БИСКУПИ ПЕРУ МРАЧНО ЛИЦЕ СВОЈЕ ЦРКВЕ: Ревитализација усташких злочина над Србима добила нов замах, дечији логори постали хуманитарни центри

Р. ДРАГОВИЋ/ Д. МИЛИНКОВИЋ

27. 07. 2022. у 09:00

СТАЛНО настојање Хрватске да се стравични усташки злочини почињени на територији НДХ релативизују како би их покрио заборав, добили су нову монструозну димензију - логори у којима је мучено, изгладњивано и побијено на хиљаде српске деце, врх католичке цркве прогласио је хуманитарним центрима!

БИСКУПИ ПЕРУ МРАЧНО ЛИЦЕ СВОЈЕ ЦРКВЕ:  Ревитализација усташких злочина над Србима добила нов замах, дечији логори постали хуманитарни центри

Сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја Лукића "Били су само деца"

У ову бестидну акцију брисања историје страдања Срба активно су се укључили хрватски бискупи предвођени кардиналом Јосипом Бозанићем, који су изражавајући протест због проглашења страдале деце за свете мученике СПЦ писали патријарху Порфирију.

Наглашавајући неутемељеност молбе епископа горњекарловачког Герасима, који је иницирао канонизацију, бискупи у скандалозном отвореном писму тврде да су фабрике дечје смрти у Јастребарском и Сиску биле искључиво прихватилишта где су од католичких часних сестара српска деца "добијала љубав, лечење и исхрану".

Реагујући на непримерене тврдње из отвореног писма, министар унутрашњих послова Александар Вулин каже:

- Ако су српска деца у Јастребарском и Сиску била у сиротишту, а не у логору, онда нам Бискупска конференција Хрватске дугује одговор на питање ко је хиљаде српске деце учинио сирочадима. Од цркве, која је викара усташке војске Алојзија Степинца прогласила блаженим и замало свецем, и не може се очекивати да допусти да међу свецима има места за поклану српску децу. Ако на небу има места за усташког викара Степинца, не може бити места и за децу коју су усташе поклале.

Фото: Википедија

Када је НДХ формирана, казао је Вулин, "Црква у Хрвата" се огласила позивом на послушност поглавнику, а следећи пут се огласила тек када је разбијена СФРЈ, опет позивом на верност поглавнику:

- Бискупи у Хрвата не верују у Бога, али то је њихово право да носе крст и не верују у Христа. Свако има своје мученике, они фра сотону Мајсторовића, а СПЦ заклану децу. Каква црква, такве и светиње, какав народ таква му и црква и свеци.

У отвореном писму адресираном на Патријаршију у Београду хрватски бискупи изражавају протест због тога што је врх СПЦ, како тврде, прихватио комунистичку пропаганду, као и због начина на који Црква сагледава контроверзне ликове Алојзија Степинца, часне сестре Пулхерије Берте и других. Потпуно игноришу околности у којима су се деца нашла у логорским условима, услове који су тамо владали, немар и небригу усташких власти којима је огромна смртност малих заточеника - одговарала. Позната су сведочанства о нехуманим условима у Сиску и Јастребарском - јединим дечјим логорима у Европи - бројању умрле деце "на комад", гомилању лешева, масовним уморством од глади и болести.

Историчар из Института за савремену историју Милан Кољанин, један од најбољих познавалаца НДХ у Србији, истиче да писмо бискупа обилује цинизмом и селективном употребом историјских чињеница:

- Овим писмом преузета је усташка пропаганда из тог времена. Режимске новине у Загребу писале су о бризи и збрињавању деце са Козаре, борбе за нови живот сирочади, пажњи коју им посвећује Католичка црква. Иза овако улепшане стварности крио се бездан патње, која је вишедеценијским радом историчара веома добро позната.

Фото А. Саханић

Саговорник "Новости" подсећа и да је контроверзни кардинал Степинац у својим белешкама сведочио да је још пре рата са хрватским политичарем Влатком Мачеком разговарао о могућностима да се простор Босанске Крајине насели хрватским становништвом, за шта је предуслов био - истребљење српског. То је елемент који јасно сугерише на намеру геноцида, који су усташе дословно спровели не изузимајући ни децу.

- Страдање деце у логорима у Сиску и Јастребарском, које бискупи ниподаштавају било је саставни део голготе кроз коју је прошла Босанска Крајина. Чак и она деца која су преживела, будућност су добила у усташком духу, који је занемарио њихов идентитет и порекло. Системско пребацивање група деце са једног места на друго, уз промену идентитета, и по дефиницији сматра се геноцидом - иситиче Кољанин.

Саговорници "Новости" лицемерне тврдње хрватских бискупа тумаче као још један покушај да се изврши притисак на нашу земљу, која је у јеку украјинског рата у многим очима постала лака мета за пребијање историјских рачуна. Хрватска власт, као и део тамошњег друштва и црква, уместо да се суоче са прошлошћу и раде на помирењу на Балкану - на шта као поносна чланица Европске уније стално позивају Србију и условљавају је на њеном путу ка Бриселу - изврћу ствари и "играју на карту" Срба као дежурних криваца и највећих злочинаца.

Циљ реаговања католичких великодостојника на одлуку о канонизацији мученичке деце из Сиска и Јастребарског, која је донета још у мају, историчар Предраг Марковић види у настојању да се умањи одговорност цркве у Хрватској.

- Католична црква у Хрватској негира право нашој цркви да прогласи мученике. Та деца су прави мученици и у то нема никакве сумње. Та деца својом мученичком смрћу заслужују тај статус. Хрватска црква, као и хрватска држава, међутим, нису у стању да заузму разуман и самокритичан однос према догађајима из Другог светског рата. Штавише, труде се да скину негативан предзнак са своје улоге - објашњава Марковић.

Фото Министарство Одбране

Он наводи да већина часних сестара из логора Јастребарско нису биле мучитељи, али било је и неких које то јесу биле, али и подсећа да је Јастребарско био једини логор за децу и једини који је ослобођен у току рата.

- Чак и сама идеја да се деца оставе сама на некој ледини и препусте гладовању и болести, сама по себи је злочиначка. Тешко се може правдати и само постојање логора Јастребарско, посебно када на то додамо слике малих дечака са усташким капама - закључује Марковић.

ОДГОВОРНИ СУ ЗА СВЕ ТРАУМЕ

КАТОЛИЧКА црква, самим тим што је учествовала у подухвату у ком су уморене хиљаде људи и деце, сноси одговорност за ове трауматичне догађаје - сматра Марковић:

- Црква у Хрватској у сукобу је и с Ватиканом и папом Фрањом по разним основама. Сетимо се само да је сам поглавар Римокатоличке цркве изјавио да је насилно покрштавање злочин. Тамошња црква не испуњава папин захтев да се суочи са својом мрачном прошлошћу у Другом светском рату. Ватикан је данас много спремнији да то уради него тамошњи бискупи.

ДОДИК: ГЕНОЦИДНИ ЦИЉЕВИ

ПИСМО хрватских бискупа не видим као пут којим би требало да се реши тешко наслеђе прошлости. Чињеница да је сам папа Фрањо зауставио канонизацију Алојзија Степинца довољно говори о контраверзама које прате највећег црквеног великодостојника у тадашњој НДХ. Стога сваки покушај да се Степинац прикаже као хуманитарац и добротвор не само да не одговара истини, већ представља велику лаж коју не жели да подржи ни римски папа - поручио је јуче српски члан Председништва БиХ Милорад Додик.

Он је навео да је један од начина за истребљење српског народа на територијама које је обухватала НДХ било државно спонзорисано преверавање, односно конверзија у римокатоличку веру.

- Тврдити да су деца у Јастребарском спасена тако што су давана на усвајање хрватским римокатоличким породицама посебна је замена теза, јер је такво "спасавање" било сасвим у складу са прокламованим геноцидним циљевима НДХ.

* * * * * * * *

ЛЕЖАЛИ СУ У ИЗМЕТУ И МОКРАЋИ

ПО доласку у Сисак речено нам је да деце баш нема, а да је неколико болесне деце у "Школској поликлиници", која је била опасана жицом, а пред улазом била је усташка караула. То њихово "неколико" било је 160 тешко болесне деце, која су са високом температуром лежала на голом поду, у измету, мокраћи и трулежу, завучена под смрдљиве дроњке, којима су се хтели заштитити од мува, којих је било на хиљаде.

Сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја Лукића "Били су само деца"

Била су то у већини мала деца и одојчад. У "Солани" није било ни крпе ни сламе. Деца су била пуна гнојних рана и краста. Сваком детету цурио је из уха гној, по којем су милили црви. Плач деце језиво је одјекивао хладним зидинама.

Јана Кох, секретар Црвеног крста Хрватске 1942.

* * * * * * * *

ЗА ТРИ МЕСЕЦА 1.631 УМРЛИ

ОД укупно 7.000 деце, заточеника у усташком логору у Сиску, за три месеца 1942. умрло је 1.631 дете, што је у процентима око 22 одсто. Кроз Завод за васпитање глувонемих, највеће загребачко прихватилиште за децу преузету из јасеновачких логора, прошло је 5.612 малишана, од којих је умрло 157, или 2,7 одсто.

Сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја Лукића "Били су само деца"

Разлика у смртности у овим прихватилиштима је очигледна, за шта постоје и разлози. Прихватилиштем у Загребу управљао је лекар који је након обављеног посла отишао у партизане. Логором у Сиску руководио је такође лекар Антун Најжер, који је због злочина над децом отишао на вешала.

Камило Бреслер, управник Одељења за заштиту деце

* * * * * * * *

НОСИЛА МРТВУ СЕСТРУ

СВАКОДНЕВНО је умирало по једно дете или двоје. Било је ноћи када је умирало и по седморо. Људи су се жалили да не могу свакодневно носити толико мртве деце до гробља.

Сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја Лукића "Били су само деца"

Мара Селак из Требовљана под Козаром, девојчица од осам година, носила је у наручју своју двогодишњу сестрицу, не знајући да је мала Марија умрла у вагону, на путу од раскужне постаје у Загребу до Јастребарског.

Иво Ложнер, радник

* * * * * * * *

ПУЛХЕРИЈА ИМ ОТИМАЛА ХРАНУ

БИЛО је учесталих сукоба са неким часним сестрама, посебно са управницом дома Бертом Пулхеријом и сестром Гауденцијом (Маријом Миловец), која је била на дужности економа.

Оне су отворено изјављивале да хранити ту бандитску децу значи одгајати људе који ће их касније клати. Приметила сам да лекови и храна, иако послати, не долазе деци у логору.

Сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја Лукића "Били су само деца"

Ове сестре ускраћивале су деци храну, посуђе, постељину, иако је свега тога било. Виделе смо пуне сандуке адресоване на самостане у Словенији и Босни. Деца су сахрањивана у сандуцима за шећер, по више њих у једном, а закопавана су крај живе ограде даље од гробља.

- Њих треба у шуму, да им се ни место не зна - говорила је сестра Пулхерија.

Татјана Маринић, педагог Државног дечјег дома

* * * * * * * *

ПРОКЛИЊАО САМ СВОЈ ПОСАО

ТО је било најтеже време у мом животу. Сахрањивао сам и по 30 деце дневно. Проклињао сам и судбину и посао којим се бавим, јер сам и сам отац једног детета. У августу 1942. године сахранио сам 1.152 деце.

Сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја Лукића "Били су само деца"

Мртвозорник је био градски лекар др Давид Егић, који је о томе највише знао и видео. Усташе су га зато болесног, последњег дана пред повлачењe из Сиска, извукли из болнице и убили.

Фрањо Видец, градски гробар у Сиску

(сведочења и фотографије преузети из књиге Драгоја  Лукића "Били су само деца")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије