ФЕЉТОН - КАПИТУЛАЦИЈА НАЈГОРЕ РЕШЕЊЕ: У сеоби државе студенички монаси понели су мошти првог краља из династије Немањић

Милош Ковић

14. 03. 2021. у 17:23

СРПСКА Врховна команда издала је, коначно, 25. новембра у Призрену, званично наређење о повлачењу војске преко Црне Горе и Албаније. Командантима армија дата су упутства о правцима и начину повлачења. Главнина, која се састојала од Прве, Друге, Треће армије и трупа одбране Београда, требало је да се креће правцем Пећ, Андријевица, Подгорица, Скадар.

ФЕЉТОН - КАПИТУЛАЦИЈА НАЈГОРЕ РЕШЕЊЕ: У сеоби државе студенички монаси понели су мошти првог краља из династије Немањић

Краљ Петар на волујским колима напушта Србију / Фото Архив Београда

Притом, Друга армија ићи ће ка Андријевици преко Ругова и Велике, док ће се Трећа армија и Одбрана Београда кретати преко Рожаја и Берана. Прва армија требало је да свима штити одступницу и да се потом ка Андријевици повуче преко Рожаја и Берана.

Трупе Нових области повлачиће се од Ђаковице и Призрена ка Везировом мосту. Одатле ће се један њихов део кретати преко Пуке ка Скадру, док ће се други повлачити преко Орошија ка Љешу. Тимочка војска кретаће се од Призрена ка Љум Кули, Пишкопеји и Дебру. Под команду команданта Тимочке војске биће стављени Битољска дивизијска област и Албански одред, са штабом у Дебру. Њен задатак биће да заузме Гостивар и Прилеп, да ступи у везу са Французима и Солуном, да штити одступницу трупама Нових области и да се, потом, у случају потребе, повуче правцем Елбасан, Тирана, Драч.

У ПОСЕБНОМ наређењу свим командантима оперативних јединица, издатом 25. новембра у 23 часа, Врховна команда је дала образложење одлуке о повлачењу кроз Црну Гору и Албанију. Команданти су упозорени да су "код наше војске морал и дисциплина попустили, а вера у спас Отаџбине изгубљена" и да се, за време предстојећег повлачења кроз Албанију и Црну Гору мора спречити "још већа клонулост и расуло код трупа, као и растурање и предавање непријатељу у већим размерама". Да се то не би догодило, "потребно је да се војницима објасни циљ овога нашег повлачења и да се они убеде о његовој потреби". Потом је наведено како би деморалисаној војсци требало тумачити мотиве и циљеве повлачења:

ВОЈНИЦИ НОСЕ СВЕТОГ КРАЉА

У ПЕЋКОЈ патријаршији Огист Боп, иначе побожни католик, разумео је смисао учешћа свечевих моштију у сеоби из 1915. године: "Свети остаци краља Стефана Првовенчаног носе се на челу ове опште сеобе... Остављене у цркви, остатке Првовенчанога понеће српска војска у повлачењу, и снежне стазе Чакора видеће војнике како наизменце носе на раменима тешки ћивот, који прати неколико попова, који иду лагано са запаљеном воштаницом у једној руци, ослањајући се на дугачак штап у другој, и појући тужно српске црквене молитве. Са својом војском, са својим народом, са својим краљем, Првовенчани ће поћи тако истим путем којим смо ми прошли неколико дана пре њега."

"Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свима потребама, нити да заступа наше интересе. Ми бисмо били сасвим изгубљени. Једини је спас из ове тешке ситуације, повлачење на Јадранско приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом и свима осталим потребама, које нам шаљу наши савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, и ако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била. Готовост савезника, да нас до краја издрже и неисцрпна њихова снага на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша ће Отаџбина опет бити слободна и увећана. Убедите све, да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овом тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вером у коначан успех наших савезника и да с тога треба истрајати до краја."

У НАРЕЂЕЊУ Врховне команде јасно су се видели неповерење у савезнике и зависност од њихове воље. Уколико би капитулирала, Србија, очигледно, није смела да се поузда у њихову лојалност. Одлука о настављању повлачења била је, дакле, последица непријатељске инвазије, али и страха од савезника.

Срби су и даље веровали да ће им савезници притећи у помоћ, макар и на албанском приморју. Када буду избили на пусте обале Јадрана, показаће се да чак ни та вера није била заснована на реалној процени савезничке политике.

У наређењу се наглашавало и да је главни узрок повлачења била потреба да се сачува држава. Тврдило се да су круна, влада и војска били значајнији од територије. "Спас државе", "ослобођење и увећање Отаџбине" - то су били идеали за који су се подносиле људске жртве.

Сутрадан, 26. новембра, Србију су напустиле влада и Врховна команда. Регент је албанску границу прешао увече 27, а краљ Петар 28. новембра, у тренутку док су се Бугари налазили на само осам километара од Призрена. Сви су у Албанију ушли код Жура, крећући се долином Белог Дрима, од Призрена ка Љум Кули.

У ПРИЗРЕНСКОЈ богословији, на тлу Србије, остала је, сакривена, круна краља Петра. Дневничка белешка од 24. новембра, настала пошто се сазнало да се Сарајеве трупе коначно враћају у Солун, показује какве је закључке из свега што се догодило извео српски краљ: "Добили извештај да се Французи враћају (у) Солун, бојећи се да их Грци не нападну. А Руси се још концентришу и нема наде да ће скоро почети напад. Можда на куково лето или Paques ou la Trinite, као што Marlborought. - Јадна Србијо на кога си полагала! Стара српска пословица. "У се и у своје кљусе" на никог више и никад. - Бар да нам нису обећавали сами. Ми (ј)им тражили нисмо али смо (ј)им лудо поверовали! Али мајко Србијо твој те Бог чува и неће дозволити да тако храбар и великодушан народ пропада кривицом тако звани непозвани пријатеља."

Савезнички посланици напустили су Призрен већ 20. новембра. После мукотрпног пешачења кроз блато, од Ђаковице до Дечана, кроз претећа албанска насеља, стигли су у манастир Високи Дечани. Ту су савезнички посланици провели мирну ноћ, присуствовали јутарњој служби и оставили прилоге крај ћивота са моштима Светог краља Стефана Дечанског. Ујутру су се вратили ратном метежу и наставили пут ка Пећи.

У ПЕЋКОЈ патријаршији налазио се, од 14. новембра, поглавар српске цркве, архиепископ београдски и митрополит Краљевине Србије, Димитрије Павловић. И он је, заједно са епископом велешко-дебарским Варнавом Росићем, кренуо у избеглиштво. Путнике је у Патријаршији дочекао и пећки митрополит Гаврило Дожић.

Ту су се, међутим, налазиле и мошти Светог краља Стефана Првовенчаног, које су у сеобу понели студенички монаси. Мошти првог краља из династије Немањић имале су огромну култну вредност, али и симболично значење за националну свест Срба. Вожд Карађорђе, деда краља Петра, чувао их је за време Кочине крајине, у њиховој сеоби од манастира Студенице до Београда.

Станислав Краков је у Приштини видео ћивот Светог краља Стефана Првовенчаног и студеничке монахе:

"Дванаест калуђера манастира Студенице, дивног архитектонског споменика из 13. века, спасавали су мошти Стефана Првовенчаног, првог српског владара који је понео краљевску круну у доба кад се у Француској свети Луј родио. Сада су његове мошти носили у изгнанство. И историја је напуштала Србију."

СУТРА: ПОВЛАЧЕЊЕ ИЛИ ПРОТИВОФАНЗИВА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)