ЈЕЗИЧКА СТРАТЕГИЈА О "РОПСТВУ" АЛБАНАЦА: Зоран Аврамовић, научни саветник

Зоран Аврамовић, научни саветник

22. 10. 2021. у 12:30

БИЛО је очекивано да албанска страна на Косову и Метохији својим речима тумачи употребу полицијске силе у Косовској Митровици и Звечану.

ЈЕЗИЧКА СТРАТЕГИЈА О РОПСТВУ АЛБАНАЦА: Зоран Аврамовић, научни саветник

Фото Ж. Кнежевић

Премијер у покрајини, Аљбин Курти, одмах је пребацио одговорност на Србију. Тако, она је "деструктивна", она "дестабилизује Косово", она посматра стварност са "национално-шовинистичким наочарима" (14. октобар 2021).

Овакав приступ догађају није изненађење. Косовски Албанци деценијама сваки проблем пребацују на свој политички језик. Произвољност њиховог политичког језика противи се ономе што се може констатовати здравим чулима. Албанска страна не даје пет пара за искуствене чињенице; она именовањем догађаја, заправо сопствени националшовинизам пакује на српску адресу. Политички маркетинг - "нисмо ми националисти, већ Срби, а чињенице нису важне" косовски Албанци користе још у време СФРЈ. Куртијева реторика није ништа ново. Он понавља поменути албански политички маркетинг који су неуморно користили у време демократске Србије, дакле после 1990. године. Они су овакву језичку стратегију, у условима у којима су могли да се политички организују и да уживају сва људска права, наменили иностраној необавештеној јавности. Центри западне моћи знали су шта су чињенице, знали су да разликују истину и лаж, али геополитички интереси налагали су им да се политички пажња посвети именовању стварности кроз наочари косовских Албанаца.

Подсетимо се. У Улцињу је 30. јуна 1997. одржан "српско-албански дијалог". У том "дијалогу" албански учесници су користили стратегију свог именовања политичког стања албанске народности у Србији. По Адему Демаћију то је, ни мање ни више "ропство два милиона Албанаца" (игра са бројевима?), за Пајазита Нушија Албанци су од 1913. до наших дана у "ропству, разбаштињењу, исељавању и протеривању", упркос чињеници да је број Срба у Покрајини смањиван после 1945, а по речима Азема Власија на Косову је "окупациона власт" и тамо влада "национална дискриминација Албанаца".

Готово истим речима о Србији говори Вљоса Османи 2021. године: Србија "дестабилизује регион"; "велича злочине Милошевића", Србија је "починила геноцид на КиМ", "Косово је постало држава 2008. у складу са међународним правом". Пропагандисти властитог ропства нису марили за политичку стварност Србије после 1990. године. Није било ниједне правне препреке да говоре тоне лажи против државе у којој живе. Та права су користили, а сами себи ускраћивали политичка права и за тај чин оптуживали Србију на сваком кораку.

После НАТО одузимања КиМ из уставноправног поретка Србије 1999. године, Курти није могао да говори о "ропству Албанаца" али је Србију оклеветао за национализам, шовинизам и деструкцију! Иста албанска игра три деценије, само са другим играчима и нешто измењеним језиком. Друга тачка стратегије наступања албанских политичара била је брига за развој демократије у Србији. Демаћи је држао лекције Србији како треба да прихвати "фундаментална начела демократије". Бећај Бехљуљи - "остајање Косова у Србији" спутава развој демократије српског народа, а Власи је за хрватске новине (15. децембар 1997. године) рекао да је "рат на Косову само питање времена" и да ће Срби на Косову доживети "оно што су доживели у Хрватској и Босни". Успут је пропагандистички рекао да је Србија "контаминирана екстремним национализмом" при чему треба поверовати да о албанском национализму мисли као благотворном према Србима.

И ово наслеђе језичке стратегије користи Курти. Он је у свом тумачењу полицијске стварности у Косовској Митровици рекао да се "Србија високо котира кад је реч о корупцији и организованом криминалу". Ваљда ово треба да значи да су већи криминал и корупција у Србији него на КиМ?!

Такође, у улцињском дијалогу није се скривао политички циљ косовских Албанаца. Они, говорио је Демаћи, живе у "стању ропства", а да би се избавили траже "право на независност" Косова. У то време албански "робови" на КиМ нису бригали за проблем непостојања општег УН права за независност мањинских заједница. Вероватно су рачунали на НАТО силу када су тако смело говорили о свом преседану.

Дакле, албански политичари на КиМ деценијама користе језик лажног именовања српско-албанске стварности у покрајини. То је свесна лаж у корист свог интереса. Али свака лаж, по речима Колаковског, разара изнутра. Лажи креирају њихове ставове, а не чињеничка стварност, чињенице о значају који има Косово у историјском постојању српског народа, као и у обликовању његовог националног идентитета.

Шта да ради српски политички ум? Деловање за КиМ није само партијско питање. То је питање српске политичке мудрости. На располагању су три стратегије: борба за истинито именовање српско-албанских односа (супротстављање језику обмане и лажи); снажно инсистирање, свуда и на сваком месту на чињеничкој истини (језик стварности); непрестана борба за српска права у међународном праву УН. У том послу треба да учествују политичари, патриотска јавност и научна истраживања.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)