ДУХ ПАРТИЗАНСКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Да ли је српски народ имао елиту спремну и способну да га води кроз искушења XX века

Љубодраг Димић

06. 03. 2021. у 17:14

ДУХ ПАРТИЗАНСКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Да ли је српски народ имао елиту спремну и способну да га води кроз искушења XX века

Тито говори на заседању АВНОЈ-а 1943. године

ЈУГОСЛОВЕНСКА држава настала 1945. године обликована је у духу идеја "партизанског југословенства" које је заговарала Комунистичка партија Југославије. Југословенство КПЈ умногоме је било оптерећено догматским и класним погледима на државу и строгошћу према српском народу.

Почетком двадесетих година КПЈ је заговарала унитарну државу. Затим се дуже од једне деценије (1923-1935) залагала за разбијање Југославије и формирање независних националних држава на њеном тлу. У годинама успона националсоцијализма и поделе света на свет фашизма и свет антифашизма, југословенски комунисти су, најзад, под утицајем из Москве, прихватили југословенску државу и за њу се борили у рату 1941-1945.

У целом међуратном периоду КПЈ је систематски подстицала мржњу против српске буржоазије као угњетачке, некритички прихватила тезу о великосрпском хегемонизму, саглашавала се са плановима о настајању националних држава на рачун српске етничке територије, ширила пропаганду о српској војсци као окупаторској и држави као експлоататорској, стављала у задатак српским комунистима да раде против српског хегемонизма и сопствене државе. У складу са тим била је и национална политика која је преко партијске структуре дробила области српског етничког простора. Комунисти су заговарали равноправност народа. За разлику од грађанских политичара веровали су да се нова Југославија може изградити једино као "федерација равнотеже".

У Другом светском рату српско грађанство било је уништено, национални покрет разбијен, интелигенција је доживела погром, расцепканост и подељеност су се исказале у најпогубнијим облицима, биолошка исцрпљеност свела је нацију на егзистенцијални минимум, идеологија комунизма зацарила је у свим сферама живота.

Од првог дана оружаног устанка, у разним формама (партијска организација, организација органа власти, војнополитичка структура), развијао се процес настајања нове југословенске федерације. Разлози прагматичне природе (унутрашњи и спољни) пресудно су утицали да се и о деликатним питањима, какво је било питање разграничења настајућих федералних јединица, вођство југословенске револуције није изјашњавало. У ситуацијама када су се појављивала спорна питања (нпр. спор партијских организација Хрватске и Војводине око Срема), партијски врх је настојао да њихово решавање одложи за неко друго време, након победе револуције.

У ФЕДЕРАЛНОМ систему власти Политбиро КПЈ имао је доминантно место. Њему су биле подређене постојеће националне и покрајинске партијске организације, настајући апарат власти, војна организација, што сведочи да није постојала суштинска федерализација. Друго заседање Авноја је потврдило процес федералне институционализације који је трајао од првих дана рата.

ВОЈНА ЕЛИТА СТВАРАЛА И ГУБИЛА ДРЖАВЕ

ВОЈНА елита одувек је имала истакнуто место у српском друштву и држави. У XX веку војска је стално присутна на политичкој сцени. Она доводи династије: руши царства, ствара и губи државе, врши смене власти и промене система, доживљава поразе и поново се рађа, одржава власт и арбитрира у политици. На важним историјским прекретницама војска насилно улази у политику, легитимитет власти црпе из војних победа, морални капитал борачког учинка немилице троши. Милитаризацију друштва подстичу чести ратови (1912-1918; 1941-1945; 1991-1995). Војска је чинилац индустријске и технолошке модернизације, просветитељска и васпитна установа, економска институција, чувар званичне идеологије, заштитник реда и мира. Измешаност функција у мирнодопским временима подстиче њено брзо пропадање. Посвећеност војном позиву у мултиетничким армијама југословенске државе денационализује, а дуги војни рокови подстичу нерадни менталитет.

Авној се определио за признање пет конститутивних народа и шест федералних јединица (Босна и Херцеговина је требало да, због своје сложене националне структуре, добије статус аутономије да би 26/27. 11. 1943 била конституисана као равноправна федерална јединица). Авној није решио питање унутрашњег уређења федерације и разграничење федералних јединица. Истицано је да за то још није време. Предвиђено решење делило је Србе.

Са конгресне говорнице Оснивачког конгреса КП Србије Јосип Броз је поручивао српском грађанству и политичарима у емиграцији да комунисти нису "расцјепили Србију" већ су стварањем федерације "направили срећне Србе у Босни, исто тако као и Хрвате и муслимане. Ради се само о административној подели. Ја нећу да у Југославији буду границе које ће раздвајати, већ... хоћу да границе буду оне које ће спајати наше народе".

У наредним годинама (1945-1956) територијални оквир федералних јединица био је утврђен по неједнообразним мерилима (историјским, етничким, географским, економским), увелико на српску штету. Спорна питања решавана су у најужем партијском врху, на седницама Политбироа, формирањем партијско-државних комисија, привременим разграничењима која су временом постала коначна, а да га није легално размотрио нити потврдио надлежни државни орган и о томе донео правно ваљани акт.

Тито са делегатима на заседању АВНОЈ-а у Јајцу

У политичком животу српског народа, располућеног између југословенске државе и дијаспоре и унутрашњим границама подељеног између Србије и осталих република, мада притајено, наставиле су да тињају бројне поделе и сукоби. Политичка зрелост је изостајала, политичке културе никада није било, демократија је била и остала непознаница, контрола власти никада није успостављена, устави су недемократски доношени, избори су некоректно организовани и спровођени, репресија се пречесто надвијала над политичким неистомишљеником, жртве су постајали џелати а џелати жртве.

У оквирима политике која се на унутрашњем плану исказивала кроз централизацију привреде (обнова и изградња, први петогодишњи план, колективизација, радне акције) и, касније, кроз самоуправљање, а на спољном плану кроз пријатељство са СССР-ом, сукоб са Информбироом, политику несврставања трошиле су се многе генерације. Националну политику је изражавао слоган братство-јединство. Држава је била у почетку централизована, касније децентрализована, све време партијска. Сукоб са Информбироом био је, истовремено, и победа и пораз.

РЕПРЕСИВНОМ политиком КПЈ је годинама гушила сваки национализам, шовинизам, верску искључивост, али и демократска испољавања и слободу мисли. У педесетим годинама КПЈ се суочила са проблемима политичко-идејне природе које није могла да реши. Децентрализација земље је добијала сасвим супротне облике од жељених. Поремећајем равнотеже између центра и делова генерисан је национализам у свим деловима земље и свим сферама друштвеног живота (политика, економија, култура).

Старе националне идеологије, потискивано историјско памћење почели су да израњају подстичући страсти. Вековне анимозитете додатно су јачали економски неспоразуми и афере. Национализам је налазио упориште у републичким структурама сукобљеним око расподеле друштвене акумулације и вишка вредности, утицаја на привреду и финансије, подстицање аутономних тежњи, обнављања националних традиција. Некадашњи монолитни друштвени и политички живот уступао је своје место "самоуправном федерализму". Јединствена југословенска идеологија више није постојала.

ОРИЈЕНТАЛНО НАСЛЕЂЕ ЧИНОВНИКА

ЧИНОВНИШТВО у целом веку није успело да се ослободи оријенталног наслеђа, тромости, пословне неуредности, аљкавости, подмитљивости, неукости, нестручности. Модерна бирократија у Србији никада није постојала. Одсуство континуитета, честе смене влада, политичке и економске кризе, општа култура становништва погодовале су да стандард модерне администрације у Краљевини Југославији не надвлада инерцију прошлости. Модерна бирократија није била ни потребна партијској држави и кадровској управи након 1945. Држава у којој владају закони (правна држава) тражи ефикасну администрацију. Искуство са таквом државом Срби у XX веку нису имали.

Од почетка шездесетих година почело се размишљати о Југославији као "транзитној" творевини. Након 1962. партијско руководство више није било јединствено у виђењу правца будућег развитка. Републичке елите почеле су да заступају интересе локалних територија, административне границе (некадашње "жилице у мермеру") постајале су границе самосталних држава. Непостојање веће слободе изражавања, одсуство друштвених слојева који би интегрисали југословенски простор, непостојање заједничког југословенског тржишта и културног простора погађало је посебно Србе, додатно их делећи.

Од средине седамдесетих година уставно решење институционализовало је систем који је перманентно био у "парализи". Послови из надлежности федерације могли су се обављати само уз консензус шест република и две аутономне покрајине. У хаотичним временима криза на површину је избио неморал, корупција, легализована је пљачка, овладао криминал на свим нивоима.

У своме седамдесет три године дугом животу југословенска држава није остварила економску интеграцију. То није пошло за руком економском либерализму (није успео да "поруши" преграде које су историјске покрајине и области делиле једне од других), државном интервенционизму (тежио је прерасподели привредно-финансијске моћи простора), етатистичком економском моделу (планска привреда, велика градилишта, електрификација и индустријализација), привредној реформи (неуспели покушај деетатизације који је трајао од 1962. до 1965), нити другим привредним концептима које су изнедриле седамдесете и осамдесете године XX века (концепт модерне Србије из 1971-'72; Дугорочни програм економске стабилизације с почетка осамдесетих, тржишни програм А. Марковића с краја осамдесетих година). Истраживања показују да су држава и привреда увек више трошиле него што су биле у стању да произведу.

Економски живот југословенске државе, отпочет далеке 1919. завршио се и пре њеног физичког разбијања.

КРОЗ бројне сукобе који су остављали трага у животу народа прошла је и Комунистичка партија (1952. године преименована у Савез комуниста Југославије). Њено чланство изјашњавало се "за" и "против" 1948. (сукоб са ИБ), 1954. (присталице и противници М. Ђиласа), 1966. (ранковићевци и они који то нису), 1968. (око студентског покрета), 1971/1972. (либерали и њихови противници), 1974. (око Устава), 1988. (око 8. седнице ЦК СКС), 1989. (око одржања или гашења партије). Сваку од тих подела пратили су дубоки друштвени и лични ломови, хипотеке, отпадништва група и појединаца, страхови и страдање.

Са престанком постојања СКЈ нестало је и последњег оквира који је републике држао на окупу. Политика која је деценијама једина интегрисала југословенску државу као да никада није разумела историјску стварност. Све се завршило разбијањем Југославије као државе, сломом њеног друштвено-политичког система, сломом међунационалних односа.

Да ли је српски народ имао елиту спремну и способну да га води кроз искушења XX века? Да ли су друштвене групе које идентификује историчар имале неопходну супериорност, моћ, знање да предвиђају догађаје и утичу на њих, да сагледавају и разумеју друштвене процесе, да "осећају" друштвено тло које стално подрхтава и да разазнају идеје водиље које усмеравају друштво ка прогресу? Ко је утицао на путеве којим нам је пошла историја у XX веку? Српска историографија и историчар немају ваљан истраживачки одговор на та питања.

Малобројни слој предузетника (ни 2% активног становништва) имао је значајну модернизациону и интегративну улогу у друштвеном животу Краљевине Југославије. Историја његовог формирања нераздвојно је повезана са историјом успостављања капитализма у свим областима насељеним српским живљем. Отуда и његов неједнак утицај на динамику економских и друштвених односа града и села.

Кардељ, Ранковић и Тито у припреми 7. конгреса СКЈ

Након 1945. године слој предузетника поделио је судбину грађанског друштва које је изграђивао и капиталистичких односа производње које је представљао. Покушај да се, почетком седамдесетих година, у Србији успостави предузетничка елита завршио се уклањањем више хиљада српских директора и целокупне менаџерске елите. Економска криза, политички догађаји, рат, који су потресали српско друштво у последњој деценији XX века, изазвали су драстично богаћење појединаца, екстремно сиромашење већине становништва, нестајање средње класе.

У процесу који асоцира на време "првобитне акумуладије капитала" рођена је "нова" елита по богатству, која се својим моралним кодексом, општом културом, начином стицања богатства тешко може замислити, барем у првој генерацији, као генератор друштвеног прогреса.

У ПОЛИТИЧКОМ бићу српске стваралачке елите уочљива су три идејна круга: конзервативни - доследно близак традиционалном српском национализму; либерални - склон да трага за целовитом визијом државне и политичке организације; левичарски - опредељени за темељне социјалне и друштвене реформе. У међуратним годинама енергија стваралачке елите се троши у политичким борбама са неистомишљеницима унутар властитог националног корпуса и ван њега. Она је заговорник демократије и складног друштвеног развоја, учесник у живим полемикама око начина уређења државе, посредник и преносник страних културних и цивилизацијских утицаја.

ЋУТАЊЕ О ГЕНОЦИДУ

У ОКВИРИМА Србије створене су две аутономије - Косово и Војводина - које ће временом Србију учинити таоцем покрајинских политичких елита. Свесно инсистирајући на унутрашњем дисконтинуитету нове Југославије у односу на Краљевину Југославију, комунисти су државу административно изграђивали као "федерацију равнотеже" која је, ћутањем о геноциду, забраном повратка српских колониста у своје домове на Косову и Метохији и Македонији, наметањем хипотеке о "великосрпском хегемонизму", негирањем наглашавања српског националног индивидуалитета, спречавањем отварања српског питања, апсолутном централизацијом власти, федерализацијом Србије, стварањем утиска о неважности и штетности оивичавања српског националног простора, начином разграничења федералних јединица, свесно мењала положај Србије и српског народа.

Окупљен око Српског културног клуба део српске елите (елите по знању и образовању) отвара 1937. године српско питање, али веома брзо "ситни конструктивни рад" на дуге стазе напушта и укључује се у политичке обрачуне са Хрватима око традиционалних питања чија је Босна и Херцеговина, Славонија, Срем, Војводина, Дубровник. "Кратки дах" је трајна карактеристика српске елите у XX веку. Та друштвена група процентуално значајно страда у годинама Другог светског рата.

Ново доба, настало 1945, са новим вредностима, моралним начелима, колективним илузијама, кадровски организованом КПЈ императивно је наметало стваралачкој елити своја уверења, усмерења, садржаје. Став револуционарног субјекта према интелигенцији био је пун неповерења, искључивости, сумњичавости. Истицано је да је она "сродна" ситној буржоазији по својој млитавости, неспособности за дисциплину и организовани рад, по свом индивидуализму, реакционарним идејама, предрасудама, пореклу, прошлости. Део српске елите, и то онај најкреативнији, одстрањен је 1945. године из културног, научног и јавног живота.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ грађанских назора проглашавани су у партијској пропаганди за "непријатеље", "националисте", "реакционаре", "политичке банкроте". Мноштвом мера нова власт је утврдила "исправност" научних и културних радника, наставног особља на универзитетима, држање и рад писаца, хуманистичке интелигенције, академика за време окупације.

Они нису имали могућност да утичу на друштвени живот, пише по новинама, издаје књиге, израђује наставне планове и програме, јавно износи своје мишљење. Дело није одвајано од њеног аутора. У културним и научним установама "судови части" осветљавали су рад и држање сваког свог члана и удаљавали из своје средине свакога ко се "огрешио". Народни судови судили су, идеолошким критеријумима, великом броју "народних непријатеља", "експлоататора", "капитуланата". Чињеница да је око 80% имовине државног сектора у послератној имовини Србије стечено конфискацијом говори о "обиму" предузетог посла.

Највећи део српске елите заузео је позицију "немешања у политику" и неутралност, како се показало, неодрживу и недуговечну. Та група, коју у жаргону партије називају "споразумашка", појављује се као главни објект интересовања КПЈ . Под "преваспитавањем" интелигенције се подразумевало, пре свега, упознавање интелигенције са циљевима и задацима социјалистичке изградње, мењање њених навика, васпитања, традиција, старог начина живота и мишљења. Изучавање "марксизма-лењинизма" било је у функцији "проширивања видика".

Методи "увлачења" интелигенције били су различити. "Идејно убеђивање" је доносило и конкретну материјалну корист (стан, велике хонораре, друштвени углед, академска звања). Ипак, и поред "добрих резултата" који су на послу "идејног убеђивања" и "преваспитавања" постигнути, партијска сумња никада није отклоњена. Стварању "нове" социјалистичке интелигенције у "новој социјалистичкој школи" давана је предност. У међувремену, улогу елите у српском и југословенском друштву вршили су партијски кадрови.

Људи васпитавани на партијским курсевима, "универзалних знања" преузели су за дути низ деценија улогу елите у српском и југословенском друштву. Таква елита није била у стању да одређује путоказе друштвеног развоја. У целој половини века српско друштво је ускраћено за рационалну и поуздану слику о себи, својим могућностима, окружењу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)