Лутање

Раде Драговић

23. 09. 2020. у 11:38

Лутање

Новости

НЕСПОРНА је и утемељена жеља Северне Македоније да имају признату, општеприхваћену и пуноважну православну цркву. Проблем је што је упорно и тврдоглаво, деценијама, траже на погрешном месту.

У задртом науму да направе отклон од свега што је српско, па макар то била и црква, а припадност њој углавном формална и протоколарна, своје признавање траже свуда осим тамо где једино могу да га добију - у Српској патријаршији. У маниру својих оснивача - југословенских комуниста који су у процесу националног инжењеринга проценили да Македонцима следује и црква, и данашње Скопље лута и пут у своју црквену будућност тражи свуда, осим у Србији.

Молба председника Пендаровског васељенском патријарху да се заложи за признавање самосталности тзв. Македонске цркве, уз отужно уверавање да је ова држава решила све своје несугласице, није ништа друго него јефтини покушај лова у мутном. Званичници из Скопља, у атмосфери подељености православног света између Москве и Цариграда, виде прилику да попут Украјинаца, нелегитимно и "на црно" дођу до своје аутокефалности.

Уколико им Вартоломеј то потпише, па и да нико други то не призна, Скопљу ће бити довољно да "заокружи" свето тројство малолетних народа - државу, нацију и цркву.

Ствари, међутим, не стоје тако. Пример тзв. Украјинске цркве говори да васељенски потпис није свемогућ. Самосталност цркава је могућа, али само у духу међуцрквених дијалога и древних црквених канона. А они у овом случају станују у Београду.

Рука Српске патријаршије испружена је и данас, као и 2002. године. Уколико искрено желе канонски поредак, православну васељену и јеванђељску реч, Македонци ће је прихватити.

То би могла да буде добра увертира за жељени и дуго чекани - братски загрљај.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)