СРБИЈА ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ: Британци су 1915. године обманули српску владу

Милош Ковић

23. 02. 2021. у 18:00

КАДА поход на Србију буде коначно отпочео, британском адмиралу Ернесту Трубриџу ће остати само да свом дневнику поверава огорчење због савезничког напуштања Србије и понижења које је тако нането Антанти.

СРБИЈА ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ: Британци су 1915. године обманули српску владу

Дејвид Лојд Џорџ

Адмирал је чак и јавно говорио, како је то забележио Фортијер Џонс, "да је британска дипломатија била толико глупа, толико неупућена, толико криминално немарна, да би Срби оправдано могли да потпишу засебан мир као "шамар Енглеској"". На обалама Албаније, где ће бити прогнан заједно са Србима, Трубриџ ће закључити да су сви његови предлози били очигледно беспредметни, "баш као што су била узалудна и моја упорна уверавања да кључ Балкана нису Дарданели, него Дунав. Једна одлучна савезничка операција из Србије ка Бечу, изведена пролетос, могла је да нас спасе од овога што сада доживљавамо".

Живко Павловић је, у својој књизи, опширно цитирао и делове из мемоара Лојда Џорџа. Овај је, наиме, писао да се већ у лето 1915. знало да ће Србија бити нападнута, као и да се крајем септембра у британској штампи и Парламенту расправљало о томе како помоћи Србији да се одбрани од Немачке, Аустроугарске и Бугарске. У јавности се у праве намере Бугара, да стану на немачку страну, више није сумњало. `

ЛОЈД Џорџ је тврдио да је изјава коју је сер Едвард Греј дао у Парламенту 28. септембра 1915, као одговор на питање о бугарској мобилизацији, значила недвосмислено обећање да ће Велика Британија помоћи Србији. Лојд Џорџ је верно цитирао оно што је Греј тада изговорио:

"Ако би се, с друге стране, бугарска мобилизација завршила тиме што би Бугарска стала на страну наших непријатеља, ми смо готови да својим пријатељима на Балкану пружимо сву нама могућну помоћ, на начин који би њима био највише у вољи, у споразуму с нашим савезницима, без резерве и без ограде."

Помоћ Русима уместо Србима

ФРАНЦУСКИ генерал Жозеф Жофр је заиста припремао и, уз помоћ Британаца, 25. септембра 1915. започео нову велику офанзиву у Шампањи и Артоа. У својим мемоарима написаће да је све што је предузимао током 1915, укључујући и ову операцију, имало за циљ да се "олакша притисак на наше савезнике на истоку." При томе ипак није мислио на Србе, него на Русе.

Ову изјаву је као јавно обећање помоћи протумачио још један министар у Асквитовој влади, Едвард Карзон. Лојд Џорџ је навео и Карзонове речи:

"То је била једна од најважнијих изјава која се могла учинити у Доњем дому. Ја сам веровао да она представља политику краљевске владе, којој сам тада припадао, али сам веровао и више од тога. Ја сам веровао да нам наши војни саветодавци не би никад допустили такву изјаву да нису биле стварно извршене припреме и планови били готови кад дође време да ударимо и да помогнемо своме храбром малом савезнику на бојном пољу".

ЕДВАРД Карзон је захтевао да се војска хитно повуче са Галипоља, да се упути у Србију, у јачини од бар двадесет пет дивизија, и да се удари право на Софију. Он ће, међутим, поднети оставку на свој министарски положај, јер је, по речима Лојда Џорџа, био "расрђен због онога што је сматрао обманом Србије".

Сам Лојд Џорџ овако је видео Грејово обећање од 28. септембра 1915:

"Грејова изјава задовољила је забринути Доњи дом. Њу је одушевљено поздравила сва Србија као обећање да ће јој њени моћни пријатељи са Запада притећи у помоћ, ако би је задесила невоља и, разуме се, стићи на време да је спасу. Немци су боље разумели вредност савезничких обећања него и Парламент и српски народ. Они се нису никако поколебали, нити застали у свом покрету. Немачке војне старешине беху дошле до закључка да немају шта да страхују због напада који је брижљиво припреман на Западном фронту. У ствари, они су га поздравили. Оно су знали генерала Жофра, и осећали да док је заузет мислима о борби у Шампањи, нема кад да мисли ни на шта друго."

Када Србија буде пропадала у октобру и новембру те године, Греј ће у јавности често бити подсећан на своје обећање од 28. септембра.

ОБЕЋАЊА о војничкој помоћи уочи и на почетку напада Србима су давали и Французи. У томе је у Нишу нарочито предњачио посланик Француске, Огист Боп. Француски војни аташе при српској Врховној команди у Крагујевцу, пуковник Пјер Фурније, такође је преносио обећања министра рата, Александра Милерана, да ће се Французи из Солуна пробити до Ниша. Француско јавно мњење је, као и британско, већ током лета 1915. очекивало да ће трупе бити послате у помоћ Србији; повремено су се проносиле вести о прикупљању добровољаца за поход на југоистоку.

Само у Шампањи, Французи су прикупили 27 дивизија са око 450.000 војника, док су им Немци супротставили 19 дивизија са око 220.000 људи. У Артоа, Французи су имали десет, Британци осам, а Немци девет дивизија. После два дана било је јасно да је, упркос огромним људским губицима, офанзива доживела неуспех. Жофр је, ипак, настављао са нападима у Шампањи све до 6. октобра; у Артоа је, заједно са Енглезима, који су масовно изгинули код Лоса, покушавао до 14. октобра. Операције које је тамо водио све до 6. новембра 1915. правдао је намером да исцрпи снаге Немаца. Из строја је, међутим, избачено скоро 200.000 Француза, преко 61.700 Британаца и око 124.000 Немаца.

ЖОФР је тврдио да је офанзиву зауставио због напада централних сила на Србију. Лојд Џорџ је, ипак, гневно закључио: "Половина људи која је изгинула у овим наопачким нападима или би јуришом заузела Галипоље или би омогућила Србији да непријатељску најезду сатера у Дунав". Савезничка офанзива у Шампањи и Артоа неће на колена бацити Немачку, него Србију.

У Паризу и Лондону су, наиме, на вест о грчкој мобилизацији донесене одлуке о слању трупа на Балкан. Договорено је да две земље дају по 75.000 војника. Рачунало се на Грчку и Румунију, које су пре само две године, заједно са Србијом, ратовале против Бугарске. У Лондону су се, међутим, обновила стара колебања. Већина чланова владе, Ратног савета и Дарданелског комитета, променила је мишљење. Неки су тврдили да би повлачење војске са Галипоља и пребацивање у Солун представљало срамоту и признање пораза, док би слабљење снага на Западном фронту било озбиљан ризик.

ДРУГИ су већ тада понављали да је Србија била осуђена на пропаст и да јој се више није могло помоћи. Најгласнији противници слања трупа у Србију били су војници: министар војске фелдмаршал Киченер, начелник генералштаба копнене војске генерал Џемс Мери и Први поморски лорд, адмирал Хенри Џексон. Међу члановима владе, против пружања војне помоћи Србији били су нарочито Едвард Греј и премијер Хенри Асквит. На њихову страну ће стати и Винстон Черчил. Лојд Џорџ је, у захтевима да се Србији хитно помогне, имао подршку Едварда Карзона и вође конзервативаца Ендрју Бонар Лоа.

И влада у Паризу попустила је под притиском начелника Главног генералштаба, генерала Жозефа Жофра. Он је одбијао да ослаби своје снаге на Западу да би послао појачања за Галипоље; слично Британцима, очекивао је да друга страна обезбеди главнину трупа за солунску операцију. Савезничке снаге почеле су, зато, да пристижу у Солун прекасно, на дан напада на Србију, 5. октобра. Са Галипоља је тога дана у Солун пребачено око 13.000 људи; били су то делови 156. француске и Десете британске дивизије. Недељу дана касније биће их око 30.000.

СУТРА: Рat без заједничке команде

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)