Јадници

БИЛА је субота, 9. октобар 1999. године када је препун "Максимир" једва и "на нож" дочекао, па се муњевито испразнио после ремија Хрватске са "плавима" које је са клупе водио Вујадин Бошков, а на терену био Синиша Михајловић.

В.Н.

Пре утакмице је фудбалски син покојног чика Вујкета отишао до источне трибине, погледао огромну заставу на којој је писало "Вуковар", прекрстио се, а са усана му се видело обећање да ће та и остале три трибине туговати после историјских 2:2.

Хрватска и "Максимир" никада нису заборавили ту суботу, а никада неће опростити Синиши Михајловићу оно шта им је радио те ноћи на терену, када је у 25, па 31. минуту асистенцијама почастио Пеђу Мијатовића и Декија Станковића.

Толико му то памте, да је млада генерација неписмених и задојених "новинара" с оне стране Саве нашла да вређа из својих тастатура мртвог Михајловића. Тако им је ваљда лакше, да га онако вечно уснулог, у ковчегу пред којим се већ два дана клањају Рим, Европа и свет, назову "расистом, пљувачем и пргавим љубитељом ратних злочинаца". Тако пишу потомци оних који су живом Синиши опљачкали кућу у Борову Селу, пуцали "храбро" у његову слику коју су мајка и отац држали на зиду дневне собе и онда кућу запалили. Чак и у српско-хрватском речнику постоје две речи које се исто пишу и значе, а које им живи ми са овог света и мртав Синиша са оног, шаљу на адресу редакције: Мржња. Јадници!

Једини језик који ви разумете је језик којим је Бата Мирковић исте оне суботе објашњавао Роберту Јарнију како се "разговара" са мрзитељима и јадницима. Стида немате, а ни мудрости. Једна од њих каже да је мртвом вуку лако реп мерити.

Јадници!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације