СУМЊА У ОПСТАНАК ЈУГОСЛАВИЈЕ: Писмо које је Добрица Ћосић послао Сртугару након посете Словенији

Миливоје Павловић

23. 09. 2020. у 20:00

СУМЊА У ОПСТАНАК ЈУГОСЛАВИЈЕ: Писмо које је Добрица Ћосић послао Сртугару након посете Словенији

Фото КП. ру

ДОБРИЦА Ћосић, на писмо Влада Стругара, упућено 15. јуна и у ком га он ословљава као "највећег живог Србина" оног времена, одговорио је двадесетак дана касније, 5. јула 1989. године.

Драги, поштовани Владо,

Твоје писмо-студију читао сам лагано и двапут. И обрадовало ме и замислило. Тачније: забринуло. Врло си ме забринуо! Пријатно ми је прочитати да један уман, частан и храбар за своју мисао (не само за слободу) човек, изриче ми похвале које до неспокоја обавезују, које и не могу да заслужим; које, драги друже, и не смем да заслужим; али: ако један Владо Стругар битно друкчије мисли о нашој будућности, о судбини наших народа, и српског са највише права, о Југославији, ако историчар који зна више чињеница о нашој прошлости од мене, ако тежи истим циљевима којима тежим и ја - слободи, правди, човечности, ако човек који ме је кад год сам га чуо или читао нечему научио, ако човек који је у црногорској Академији извршио умни и морални подвиг, прави национални устанак, ако такав човек верује у оно у шта ја сумњам... шта ми друго остаје осим бриге!
Нисам ти одмах одговорио. Не могу ни сада онако промишљено да ти отпишем како си Ти мени писао. А био сам ових дана у Словенији која ме дотукла својим агресивним антијугословенством и србофобијом. Њихова мржња, безобзирност и усијаност је изнад осећања мирнодобља; словеначка национална осећања, претежног дела словеначког народа, изразито су сепаратистичка.

ИМАМО ли право и разумне разлоге да том народу спречавамо у име наше "добре домовине" да буде ван Југославије? А шта ће бити са Македонијом коју је преплавила албанска популација и сатерала тај паћенички народ са поквареном интелигенцијом и шпекулантским политичарима до Куманова, Битоља, Вардара, преполовљује им и Скопље? А верујеш ли да ми Срби можемо силом да одбранимо Косово и Метохију, наиме, да им преотмемо оно што су освојили?

А шта је, Владо, Југославија без Словеније, Македоније, Косова и Метохије, с муслиманском државом - Босном, која тихо и упорно протерује Србе, па и Хрвате, али се против Срба ослања на Хрватску - једну и јединствену од Старчевића до Шувара, Врховца и А. Марковића? Читаш ли хрватске новине? Видиш ли да је то веће антисрпство, дубља мржња и смишљенија поквареност од било којег раздобља српско-хрватских односа? Не може постојати Југославија ако је она пре свега отаџбина и држава за коју је само, или највише заинтересован српски народ. Најмање та држава може бити демократска, људска, просвећена и напредна.

НИСАМ ја, драги друже, антијугословен, дакле, Србин и грађанин који је против Југославије и само за некакву српску државу. Ја сам без недоумица за Југославију, али демократску државу, и земљу без мржњи, земљу у којој мене и моје унуке неће нико понижавати и мрзети само зато што смо Срби. Не може се људски живети, стварати, напредовати ако си опкољен неразумевањем, непоштовањем и мржњом.

ХРВАТСКА ЈЕ ХТЕЛА РАТ

У КЊИЗИ "Идентитет: Срби и/или Југословени" (Београд, 2001), историчар Предраг Марковић подсећа да државни врх Хрватске, поготову од доласка Туђманове ХДЗ на власт, дефинисао је као свој главни стратегијски циљ - одвајање од Југославије, без обзира на жртве. То је недвосмислено потврдио и сам Фрањо Туђман на великом скупу у центру Загреба 24. маја 1994. године: "Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо водили политичке преговоре, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да то нисмо радили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било могуће избјећи само да смо одустали од наших циљева, тј. од самосталности наше државе". Из ових речи белодано је да за хрватско политичко вођство никаква Југославија није била прихватљива, те да су вишемесечни преговори шефова југословенских република о преуређењу југословенске федерације (или њеном преобликовању у конфедерацију) били - фингирани. Како је из прилога у овој књизи такође очигледно, сличне циљеве имали су и словеначки и босанскохерцеговачки челници, пре свих Милан Кучан и Алија Изетбеговић.

Ја, Владо, јесам за Југославију, али дубоко сумњам у могућност њеног опстанка. Деструкција делује деценијама, удаљавање вековима, приближавање само у муци опстанка, да чим та претња мине, наставе се разлике да умножавају и повећавају.

У Будви сам желео да замолим своје савременике да потраже, ако постоји, и неки други пут државно-политичког опстајања осим овог који води у нестанак, националне, верске и грађанске ратове. По мом уверењу, неминовна је прекомпозиција Југославије. Желео бих да ми Срби у тој прекомпозицији будемо демократе, слободари, народ који због својих интереса никог не потчињава. И никог не присиљава да живи с њим у истој држави ако то не жели.

ЗАЛАЖЕМ се за демократску проверу политичке воље свих југословенских грађана; залажем се за коначно решење "националних питања" и управљање народне енергије у напредак, у стварање цивилизованог друштва, у стварање социјалистичко-демократског друштва (није важан назив, значајна је његова садржина). Титовој епохи, Комунистичкој партији, СУБНОР-у и свему што смо и нас двојица стварали крај је, и то болан и ружан крај. Помозимо нашој деци да на нашем искуству проналазе пут опстајања под човечнијим условима него што су ови "наши". "Револуционарне тековине" - наше, нису више ни наше, ни револуционарне.

Али увиђам: говорим ти неубедљиво и недостојно твог размишљања. Завршићу писмо: чекам те да се вратиш из Херцег Новог, па да седнемо и то ноћу и сами, па да тихо разговарамо... Ми смо опет на судбинској раскрсници. Разумно је да не мислимо "јединствено" и да у свему не будемо сложни, иако нам је слога, али када несложни пронађемо пут, неопходна за сутрашњицу.

Јави ми се чим дођеш у Београд.

Хвала ти на бризи којом си ме даривао и времену које си ми посветио.
Твоје и тебе пријатељски поздрављам.
Добрица Ћосић
Опрости на швракопису.
Читкије не умем ни да мислим ни да слова ређам!
***
НЕКЕ од својих теза Ћосић је крајем марта исте године изложио на заједничком скупу Удружења књижевника Србије, Социолошког друштва Србије и Филозофског друштва Србије, одржаном у Народној библиотеци Србије у Београду. Завршни став тог излагања гласи:

"Из југословенске егзистенцијалне кризе излаз је само један: промишљањем на властитом и светском искуству, научном сазнању и творачкој визији заснована, одлучна, темељна демократска реформа целокупног друштвеног, економског и државног уређења Југославије, чији основни политички субјект неће бити суверена држава као бирократско краљевство, него човек појединац, слободан грађанин".

Иначе, неприкривене амбиције Словенаца ка националном самоопредељењу, које такође нису новијег датума, историчари квалификују као нешто умивеније; уместо отворене шовинистичке реторике, Словенци су процес изласка из Југославије отварали радије апелима за више "слободе" и "демократије". Иако је била најразвијенија република (стварала је петину националног дохотка ондашње Југославије), Словенија је негодовала због издвајања за развој других, мање развијених средина.

СУТРА: РАСРБЉАВАЊЕ Црне Горе

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)