БОМБЕ И СИРЕНЕ КАО СЕЋАЊЕ НА ДЕТИЊСТВО: Потресна сећања деце на НАТО агресију 1999. овековечена у књизи (ФОТО)

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

25. 04. 2021. у 16:00

СНЕЖАНА из Бресја, поред Косова Поља, имала је 14 година када је почело НАТО бомбардовање, 24. марта 1999. Ноћи и ноћи провела је са породицом у подруму дедине куће, уз звуке јаких детонација, јер је константно гађан аеродром "Слатина".

БОМБЕ И СИРЕНЕ КАО СЕЋАЊЕ НА ДЕТИЊСТВО: Потресна сећања деце на НАТО агресију 1999. овековечена у књизи (ФОТО)

Фото. Архива "Новсти"

Спавали су на клупама, душецима, некад на ћебету, само са мајкама. Очеви су били мобилисани, или су стражарили у улици на смену.

- Страх је увек био присутан. Тада од бомби, а пре тога од напада на наше село, од киднаповања, убиства... Страх од мрака кад легнем и питање да ли ћемо се ујутру пробудити живи - прича Снежана.

Касније се живот одвијао "нормално", осим што би свакодневно ту "нормалност" прекинула понека бомба, која би пала у околини.

- Већ смо знали да разликујемо беспилотне летелице и бомбе. Деда нас је упозоравао да ако у дворишту приметимо нешто жуто, односно касетну бомбу, то не дирамо и да се брзо склањамо. Хвала Богу, није их било. Мој разред, крајем маја, одлучио је да обележи малу матуру. Скупили смо се у неком локалу и обукли се најлепше што смо умели, углавном смо позајмили одећу. Почастили смо се соковима, пустили неколико песама и онда су нас сирене послале кући. Тада сам последњи пут видела цело друштво из основне.

Снежанину, али и многе друге приче људи који су били деца у време НАТО агресије на СРЈ прикупила је са друштвених мрежа Адријана Јевтић, а укупно њих 111 наћи ће се у књизи "Дневник једног пролећа, 78 дана", у издању новосадског "Прометеја".

Фото: Приватна архива

Адријана Јевтић

- Моја породица се за време НАТО агресије крила испод степеништа наше куће у Остружници, а ја сам три месеца спавала на замрзивачу, где су ми импровизовали кревет - прича Адријана. - Јако сам се плашила, буквално сам се тресла, за разлику од садашњег мужа, коме је отац у почетку рекао да нема чега да се плаши, да авиони имају своје мете и да то није он. Тако је лакше прошао кроз цео тај период.

На идеју да прикупи најразличитије приче тадашњих малишана, Адријана је дошла због многобројних туриста са којима се, као запослена у туризму, свакодневно сретала, а које је веома занимало бомбардовање и деведесете године. Тражили су да обиђу порушену зграду Генералштаба и друге гађане локације у Београду. Почела је прво да прикупља сећања пријатеља и колега, а онда и непознатих људи преко друштвених мрежа.

ИЗБЕГЛИ РУШЕЊЕ ГРДЕЛИЧКОГ МОСТА

СТЕФАНА из Сурдулице имала је седам година те 1999. Дванаестог априла по њих је дошао теча да их одведе у мирније крајеве:

- Путовали смо у тишини, нико није реч проговорио, чак ни папагај Паја није крештао. Код Грделице смо чули авионе. Проговорили смо тек када смо прошли Јагодину, а када смо стигли у Велико Градиште, тетка је погледала картицу коју су нам очитали на наплатној рампи у Дољевцу. Имали смо среће, за десетак минута избегли смо стравично гађање Грделичког моста.

- Дирнуло ме је то што су многи осетили потребу да поделе своје највеће страхове, па и губитке. Некима је једино живо сећање из раног детињства управо бомбардовање, други су изгубили најрођеније - каже Адријана.

Међу записима о страшним недељама које су преживљали грађани наше земље је и сећање Николе из Београда који је имао непуне четири године кад је почело бомбардовање. Његова породица се са Звездаре преселила у стан маминих родитеља, у Ковилову. Дечак је убрзо у новој средини стекао другаре, али су игру повремено "кварили авиончићи", како су их звали.

- Четири авиона као симбол ваздушне опасности могла су се видети на једној ТВ, у горњем десном ћошку, одмах испод часовника. Авиончићи су мајци били знак да ме одмах покупи са игралишта, а мени да је игри крај. Мрзео сам их. Безброј пута бих утрчао у кућу да проверим да ли су авиончићи стварно у ћошку или ме она зафркава. Увек су били тамо - прича Никола.

Фото: Архива "Новости"

Агресију нису преживели Ирена Митић, Mарко Симић и Сања Миленковић

Кревет у његовој соби вазда је био уредно намештен, јер није спавао у њему, већ испод великог кухињског стола, са мамом и татом. Обожавао је кућице, скровишта и заклоне, па је то доживљавао као игру. А када би се од детонације затресли лустер, прозори и ролетне, мислио је да је олуја. У ноћима када је "олуја" била опаснија, прелазили су у суседни улаз, у комшијску вешерницу.

- Када је тата радио, а "олуја" била јака, комшије Влада и Цале су преносили мене и маму, којој је била сломљена нога, у вешерницу - и данас се сећа Никола.

ФЛАШИЦА

САРА из Јагодине имала је у то време три године, а бомбардовање јој је једино потпуно јасно сећање из најранијег детињства.

- Опет чујем тај звук који пара уши. Не знам шта означава, али знам да представља нешто страшно. Не знам ни зашто данима у соби спавамо на истом кревету нас три рођене сестре и брат и сестра од стрица, као да у кући немамо још соба и кревета. Међутим, старији кажу да смо овде безбедни. Флашицу млека грлим као да ми је најбољи пријатељ, јер ми недостаје мама која често није у соби - сећа се Сара.

А онда је једне ноћи заспао и сањао како стоји испред зграде, гледа у небо, ведро и пуно звезда, без "олује". Одједном се зачуло шиштање и убрзо се видело светло које, како каже, раздањује ноћ. Светлост је невероватно брзо прешла преко комшијске зграде, да би белину одједном заменио наранџасто-црвени блесак. Никола се пробудио и одмах испричао мами. Ујутру су сазнали да је погођена бензинска станица која је служила за снабдевање пољопривредних машина, па је експлодирала и позамашна количина горива. Дечак је све то видео у сну!

Никола каже да нема трауме од бомбардовања, али се и даље плаши звука сирене за ваздушну опасност.

 

 

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО? Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

"НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО?" Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

УЧЕСНИЦИ међународне седнице о безбедности у Санкт Петербургу дошли су до закључка да је резолуција о наводном геноциду у Сребреници, коју Немачка промовише у УН, лицемерје и извртање чињеница, изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

25. 04. 2024. у 18:08

Коментари (1)

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!