало са тим логорима?

Аутори књиге "Зашто Јасеновац није ослобођен", врло озбиљне студије о Јасеновцу, Славко Комарица и Славко Одић упознали су нас са низом веома значајних догађаја који су претходили Јасеновцу. У селима у околини Бјеловара, усташе и припадници Мачекове Хрватске сељачке странке већ у априлу 1941. похапсили су већи број српских сељака (300, по једном ратном дневнику) и побили их у Гудовцу 28. априла. То убиство аутори сматрају даном првог масовног покоља Срба у НДХ.

Усташе су потом наставиле са убиствима Срба "широм Баније, Кордуна, Лике, Босанске Крајине, источне Босне, Херцеговине"". Онда је усташко руководство схватило да се акције морају систематизовати ("изградити систем") и с тим циљем организовати "сабирни" тј. концентрациони логор за Србе, Јевреје, Цигане. (Ствар је била упрошћена у погледу "класификације" јер су све оне који нису "њихови" усташе проглашавали комунистима, а комунисти су били ван закона!) Идеја сабирног центра је стара. Њу је дефинисао Павелић у емиграцији, још пре Другог светског рата: да такви центри буду један од начина ликвидације "српског становништва". А Лубурић је с јесени 1941. ишао у Немачку да се упозна са немачким концентрационим логорима које ће усташке власти, ипак, по психопатолошком нагону и зверствима, превазићи.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

ПРВО ОДАБРАНО МЕСТО је био Госпић, град у Лици, а већ крајем маја затвор у Госпићу није могао да прихвати све похапшене Србе па се проширио и на имање једне српске породице (Овчара) а онда су их одатле, везане у ланце и у жице, одводили дубоко у масив планине Велебит. Тај логор је добио име по најближем селу које се звало Јадовно (име све казује).

Страшни логор на острву Паг (логор за мушкарце у Сланој и за жене и децу у Метајни) почео је са радом 25. јуна 1941. Побијени логораши бацани су у море. Возови, пуни Срба и Јевреја, и много деце, упућивани су пут обале али нису увек стизали тамо јер су заточеници искрцавани у неком беспућу и митраљезима убијани, да ниједан не преживи.

Лета 1941. италијанска влада је одлучила да, сем дотле запоседнутих окупираних делова Краљевине Југославије (а то су Далмација, Хрватско приморје и Горски котар), своје трупе пошаље да преузму "читав демилитаризовани појас". Мусолини је о томе обавестио Павелића 19. августа 1941. Тако су се Госпић, Јадовно и Слано и Метајна на Пагу нашли под италијанском влашћу која није желела такве логоре и усташе су их због тога морали затворити. У Овчари (Госпић) све затворенике, до једног, побили су митраљезима (да их Италијани не би спасли), исто се поновило и са Јадовном. На Пагу нису стигли да све ликвидирају (побили су све логораше који су радили у солани и цео женски логор) па су преостале на брзину транспортовали у Јасеновац.

ЗВЕРСТВА НА ВЕЧНУ СРАМОТУ РИМСКЕ   ЦРКВЕ

АЛИ, НЕ ЗАВАРАЈМО СЕ, усташе нису престале да убијају Србе ни на територији под италијанском ингеренцијом. Прилажемо, из другог извора, писмо једног италијанског генерала упућено Мусолинију: садржај његов говори сам за себе. Италијани су се згражавали над хрватским злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска документа о хрватском геноциду над Србима спада писмо генерала Алесандра Лузана Мусолинију. Ево тог писма:

"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржавамо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

ЗЛОЧИНЦИ СУ НАЈПРЕ, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (што смо открили касније) кад је извршен злочин у школи усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасло се само око 300 мушкараца: једино су они успели да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"

ОВО ПИСМО (објављено у књизи Р. Ребића, најпре у Америци), слободно је преузето из друге руке (Милослав Самарџић, "Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима", Крагујевац, Погледи, 2006), пошто је реч о познатим догађајима. Доказа о њима има много.

ХРВАТСКИ КОМУНИСТИ КРИЈУ ПЛАН ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА

ДА ЛИ ПИТАЊЕ - "Зашто логор Јасеновац није ослобођен" заиста представља хипотетичну мисаону конструкцију која је изван емпиријске проверљивости и на коју су, према томе, могући дијаметрално супротни одговори?" - Тако су свој увид формулисали Славко Комарица и Славко Одић, аутори студије о Јасеновцу ("Зашто Јасеновац није ослобођен?"), на самом крају књиге и читаоцима оставили да, на основу огромног броја изнетих чињеница, сами донесу свој суд. Закључак се наметнуо вероватно сваком читаоцу и вероватно појачао горки осећај неправде и нечасти. Велики број историчара, публициста, новинара, људи од пера, читалаца литературе о Јасеновцу, тражио је одговор на питање зашто партизани, који су водили битке и освајали насељена места недалеко од Јасеновца, и она која су имала јаке усташке посаде, нису никада ни покушали да ослободе и униште логор и да прекрате мучења несрећних заточеника.

Комарица и Одић су савесно и предано кренули да траже поуздан, документован одговор. Нема странице у њиховој књизи "Зашто Јасеновац није ослобођен?" која не представља непосредан допринос ка осветљавању овог тешког питања. Аутори тумаче догађаје од почетка рата, прате писмене наредбе, одлуке, препоруке партизанских војних руководилаца, најчешће Врховног штаба, ако би оне могле имати везе са Јасеновцем, и упоређују различита војна документа, разне белешке, ратне историје, успомене, дневнике, представљају непознату или мање познату документацију, написана књижевна дела, помно испитују новију релевантну литературу у вези са Јасеновцем, и стално се труде да што аутентичније, што скрупулозније повежу чињенице.

Аутори су, такође, за дуги временски период, пратили тактику партизанских вођа, описивали распоред и кретање одреда, њихове борбе, нападе на непријатељске положаје, описивали губитке и победе (и истакли чињеницу да се број бораца, и поред напора и страдања, повећавао). То је историја борбених дејстава на једној територији.

У тим описима су се искристалисали ликови неких команданата бригада: то су светла имена бораца који нису скривали да знају за ужасе јасеновачког логорског комплекса и који су желели да крену у његово ослобађање.

Када су описивали стање и положаје партизанских јединица и места њихових дејстава, Комарица и Одић су у ствари проверавали и премеравали реалне могућности тих јединица: да ли су оне могле да буду искоришћене за напад на јасеновачки логор. Анализа (слична детективском праћењу трагова) је показала да је било више врло повољних прилика, да су неки команданти подстрекавали такав подухват, да се знало и међу борцима говорило, мада не гласно, о ужасима који се чине у логору".

Ипак, никад није дошло до разматрања напада на Јасеновац, иако се знало да су немачке снаге на том терену знатно смањене (војници су упућивани на друге фронтове у Европи), иако су партизанске јединице без тешкоћа стално минирале пругу Загреб - Београд, тако да је она често била ван употребе. Командант немачких оружаних снага на Југоистоку, генерал фелдмаршал Фон Вајкс, у свом извештају од првог новембра 1943, озбиљно се жали што у Босни и Хрватској нема довољно немачких трупа, а нарочито што је ,,влада" (Павелићева) подбацила.

Комарица и Одић наводе низ повољних прилика за могуће успешан напад на јасеновачки логор, али у партизанском политичко-војном врху нико није помишљао на јасеновачке жртве.

Навешћемо само неколико примера.

Октобра 12. 1943. Крајишка бригада и Козарски партизански одреди ослобађају Босанску Дубицу и заробљавају 128 домобрана, пет официра, силно оружје. Напуштају Дубицу, на чијој општинској територији се налазио логор Доња Градина, али и не помишљају на Јасеновац.

Од краја августа 1943. до јануара 1944. године Врховни штаб се налази у Босанској Крајини, у Јајцу: упркос познавању стања на терену, ништа није предузето у вези са Јасеновцем.

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈСКИ ЈУРИШ ЛОГОРАША

НА ДРУГОМ ЗАСЕДАЊУ АВНОЈ-а од 29. новембра 1943. у Јајцу, Тито није ни споменуо Јасеновац. Послати су поздрави заточеницима, али су све то била празна обећања, а несрећни заточеници су славили оне који су им обећали спас. Писмо командира бригаде Јосипа Мажара Шоше, за кога кажу да је био један од најуспешнијих војних руководилаца Босанске Крајине, и омиљеног генерала Милоша Шиљеговића, упућено Штабу бригаде од септембра-децембра 1943, са предлозима за Јасеновац, склоњено је и, самим тим, није разматрано. Истраживања аутора књиге су показала да је свака сугестија заустављана. Они су описали читаве игре и заплете да се ништа не би предузело за ослобађање логора.

У самом логору је постојала антифашистичка организација - како у мушком, тако и у женском делу и њене активности су се одвијале онолико колико су то затворски услови допуштали. У логору је било људи одлучних и вештих да се и у тешким околностима међусобно обавештавају и договарају и да, бар повремено, држе везу са људима изван логора, симпатизерима, па и партизанима. У књизи наших аутора читамо да је једна група ,,проводила политички и социјални рад на широкој основи". Ту је свакако најважније било одржати морал и храбрити људе који су знали да су осуђени на смрт и који су тражили начина да омету усташке намере. Они су се вежбали и припремали за ,,тактичку одбрану": како да искористе сва средства на располагању и онеспособе бар неког од усташа.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

СЕЋАЊА ЗАТОЧЕНИКА јасеновачких логора бр. III (Циглана), IV (Кожара), V (Стара Градишка) "недвосмислено указују да су они у лето 1944. били спремни да масовно учествују у подухвату који би их могао одвести на слободу".

Логор Јасеновац никад није ослобађан. Логораши су 22. априла 1945. направили велики подвиг. Сви су пошли да се боре: 400 исцрпљених брзо је клонуло, 600 појурило на усташе, 520 погинуло, а оних 400 који су остали у логору усташе су побиле, њих 80 се ослободило. Другог маја 1945, кад је једна од српских бригада ушла у логор, тамо није било живе душе. Пробој јасеновачких логораша биће избрисан из историје Народно-ослободилачке борбе. У Војној енциклопедији из 1961. године, која броји неколико хиљада страница на којима су описани и најситнији детаљи у вези са ратовима у Југославији (а и историјски подаци, почев од најстаријих списа старог века), нема помена о Јасеновцу. Трагедија јасеновачких заточеника је вишеструка: Она је најпре у томе што су се налазили у најстрашнијем логору. Неизмерна трагичност је у чињеници што су их изневерили они који су им могли помоћи. Трећи вид трагедије јесте у забрани на сећање на 700.000 жртава, забране од стране власти: да их писци не помињу, да их енциклопедије не помињу, да их војска не помиње, да их вајари не вајају, да их сликари не сликају, да их песници не опевају. А остали Срби? - Срби да заћуте, да занеме. Херојски јуриш логораша за ослобађање нигде се не помиње. Владимир Дедијер ће у књизи Против заборава и табуа - Јасеновац 19411991, (Дедијер, В.- Милетић А., Сарајево 1991) опет подсетити: "Зашто логор Јасеновац није раније ослобођен или пак онемогућен да ради пуном паром од краја 1944. па до маја 1945, тешко је објаснити кад се зна да је већ било ослобођено двије трећине Југославије, а Црвена армија већ давно била у Бечу."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације