НЕМАЧКА МЕЊА ПОЛИТИЧКУ КАРТУ ЕВРОПЕ: Крајем 20. века крупни догађаји су преокренули ток историје и утицали на трагедију српског народа

Борисав Јовић

17. 11. 2020. у 16:58

РАЗЈАШЊЕЊЕ како је и зашто дошло до српске трагедије на крају XX века не би било ни лако ни могуће без разумевања контекста међународних околности и догађаја који су у то време доминирали европском и светском политичком сценом.

НЕМАЧКА МЕЊА ПОЛИТИЧКУ КАРТУ ЕВРОПЕ: Крајем 20. века крупни догађаји су преокренули ток историје и утицали на трагедију српског народа

Новости

Наша судбина, ма колико зависила и од нас самих, ипак је и овога пута, као много пута раније у историји, у великој мери била последица великих светских гибања и потреса, који су утицали, мада различито, на све, поготово на мале државе и народе.

Деведесетих година прошлог века одиграли су се многи крупни догађаји који су у светским размерама увелико преокренули ток историје, који је, чинило се, био трајно утемељен током XX века.

Измењена је политичка карта Европе успостављена после Другог светског рата. Поништена је подела Европе на сфере утицаја.

Утицај великих сила Запада доспео је до граница Совјетског Савеза. Расформиран је Варшавски војни савез, а НАТО је постао једина велика светска војна сила. Рушење Берлинског зида било је симболично и практично обележавање краја једног историјског раздобља ривалитета и конфронтације Истока и Запада, као два равноправна партнера. Поново уједињена Немачка постала главни економски и политички фактор у Европи.

Совјетски Савез је био до те мере економски ослабио да је постао економски зависан и немоћан да води самосталну спољну политику. Под притиском спољних и услед нагомиланих унутрашњих проблема и тешкоћа, распао се на више самосталних држава.

Пад Берлинског зида / архива

Политичкој конфронтацији два супротстављена политичка и војна блока дошао је крај.

ТАКВОЈ Европи, а нарочито великим силама Запада, Југославија једноставно више није била потребна као у време постојања два супротстављена војна савеза, док је служила као "тампон зона" Западу од евентуалног надирања њихових војних ривала са Истока.

Док су САД и друге земље Запада биле више незаинтересоване за опстанак Југославије, Немачка је, о томе постоје бројне чињенице и докази, била одлучна у ставу да се она растури. Њој је успело да искористи свој међународни положај и у новим међународним околностима од других европских држава изнуди пристанак за растурање Југославије и то на штету интереса српског народа.

ГЛАВНИ ЦИЉ РАЗДРУЖИВАЊЕ

ОД ПОЧЕТКА кризе Немачка је била за растурања целе Југославије, а не само за издвајање Словеније и Хрватске. То се најбоље могло приметити из упорног понављања представника Словеније да они нису за одвајање од Југославије, него за раздруживање. Дакле, за растурање целе државе. Као, некада смо се удружили, сада се раздружујемо. То није могао бити словеначки изум, то је био немачки услов за подршку и признавање, у ствари, немачка политика према Југославији.

Насилно растурање Југославије, без изналажења политичких решења која би уважила права Срба ван Србије, довело је до крвавог међунационалног рата у коме је српски народ био највећи губитник. Прогнан је са својих вековних огњишта у Хрватској. У Босни и Херцеговини је морао да остане ван своје матице, са одређеним степеном самосталности и аутономије, али под туторством великих сила, за које не знамо докле ће трајати. Црна Гора је поново одвојена од Србије као пре Првог светског рата, али сада са оспоравањем свега што је српско у њој, а Косово и Метохија су, насиљем НАТО, бомбардовањем читаве државе, отети и стављени под протекторат Уједињених нација, са очигледном намером великих сила Запада да се више никада не врати Србији.

КЉУЧНИ догађај у Европи у другој половини XX века, без икакве сумње, био је уједињење европских држава у Европску унију. Далекосежни смисао стварања Европске уније са таквим начином одлучивања био је да се Немачкој, као неспорно највећој и најјачој европској држави онемогући да доноси самосталне политичке или војне одлуке којима би могла угрозити своје суседе, као што се то више пута догађало у прошлости. То је била основа сталног наглашавања мирне будућности Европе, паралелно са њеним економским напретком. Међутим, Немачка, као и свака друга чланица Уније, задржала је право да може сваког часа, ако тако одлучи, да изађе из Уније и да политичке као и економске и војне одлуке наново доноси самостално.

Таква, евентуално издвојена из Савеза, велика и јака Немачка, могла би бити изузетно опасна и узнемирујућа за будућност Европе, од чега зазиру све европске државе чланице Уније. То се потврдило за време југословенске кризе, када су све чланице Уније, под притиском Немачке, пристале на растурање Југославије и на признавање њених отцепљених република, иако без политичког решења и насилним путем.

НАШИ покушаји да спречимо насилну сецесију и све што је потом следило, укључујући и трагичне сукобе и распад земље, наилазили су и код других држава на одбојност и недовољну заинтересованост, управо због њихове потребе за добрим односима са Немачком.

Када сам крајем 1991. у Паризу разговарао са француским председником Франсоа Митераном, упозорио сам га на сепаратистичко понашање Словеније и Хрватске и на очигледну подршку коју имају од неких европских држава, алудирајући на Немачку. Изразио сам очекивање да ће се Француска томе супротставити. Међутим, Митеран ми је хладнокрвно рекао: "Ако Хрватска и Словенија одлуче да изађу из Југославије, ми ту ништа не можемо!" Очигледно, Француској је био важнији однос према Немачкој и њеним интересима на Балкану него према Србији и Југославији.

Француска је показала своју приврженост немачким жељама и интересима и тиме што је њен председник, Франсоа Митеран, наговорио српског председника Слободана Милошевића да прихвати формирање европске комисије правних експерата (касније названа Бадинтерова комисија по француском представнику Бадинтеру, који је био и њен председник), уверавајући га да ће Француска у тој комисији заштити Србију и интерес српског народа.

Нешто касније, на чувеној Хашкој конференцији о Југославији, тај исти Бадинтер је у име Комисије предложио растурање Југославије. Рекао је да је Југославија у распаду и да је треба докрајчити растурањем на шест република као држава, не водећи рачуна о праву народа на самоопредељење и чињеници да српски народ који живи у републикама ван Србије не прихвата такво решење.

МОСКВА СЕ НЕ ПИТА НИШТА

СОВЈЕТСКИ Савез се у то време ништа није ни питао. Био је потпуно економски немоћан, а тиме и политички. Југословенску и српску ситуацију сам објаснио Михаилу Горбачову, председнику СССР-а.

Питао сам га да ли би они могли нешто да помогну. Његов је одговор био да се и СССР налази у сличној ситуацији, да Запад истовремено ради на растурању Совјетског Савеза, као и да они ни сами себи не могу да помогну.

Дакле, на наше дотадашње традиционалне пријатеље нисмо могли да се ослонимо. Таква је била реалност.

НИЈЕ прошло много времена, Хрватска и Словенија су извршиле и насилну сецесију и прогласиле независност. Немачка је ултимативно затражила од свих земаља Европске уније да признају Хрватску и Словенију, и запретила да ће се, у противном, издвојити из заједничког политичког одлучивања и то учинити сама. Наиме, све друге европске државе, изузев Немачке, имале су став да прво треба постићи политичко решење за растурање Југославије, али су устукнуле пред категоричном претњом Немачке. Десило се оно чега су се остале европске земље прибојавале и чега ће се и даље прибојавати - сталне опасности да Немачка запрети доношењем самосталних политичких одлука, што може водити у катастрофе које је Европа већ доживљавала. Ради сопствене сигурности и "политичког јединства" (како Немачка каже) жртвовани су међународно право и Југославија, а посебно интереси српског народа.

Ни САД нису биле имуне на немачки утицај. Познато је да САД нису биле за растурање Југославије, али су став промениле под немачким утицајем и тек пошто су европске земље поклекле и прихватиле немачки ултиматум. У разговору са државним секретаром САД, Лоренсом Иглбергером, у Вашингтону почетком 1992. године он ми је отворено рекао да САД више нису у стању да се одупиру притисцима немачког лобија и Немачке. Да ће морати да признају Хрватску и Словенију, а тиме и растурање Југославије.

Следио је ултимативни захтев да се у Босни и Херцеговини одлучи референдумом грађана, у ствари већинског народа, о самосталности, што је изазвало вишенационалне сукобе који су трајали три године. Иако је српска страна прихватала свих шест понуђених предлога за мирно решење проблема и за прекид рата, на инсистирање великих сила Запада, пре свега САД, муслимани или Хрвати су све одбијали, све до 1995. када су САД скројиле и предложиле Дејтонски споразум. Мир је одлаган док НАТО не буде спреман да на просторе бивше Југославије пошаље своје трупе, које би "гарантовале" спровођење закљученог мира! А у ствари, док не буде спреман да трајно запоседне ове просторе, у складу са његовим плановима приближавања централноазијским енергетским ресурсима. Иако је мир могао да се постигне још 1992. тзв. Кутиљеровим планом, који су све стране у сукобу прихватиле, на захтев САД муслимани су повукли своју сагласност да би рат био настављен. Данас Србе окривљују за све и свашта иако су одлуке доношене на другој страни.

Председници република

КАДА Србија није прихватила растурање Југославије без уважавања права и интереса Срба ван Србије да сами одлуче о својој судбини, запрећено јој је санкцијама, прво забраном увоза нафте и нафтних деривата. Да бисмо спречили такву одлуку на седници Савета безбедности ОУН, а пошто је било очигледно да се на Русију не можемо ослонити због њеног међународног положаја и економске зависности у коју је запала, отпутовао сам у Кину, да затражим заштиту. Упркос не само традиционалних него и актуелних врло добрих односа и сарадње наше земље и Кине, нисам успео да издејствујем кинески вето у Савету безбедности ОУН. Ли Пенг, председник кинеске владе, рекао ми је да иако је Србија у праву, Кина не може да користи вето за питања која не угрожавају директно њене интересе, и да своју заштиту треба да тражимо у пријатељству са земљама које нас окружују. А нас окружују Европа и Немачка. Кина није била спремна да доведе у питање своју будућу сарадњу са Европом, па и са Немачком, сврставајући се на нашу страну. Њен интерес био је изнад свега. Међународна правда није била у првом плану.

Показало се у даљем току догађаја да је Немачка постала главни европски партнер не само Сједињеним Америчким Државама и Русији, него и Кини, да не говоримо о Француској и другим европским државама.

Такве су биле међународне околности у којима се током деведесетих година прошлога века нашао српски народ у Југославији. Врхунац његове немоћи и беспомоћности наступио је крајем деценије, када су апетити великих сила Запада за војним запоседањем Балканског полуострва били неодложни. Прво је на конференцији у Рамбујеу затражено да се сагласимо да НАТО трупе запоседну Косово и Метохију уз право да несметано и без икакве одговорности за поступке крстаре целом земљом, а када то није дозвољено, извршили су, без сагласности Савета безбедности ОУН, бомбардовање наше земље, док нису изнудили остваривање својих планова, окупацију Косова и отварање војних база.

Српски народ није ниоткуд добио помоћ ни подршку, изузев што су неке земље вербално осуђивале агресију на нашу земљу. Не ради се о томе да Срби нису били способни да прибаве пријатеље, него о сплету историјских околности, када су интереси наших некадашњих пријатеља били на другој страни или су у међувремену постали слаби да би штитили међународно право и правду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО? Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

"НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО?" Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

УЧЕСНИЦИ међународне седнице о безбедности у Санкт Петербургу дошли су до закључка да је резолуција о наводном геноциду у Сребреници, коју Немачка промовише у УН, лицемерје и извртање чињеница, изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

25. 04. 2024. у 18:08

Коментари (1)

И МИ КРЕЋЕМО ПУТ ГРЧКЕ Прво оглашавање Николине жене: Деца знају све, морамо бити храбри