ОРГАНИЗОВАНО ЛАГАЊЕ ЗАПАДА: Како је Добрица Ћосић упозоравао на подршку стварању "великој Албанији"

ЈОШ као средњошколац, Добрица је 1937. написао песму Против Бога, потакнут невољама виноградара којима је град уништио летину.

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

Из страха од могућих последица, мајка је песму уништила током окупације. Несуђени виноградар касније се није бавио пословима у пољу и лозју, изузев у Хиландару, где је у зрелом добу, у сарадњи с академиком Војиславом Ј. Ђурићем и другим пријатељима, засадио виноград, оплеменио га калемовима из Дренове и обрађивао трактором који је купио од својих хонорара.

Добричин млађи брат Радослав рођен је 1923, а страдао 1957. у неком обрачуну из освете, ноћу, пред својом кућом у Дренови. (Писац Драгослав Михаиловић у петој књизи документарне прозе "Голи оток", објављеној 2011, пише, ослањајући се на исказ једне голооточанке, професорке математике рођене у Великој Дренови, да Радослав јесте избоден ножем, али не из политичких разлога, већ због спора око новца од продатих виноградарских калемова.) Роман "Деобе" Д. Ћосић је посветио "последњем болу брата Радослава". Још млађи брат Богосав, рођен 1928, живи у породичној кући. За њега Добрица бележи да је "мек, добар и разуман човек".

ВЛАДО Стругар пише 26. јуа 2006. године Добрици Ћосићу:

Твојим именом и мојим појмом најтачније исказујем своју усхићеност поводом Твојег огледа "Српско питање - питање истине" (примерак ми је уручио Васо Калезић).

Веома си добро објаснио наше релације с европским залеђем и устао против укључења у европску заједницу под условима који су наметнути и неповољни по српски род. Видим да си се осетио обавезним да то кажеш - дужним пред нама свима и пред светом - ако желимо да се померимо са ступња народа другог реда кога непрестано, без икаквих разлога, оптужују да је зачетник свих несрећа и узрочник страдања наводно питомих племена у свом окружењу.

А сад, пет година доцније кажем:

ДОБРИЦА Ћосић као романсијер који је створио монументално дело о судбини српског народа у двадесетом веку, није избегавао да, сматрајући се ангажованим интелектуалцем, живо учествује у разговорима о политичким променама у српском друштву и разрешавању дилема које је пред његов народ постављао "Велики механизам Историје". Ћосић је - било да је на власти или у опозицији - тзв. српско питање осветљавао према критеријумима који су виши од дневнополитичких, важнији од распрострањене идеолошке догме и, нарочито, одговорнији од страначких и странчарских. Он се залаже да - иако понижени и обманути идеологијама - уместо других, сами именујемо и прошлост и будућност. Истовремено, Ћосић је оштар противник "анахроног српства", које се на нашим тржницама неретко претвара у "потрошачко српство". Текст на који мисли Владо Стругар, и који му је доставио заједнички пријатељ Василије Калезић - плодни књижевни историчар и страсни полемичар пореклом из Црне Горе - спада у најбоље прилоге из тог корпуса. Реч је о Ћосићевој беседи на уводној сесији крушевачке Филозофско-књижевне школе, одржаној почетком јуна 2006. у овом граду.

У ОВОМ излагању, као и у многим ранијим, Ћосић на српско питање гледа најпре као на демократско питање, односно као на питање слобода и права бивствовања српског етноса у целини свог духовног, културног и историјског идентитета. На трибини Филозофско-књижевне школе, Ћосић је веома оштро говорио о "географском шовинизму" европских канцеларија које су нас прогласиле "западним Балканом" - "ваљда да не бисмо заборавили традиционалну инфериорност од постављања Источног питања".

Писац констатује да је Србија одувек у Европи и да не треба да прихвата увредљиве уцене трећеразредних европских дужносника који нас третирају као "немислећу балканску руљу, потпуно амнезирану". По Ћосићевим увидима, у Европску унију се не ступа "преписивањем бриселских закона и папира" већ "радикалним преображајем друштва, рационализацијом и модернизацијом целокупног живота".

КАО и током читаве своје књижевне и политичке каријере, Ћосић је и у овом излагању говорио о косовском питању и српско-албанској квадратури круга. Подсећајући на своје раније предлоге и упозорења - који, нажалост, нису наилазили на пожељну климу ни донели очекиване ефекте - Ћосић упозорава да "Америка и велике силе Европске уније" покушавају да косовски чвор разреше "на најлакши и најпогрешнији начин". Они су, "без трунке историјског разума и правде, слепи за будућност", стали на страну "балканског варварства: еволуцијом стварају 'велику Албанију' - државу будућег генератора неоосманизације и исламизације Балкана". Иако у основи "борбени песимист", Ћосић поглед на косовско питање завршава речима наде да ће се убудуће у његовом разрешавању користити разумнија средства од ових која су у последњих стотину година употребљавана.

НАТО армадом отима Србима Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Девич, Богородицу Љевишку, Хочу - саграђене пре него што је Америка постала држава", рекао је Ћосић, устајући још једном против "организованог лагања" западних медија о стварним узроцима распада Југославије и положају српског народа на овом простору. Именовањем грешака које су почињене на нашој страни, поготово пропуста комунистичких органа од АВНОЈ-а до ДОС-а (посебно споменувши сагласност с Титовом одлуком да се забрани повратак шездесет хиљада Срба прогнаних од Шиптара током Другог светског рата), Ћосић није штедео ни нове власти, инсталиране после политичког преврата од 5. октобра 2000. Према Ћосићу, тада је, "уместо заиста демократске и правне државе", настала "наказна, мултипликовано партократска, приватизована држава, у којој је међу мањинским странкама ресорно раздељен државно-друштвени и економски организам, власт и права као награда за лојалност у једној апсолутно непринципијелној коалицији".

Завршним пасусима Ћосић је подсетио да као народ "имамо природно богату земљу, са изузетно значајним геополитичким положајем, имамо најбољу њиву у Европи, имамо млад народ који је жељан радног, стваралачког и нормалног живота".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације