НЕЋЕ МОЋИ: Самарџић до Хирошиме

НАШИ непосредни домети не иду даље од суседства - наводи у првој реченици свог текста за "Данас" Никола Самарџић, човек који је професор на факултету.

Фото: Приватна архива

Нормалан човек би помислио да овај учењак жали што наша земља или народ у свету немају израженији културни, економски или дипломатски утицај. Иако га, на пример, демантује чињеница да смо имали довољно културног, економског или дипломатског утицаја на нама најудаљеније светске државе које смо, на овај или онај начин, успели да наведемо да повуку признавање једностране сецесије Косова и Метохије и тиме гурну прст у око неупоредиво већим силама од нас какве су Вашингтон и Брисел. Међутим, не. Овај квазилиберални интелектуалац нам већ у следећој реченици јасно ставља до знања на шта мисли: "Након ратова у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову већ смо пет година у ненасилном сукобу с Црном Гором и Македонијом." Не чуди овде толико што овај аутошовиниста верује да Србија и српски народ имају искључиву одговорност за све недаће у региону. На то смо се, колико год бесмислено било, од њега и њему сличних већ одавно навикли. Он овде, а исправите ме ако грешим, Србији замера што нема капацитет, односно "домет" да сукобе шири даље од суседства. "Нисмо ни регионална сила. Готово да смо ништа", две су наредне реченице његовог текста које ме утврђују у уверењу да га исправно схватам.

ВЕРУЈЕМ да због тако нечега не жали ни највећи "великосрбин" који снева о граници на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, иако су многи од нас у време док су нас западне либералне демократије требиле, сигурно макар једном пожелели да имамо домет до Беле куће, Пентагона или Монса. До сада, међутим, нисам веровао да може бити да је неко ко нас стално оптужује да смо геноцидни ратни злочинци крвавих руку и закрвављених очију у ствари огорчен због тога што нам је домет да чинимо зло толико ограничен. Али кривица је моја што нисам на време уочио да се неко таквог менталног склопа Америци може безрезервно дивити само због тога што има неограничен домет, што зло може чинити где год јој падне на памет - час у Вијетнаму, час у Никарагви, па мало по Балкану, онда у Ираку, Либији, Јемену, Сирији... Онда је јасно и због чега неко попут Самарџића може мрзети Доналда Трампа, а дивити се Бараку Обами. По њима, Доналд Трамп Америци жели да одузме оно што је у њиховим очима њена највећа вредност - воља да се бомбардује где се стигне, а бомбардовање је истински једина ствар у којој је лауреат Нобелове награде за мир надмашио свог претходника, неоконзервативног јастреба Џорџа Буша.

ПОДЈЕДНАКО бесмислене, ако не и бесмисленије од претходних, јесу пета и шеста реченица његовог текста. "И није пропала ЕУ, како су тровали јавност Вучићеви и Ђиласови 'корисни идиоти'. Тек сад је најбоље место на свету", пише он, сврставајући међу Вучићеве и Ђиласове "корисне идиоте" и људе попут председника Француске Емануела Макрона, који је много пре пандемије и пре званичног изласка Велике Британије из ЕУ јасно и гласно рекао да је НАТО у стању "мождане смрти", а Европска унија на "ивици провалије". Није ли бесмислено истовремено тврдити да је Србија "ништа" и демонстрирати да је председник једне од две најјаче чланице Европске уније "корисни идиот" председника и опозиционог лидера у Србији? Пре свих, један историчар би требало да зна да је Србија била, а и јесте регионална сила, те да је у сваком случају нешто више од ништавила или фатаморгане.

КОЛИКО је тек бесмислено после читавог хорора који је у време пандемије и на здравственом, и на политичком плану задесио Европску унију рећи да је она "тек сада најбоље место на свету"? Па де ли господин уопште прати вести? Је ли он свестан да су протекли месеци доказали да су, док Србија никада није била "ништавило" и фатаморгана, празне приче и опсена били европско јединство и солидарност? О Самарџићу омиљеном НАТО довољно је рећи да је Црној Гори понудио само авионски превоз помоћи из Кине, док су САД авионом одвозиле за борбу против болести неопходна средства из разваљене Италије. Управо је обрнуто од онога што Самарџић тврди - иако је некада можда била најбоље место на свету, Европска унија сада то дефинитивно више није, а највероватније ће то све мање и бити.

НЕМА потребе да анализирамо седму, осму и остале Самарџићеве реченице да бисмо могли да закључимо како, да парафразирамо Ајнштајна, можда свемир није бесконачан, али је таква Самарџићева бесмисленост.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације