СУМЊА У ОПСТАНАК ЈУГОСЛАВИЈЕ: Писмо које је Добрица Ћосић послао Сртугару након посете Словенији

ДОБРИЦА Ћосић, на писмо Влада Стругара, упућено 15. јуна и у ком га он ословљава као "највећег живог Србина" оног времена, одговорио је двадесетак дана касније, 5. јула 1989. године.

Фото КП. ру

Драги, поштовани Владо,

ИМАМО ли право и разумне разлоге да том народу спречавамо у име наше "добре домовине" да буде ван Југославије? А шта ће бити са Македонијом коју је преплавила албанска популација и сатерала тај паћенички народ са поквареном интелигенцијом и шпекулантским политичарима до Куманова, Битоља, Вардара, преполовљује им и Скопље? А верујеш ли да ми Срби можемо силом да одбранимо Косово и Метохију, наиме, да им преотмемо оно што су освојили?

А шта је, Владо, Југославија без Словеније, Македоније, Косова и Метохије, с муслиманском државом - Босном, која тихо и упорно протерује Србе, па и Хрвате, али се против Срба ослања на Хрватску - једну и јединствену од Старчевића до Шувара, Врховца и А. Марковића? Читаш ли хрватске новине? Видиш ли да је то веће антисрпство, дубља мржња и смишљенија поквареност од било којег раздобља српско-хрватских односа? Не може постојати Југославија ако је она пре свега отаџбина и држава за коју је само, или највише заинтересован српски народ. Најмање та држава може бити демократска, људска, просвећена и напредна.

НИСАМ ја, драги друже, антијугословен, дакле, Србин и грађанин који је против Југославије и само за некакву српску државу. Ја сам без недоумица за Југославију, али демократску државу, и земљу без мржњи, земљу у којој мене и моје унуке неће нико понижавати и мрзети само зато што смо Срби. Не може се људски живети, стварати, напредовати ако си опкољен неразумевањем, непоштовањем и мржњом.

Ја, Владо, јесам за Југославију, али дубоко сумњам у могућност њеног опстанка. Деструкција делује деценијама, удаљавање вековима, приближавање само у муци опстанка, да чим та претња мине, наставе се разлике да умножавају и повећавају.

ЗАЛАЖЕМ се за демократску проверу политичке воље свих југословенских грађана; залажем се за коначно решење "националних питања" и управљање народне енергије у напредак, у стварање цивилизованог друштва, у стварање социјалистичко-демократског друштва (није важан назив, значајна је његова садржина). Титовој епохи, Комунистичкој партији, СУБНОР-у и свему што смо и нас двојица стварали крај је, и то болан и ружан крај. Помозимо нашој деци да на нашем искуству проналазе пут опстајања под човечнијим условима него што су ови "наши". "Револуционарне тековине" - наше, нису више ни наше, ни револуционарне.

Али увиђам: говорим ти неубедљиво и недостојно твог размишљања. Завршићу писмо: чекам те да се вратиш из Херцег Новог, па да седнемо и то ноћу и сами, па да тихо разговарамо... Ми смо опет на судбинској раскрсници. Разумно је да не мислимо "јединствено" и да у свему не будемо сложни, иако нам је слога, али када несложни пронађемо пут, неопходна за сутрашњицу.

Јави ми се чим дођеш у Београд.

"Из југословенске егзистенцијалне кризе излаз је само један: промишљањем на властитом и светском искуству, научном сазнању и творачкој визији заснована, одлучна, темељна демократска реформа целокупног друштвеног, економског и државног уређења Југославије, чији основни политички субјект неће бити суверена држава као бирократско краљевство, него човек појединац, слободан грађанин".

Иначе, неприкривене амбиције Словенаца ка националном самоопредељењу, које такође нису новијег датума, историчари квалификују као нешто умивеније; уместо отворене шовинистичке реторике, Словенци су процес изласка из Југославије отварали радије апелима за више "слободе" и "демократије". Иако је била најразвијенија република (стварала је петину националног дохотка ондашње Југославије), Словенија је негодовала због издвајања за развој других, мање развијених средина.

СУТРА: РАСРБЉАВАЊЕ Црне Горе

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације