ФЕЉТОН - ФОРМИРАЊЕ ГАРДИЈСКОГ БАТАЉОНА: Професори српске Темишварске гимназије придружили се јединицама војске у Палестини

Никола Станковић

25. 05. 2022. у 18:00

УРЕДБОМ коју је краљ Петар II потписао 26. маја, био je измењен до тада важећи закон о држављанству, не би ли се створила законска основа за укључивање словеначких заробљеника, италијанских поданика у југословенску војску. Први члан Уредбе гласио је: „Сваки Србин, Хрват и Словенац, страног држављанства, који као држављанин непријатељских земаља драговољно ступи у војну силу Краљевине Југославије и положи заклетву верности Краљу, стиче самим тим југословенско држављанство.“

ФЕЉТОН - ФОРМИРАЊЕ ГАРДИЈСКОГ БАТАЉОНА: Професори  српске Темишварске гимназије придружили се јединицама војске у Палестини

Југословенски официри у Палестини / Фото из књиге "Југословенска војска ван отаџбине"

Душан Пленча, у свом критичком апарату као разлог што је ова, прва јединица – још у настајању, добила назив „гарда“ или „гардијски батаљон“, наводи да је то учињено „да се заробљеници лакше привуку у југославенске војне јединице“. Иако је само по себи, уврштавање у редове једне слободне антиосовинске војске, могло бити примамљиво за неслободне, бивше припаднике једне поражене армије, чини се да је Д. Пленча алудирао да се стварала представа о формирању једне неборачке јединице, која ће имати улогу војног декора и као таква бити погодно прибежиште заробљеницима. Као вероватнији разлог за овакав назив јесте то што су јединице краљеве гарде у међуратном периоду чиниле елитне јединице свих родова војске и важиле за чувара Круне и поретка, чији се етос састојао од два подједнако важна чиниоца, југословенске идеологије и лојалности владарском дому.

СAM гест формирања прво јединица гарде могао је одавати поруку да је карактер државе остао непромењен, да је она као таква наставила свој живот у иностранству, баштинећи и борећи се за исте вредности. Свакако, у овом смислу, гардијске јединице везивале су за своје име елемент престижа.

Други резервоар људства чинило је особље дипломатско-конзуларних представништава Краљевине Југославије у неутралним земљама, као и сви држављани који су се у тим земљама затекли у тренутку слома своје државе. Југословенско посланство у Румунији у овом погледу обећавало је највише. Из шифрованог телеграма (Пов. бр. 739) упућеног из Анкаре у Јерусалим 25. IV 1941. сазнајемо бројно стање потенцијалних обвезника везаних за посланство у Букурешту. У југословенској колонији налазило се 19 резервних официра, 5 подофицира и 893 обвезника. Већина обвезника била је из Вардарске бановине, за које се веровало да ће се позиву одазвати у незнатном броју. Тражене су спецификације коју врсту обвезника упућивати за Цариград. Одговор министра иностраних послова Нинчића од 27. IV 1941. гласио је: „У обзир долазе специјалисте – механичари и потпуно поуздани.“ Из Јерусалима је 18. V 1941. јављено посланству у Каиру да је особље посланства у Букурешту, без официра са 50 држављана стигло у Цариград. Укупно 100 лица.

НAДЕ положене у овај извор војника, потпуно су спласнуле. Као чиновник посланства у Букурешту, у гарду је ступио син ђенерала Симовића, Боривоје Симовић. Извесни број професора српске Темишварске гимназије и српских основних школа у Румунији повукао се заједно са посланством. Ђенерал Илић намеравао је да мобилише све ове људе, али се секретар посланства Коста Ст. Павловић умешао: „Поново сам потражио Јовановића и говорио му да се ти људи могу много корисније да употребе. Најзад је, на његову интервенцију, Влада донела одлуку да их све запосли у Пропагандном одсеку.“

Шифровани телеграм из Вишија одаслат 13. маја 1941. примљен у Јерусалиму наредног дана обавештавао је југословенску владу да је по уговору о примирју Француска забранила излаз из земље свим држављанима држава које су у рату са Немачком (од 18 до 45 година старости). „Ако би успели појединце пребацити, молим известите ме телеграмом у којем правцу их упутити.“ Чиновници и особље дипломатско-конзуларних представништава који су се из непријатељских земаља или пред непријатељским трупама морали склањати, постепено су пристизали на Средњи и Блиски исток и узимали учешће у залагањима емигрантског апарата.

ТРЕЋА категорија људи предвиђена за мобилизацију јесте радничка емиграција. Она се разликује од исељеништва по томе што је њен контакт са новом средином био скоријег и несталнијег карактера. Радило се о људима који су још увек били везани за своју државу и на привременом, краћем или дужем, раду боравили у иностранству. Преко министарства иностраних послова, министар ваздухопловства и морнарице, ђенерал Илић, послао је депешу југословенском отправнику послова у Техерану 12. V 1941. године: „Известите најхитније колико имате наших држављана који нису старији од 40 година, нису оптерећени породицом, а уз то су поуздани и способни за војску.“

У овој депеши, кроз наведене три ставке оличена су три највећа проблема при регрутацији ове категорије људи. Сам статус радничких емиграната значио је да се радом у туђини обезбеђује породица, мером мобилизације породице радника остале би без хранилаца, у наведеној депеши стога долазе у обзир само неожењени мушкарци, што је знатно сужавало спектар при регрутацији могућих војних обвезника. Наведени проблеми биће у будућности делимично решавани полумерама, али ће остати актуелни до краја рата.

НАЈСЛИКОВИТИЈИ пример оваквих потешкоћа јесте ситуација са организацијом добровољаца у Турској, где је постојала бројна радничка емиграција. Још шестог априла утврђен је формулар војног позива и разаслат свим обвезницима у Анкари, који су се морали јавити амбасади. Генерални конзулат у Цариграду предузео је истоветне мере. Обвезници нису могли бити упућени преко Бугарске и Румуније, одакле су нацистичке снаге надирале у Југославију, зато је у разговору са грчким војним изаслаником разматран план транспорта лађом преко Солуна, одакле би даље железницом путовали до вардарске долине. Међутим, прогресија рата предупредила је извођење ове замисли. Била је у оптицају и могућност да се преко Лерина обвезници упуте у битољску област, ако би Немци били заустављени у долини Вардара. Укупно се одазвало позиву 518 обвезника. Војни изасланик предложио је, преко енглеског канала комуникације, да се од обвезника из Турске образују посебне јединице у Палестини. Осмог маја дошло је наређење војном изасланику да долазе у обзир само неожењени мушкарци, до 40 година старости и поуздани. Неожењених у Турској било је 214. Накнадним прегледом утврђено је да неки нису способни, неки су се у међувремену оженили, тако да је лични позив упућен за 158 обвезника, 12 у Анкари и 146 у Цариграду.

ОКУПЉАЊЕ У ПАЛЕСТИНСКИМ ЛОГОРИМА

У ТЕЛЕГРАМУ од 15. априла војни изасланик је предлагао „да се сви обвезници из Турске, Ирана, Палестине и Египта прикупе у Палестини у логорима у којима су биле чехословачке и пољске трупе“. Ђенерал Илић, наредио је да се прегледају обвезници до 40 година и утврди способност (30. априла) што је већ било извршено, али су услед овог наређења прегледани поново 2. маја. Од 518 обвезника, пописано је свега 343 млађих од 40 година,уз упозорење дипломатских представника да се више не одуговлачи, јер доцније питање може бити још теже. Понуда турске владе да се југословенској амбасади у ову сврху да зајам од 100.000 долара на бази југословенског депоа од 3.000.000 долара у Турској пропуштена је, јер се почетком маја још увек није знало где ће се добровољци прикупити, наиме још је било речи о Канади као војном центру.

СУТРА: СУКОБ ДИПЛОМАТА И ВОЈНИКА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

СПАС У ТУРСКОЈ И УН: Зеленски се узда у Ердогана - Украјина тражи гаранцију