ПРИТИСЦИ И ОЧЕКИВАЊА АМЕРИКАНАЦА: Зашто полажу наде да ће Шпанија признати тзв. Косово?

Новости онлајн

29. 07. 2021. у 21:27

КАТАЛОНЦИ су долазили и у Подгорицу у мају 2006. и у Приштину у фебруару 2008. године. Званично, као туристи. Незванично, из сасвим других разлога — тада је одржан референдум о самосталности Црне Горе и бесправно и једнострано се „одвојило“ тзв Косово.

ПРИТИСЦИ И ОЧЕКИВАЊА АМЕРИКАНАЦА: Зашто полажу наде да ће Шпанија признати тзв. Косово?

Фото: Новости архива

Ова искуства помогла су им да организују нелегални референдум 2017. године. Да су сепаратисти врло озбиљно планирали на дуги рок, говори и информација о ненаменском трошењу буџетског новца каталонских званичника. Више од пет милиона евра дали су за промовисање идеје у иностранству и лобирање.

Ипак, референдум није донео очекивани резултат. Мањи проблем представљала је нижа излазност од очекиване. У односу на укупан број уписаних, за је гласало око 38 одсто бирача.

Већи проблем је што се оваквим потезом идеја о отцепљењу није додатно популаризовала. Последња истраживања јавног мњења показују да је однос снага остао исти. При томе, они који су против отцепљења, сада су далеко чвршћи у својим ставовима, убеђенији у исправност сопственог мишљења. А њих је преко 50 одсто.

Сепаратисти су хомогенизовали индепендистички корпус, али су таквим деловањем хомогенизовали и суверенистички блок у Каталонији. На ово су утицале и одлучне реакције централних власти.

Тадашњи премијер Маријано Рахој демонстрирао је нулту толеранцију према кршењу Устава, а низом конкретних решења саопштено је да даље инсистирање на отцепљењу може узроковати бројне последице, од повлачења капитала, до избацивања Барселоне из Примере.

Елита сепаратиста неспремна на жртве

Тада је „каталонска страна“ показала још једну слабост. Елита није била спремна на било какве жртве. Масовне демонстрације и генерални штрајк могу имати ефекта само ако су подржани и другим мерама. Играчи Барселоне обуставили су тренинге на један дан, али је чак и претња руководства, које је отворено подржало одржавање референдума, како неће одиграти утакмицу на домаћем терену против Лас Палмаса, остала празна. Фудбалски савез Шпаније одговорио је да ће у том случају регистровати меч службеним резултатом у корист гостију. Између три бода у трци за шампионску титулу и борбе за независност, изабрано је прво.

Несумњиво, у Каталонији постоји незадовољство тренутним статусом. Резултати регионалних избора у неколико циклуса заредом указују на ту чињеницу. Али, несумњиво, не постоји ни већина која би подржала одвајање од Шпаније. Битка се, отуда, не одиграва између Барселоне и Мадрида, већ унутар Каталоније.

У том погледу, позиција сепаратиста сличнија је примеру из Подгорице. И зато је потез актуелног премијера Педра Санчеза у доброј мери нелогичан. Да је ситуација сличнија примеру из Приштине, онда би закључак био другачији. Помиловањем девет каталонских политичара, који су већ били на издржавању казне због кршења Устава, шаље се лоша порука. Сасвим друго питање је да ли су својевремено требали или не гонити појединце и тако од њих правити „хероје борбе за независност“. Сада, уместо сигнала да ће сепаратизам и неуставни акти бити санкционисани, остаје недоумица о будућим реакцијама на захтеве који могу стизати и из Баскије, Галиције, са Балеара.

Следе преговори о уставним променама

Наравно, логика шпанског премијера је да се овако показује добра воља, следе нови преговори са Каталонцима, који би требало да резултирају договором о проширеној аутономији. Како је Санчез споменуо, то би значило и уставне промене.

Међутим, посматрајући из „југословенског угла“, у овој конструкцији постоје четири слабе тачке.

Прво, уставне промене и проширена аутономија не сузбијају, већ подстичу сепаратизам. Темељ за распад Југославије постављен је уставним променама 1974. године и фактичком конфедерализацијом државе. Мењањем Устава индукује се дезинтеграција, што на дуги рок може имати само један исход. Интеграција и одржавање целине осигуравају се одбраном Устава, унутар којег се проналазе начини за дефинисање новог садржаја регионалне аутономије.

Друго, покретање приче о проширеној аутономије не може се односити само на једну регионалну самоуправу. Ова ствар тиче се, поред локалних политичара у набројаним областима, још и њихових колега у Валенсији и Арагону. Тема промене карактера аутономије и надлежности региона не решава се „на парче“, па и импликације буду значајно шире.

Треће, свака недоумица раслабљује чврстину ставова и убеђеност у исправност сопственог мишљења. Док су сепаратисти одмах по изласку из затвора поручили да настављају борбу и како „репресија није завршена“, хомогеност суверенистичког блока може бити доведена у питање. Постепено и део њих ће постајати за више аутономије, али не и за независност, затим за још више од аутономије, а мање од независности, док не дођу на становиште како је аутономија једнако независност.

Четврто, оквир за сагледавање овог проблема има једну варијаблу коју шпански премијер антиципира за константу. Санчез је потпуно окренут евроинтеграцијама, самим тим не доводи у питање опстанак ЕУ као целине. Мање или више аутономије, сасвим је свеједно, пошто ће и Шпанија и Каталонија унутар ње остати део уједињене Европе.

Резон југословенских комуниста

На исти начин су размишљали и југословенски комунисти. Федерација или конфедерација, свеједно када смо сви у истој држави. Сви смо Југословени. Иначе и таква Југославија са Уставом из 1974. године била је на вишем нивоу интеграције од данашње ЕУ.

И није се распала ни због „злог Милошевића“, нити због „геноцидних Срба“, већ због великог геополитичког земљотреса који је подстакао раст национализма и сепаратистичке тенденције међу четири конститутивна народа и једном националном мањином.

Продубљивање кризе унутар ЕУ, евентуално и њен распад или раслојавање, проблематизоваће питање регионалних идентитета и аутономија, утицати на раст национализама.

Каталонски сепаратисти помно су анализирали, чак и пратили дезинтеграцију југословенског простора. Из тога су нешто закључиле и претходне шпанске власти. Са доласком нове већине социјалиста и Подемоса, мења се приступ.

Ваљда зато и очекивања у САД како ће у перспективи Мадрид релативизовати став око Косова. Без обзира што се и Санчез противи новом референдуму у Каталонији, његов потез је сасвим другачије протумачен.

Не само у Шпанији, него и другде.

(Спутњик)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)