СТРАХ ОД СРБА И У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: После осамостаљења, у Подгорици се појавио тренд исписивања нове историје према дневној политици

Иван Миладиновић / Раде Драговић

15. 11. 2020. у 17:21

ПOЧЕТКОМ овог века, а нарочито после осамостаљења Црне Горе 2006. године, на јавној сцени у најмлађој европској држави ступила је читава плејада историчара и интелектуалаца опште праксе која је на таласу нове "независне" политике приступила новом читању прошлости.

СТРАХ ОД СРБА И У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: После осамостаљења, у Подгорици се појавио тренд исписивања нове историје према дневној политици

Фото архива

Основна теза њиховог деловања је доказивање вишевековне, континуиране и осмишљене кампање потчињавања Црне Горе. Овај процес посебан замах доживео је током последњих неколико година, а кулминирао је крајем прошле године усвајањем контроверзног Закона о слободи вероисповести, који је требало да буде правно покриће напада на Српску православну цркву као најснажнији кохезиони фактор народа Црне Горе и Србије.

Ново читање је тако добило и уједињење у заједничку државу 1918. године, које је у званичној државној политици, оличеној у режиму Демократске партије социјалиста и њеног председника Мила Ђукановића - најдуговечнијег европског политичара на власти - проглашено за ликвидацију државности Црне Горе изведено окупацијом српске војске. Прекројена и силована историја, по мери овог времена, озваничена је 2018. године на обележавању стогодишњице Велике подгоричке скупштине.

Тачно 29. новембра 2018. године - какве ли симболике - посланици црногорског парламента усвојили су Резолуцију којом се одлуке Подгоричке скупштине проглашавају ништавним. Образложење је било "да је нелегалност и незаконито конституисање Подгоричке скупштине формално-правни основ за ништавост свих њених одлука". Осим тога, наводи се да је Подгоричка скупштина била "инструмент којим је извршен преврат у Црној Гори".

Обнова духовног живота

ЦРНА Гора је у ново доба ступила разорена и уништена комунизмом, подељена и отрована вишедеценијским радом сепаратиста. Заокрет долази 1990. године када за митрополита црногорско-приморског долази владика Амфилохије Радовић. Затекао је Цркву на умору, која је тешком муком очувала своју основну литургијску мисију. О томе сведоче речи которског проте Момчила Кривокапића, да је крајем седамдесетих година у целој Црној Гори било активно свега 15 свештеника. Наступио је тродеценијски период велике црквене и духовне обнове. Велики народни покрет који се кроз литије супротставио усвајању отимачког закона о слободи вероисповести показао је једну сасвим другу слику - живу, снажну и бројну Цркву спремну да води и најтеже духовне и идентитетске борбе за очување својих вредности.

ПОДСЕЋАЊА историчара и познавалаца овог дела наше историје да је уједињење са Србијом као израз дугогодишње тежње народа Србије и Црне Горе да живе заједно, изведено апсолутно легално и са пуним легитимитетом изабраних представника народа - нису много утицала на нову "државну" и режимску историју.

Србија се није мешала у референдум Црне Горе о независности 2006. године, Фото архива

А у њој је постао доминантан дискурс Коминтерне, Трећег и Четвртог конгреса КП Југославије у Бечу и Дрездену, као и оснивачког конгреса КП Црне Горе, у октобру 1948, на Цетињу. Тада је речено да је такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе, преваре и корупције. Уједињење се представља као некакав баук, авет и зло које опомиње и прети, чак и после једног века.

У том антисрпском вишегласју побркани су бољшевизам, лојалност династији Петровић и глобализам. Све помало личи на 1932. годину, када је припреман "оружани устанак" комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано оружје из Италије. Замисао идејног вође "устанка" Адолфа Мука, истакнутог партијског функционера и комунисте био је директно припајање Црне Горе Совјетском Савезу. За разлику од њега данашњи вођа обукао је НАТО костим.

ЊЕГОШ МОЖЕ, АЛИ САМО КАО ПЕСНИК

КОЛИКО је власт у Црној Гори безобзирно поступала према свим историјским стубовима ове државе сведочи и изјава црногорског књижевника Јеврема Брковића, идеолога неомонтенегринства и неприкривеног србофоба. У интервјуу за хрватски "Вјесник" 2000. године Брковић је најавио и обрачун са Његошем.

"Доста су Црном Гором господарили господари и пјесници, Његош и краљ Никола. Треба се извући испод тога повијеснога бремена, испод ловћенске громаде која се зове Његош. Треба и о њему рећи једну другачију истину и стећи једну другу осећајност према њему, ововремену. Он је велики песник и само га тако треба доживљавати и третирати. Долази једна сувремена Црна Гора која ће све каноне, па и онај његошевски довести под упитност", говорио је Брковић.

Готово хистеричну антисрпску кампању, с препознатљивом реториком, у различитим околностима, званична Подгорица озваничиће 9. октобра 2008. када је ондашњи министар иностраних послова Милан Роћен саопштио да је Влада Црне Горе једногласно признала независност Косова. Ту одлуку кабинет Мила Ђукановића је донео само дан након што је Генерална скупштина УН изгласала предлог Србије да се једнострано проглашена независност Косова и Метохије ставља у надлежност Међународног суда правде у Хагу.

Иван Мештровић, Фото архива

У наступајућим годинама тај широк мозаик "хибридног рата" против српског идентитета добиће и практичну примену. Црна Гора је преко ноћи латинизована, иако је сва њена писана грађа, од Октоиха па све до деведесетих година, била написана ћирилицом. Ћириличко писмо и српски језик елиминисани су из званичне употребе - чиме је иначе прекршен Устав који гарантује равноправност писма и језика. Све државне институције користе искључиво латиницу и новокомпоновани црногорски језик са неколико слова више. Оправдање је више него банално - због техничких околности.

Срби који чине трећину становништва у Црној Гори, колико се изјаснило на последњем попису, тако немају права на свој језик и не уживају иста права као и остале националне заједнице. Њима је онемогућено да чувају, развијају и јавно испољавају националне, етничке, културне и верске посебности. Не дозвољава се употреба и јавно истицање националних симбола и обележавање националних празника. Национални савет српског народа, који представља 30 одсто укупног становништва, добија исто онолико средстава колико и национални савети који представљају један или испод једног процента становништва Црне Горе.

ОПАНАК СТИЖЕ ПРУГОМ ЗА БАР

ПРИЛИКОМ рада на пројекту пруге Београд - Бар, чули су се ставови, чак и на високим партијским форумима, да је ова пруга "погибељ за Црну Гору, јер ће је преко ње згазити српски опанак". Ширен је страх да ће железница измешати становништво Србије и Црне Горе, те да ће се тако Црногорци - посрбити. Ове тезе биле су узрок што је део антисрпских кадрова у Црној Гори сматрао да је пруга непотребна и да је не треба градити. Запамћени су и прекори руководству општине Херцег Нови из седамдесетих година што негује блиске пословне и пријатељске односе са тадашњим ПКБ из Београда, али и челницима Берана што су поједина предузећа назвали "Полимље". Дежурни заговорници монтенегринства присетили су се да Лим тече ка Србији, па су у овом називу прочитали поруку тежње ка јачем зближавању са Србијанцима.

Из црногорских уџбеника и лектира избачени су поједини велики и значајни српски песници и писци, попут Алексе Шантића и Десанке Максимовић, Јована Јовановића Змаја... У уџбеницима пише да су Срби окупатори не само од 1918. године, ваћ да су Црну Гору окупирали и Немањићи...

Мирослав Крлежа, Фото архива

УЈЕДИЊЕЊЕ са Србијом 1918. ма како да тумачи донедавно владајућа странка у Црној Гори, било је историјска нужност. Историчари се углавном слажу да је опстанак независне Црне Горе у светлу Првог светског рата и његових последица, као и низа других политичких, међународних и династичких фактора, постао готово немогућ. Истовремено, остварен је и вишедеценијски сан генерација Црногораца да живе у истој држави са својим сународницима. Краљевина Југославија, са свим својим проблемима, међутим, није оправдала страст са каквом је пригрљена. Атмосфера сиромаштва, привредне неразвијености и економске учаурености из времена краља Николе није нестала ни у заједничкој држави.

Милован Ђилас, Фото архива

Ту се, између осталог, крије и одговор зашто је комунизам еуфорично и страствено, као мало где у свету, пригрљен у Црној Гори. Пронађен је и дежурни кривац, по опробаној матрици скуваној још у време Аустроугарске - великосрпска буржоазија чији је циљ било угњетавање и економско експлоатисање Црне Горе. Овакво одређење наводног узрочника проблема, у круговима непомирљивих црногорских националиста и сецесиониста, подједнаком снагом опстаје и данас, правдајући сваки па и најекстремнији излив антисрпских осећања.

Комунисти, у свом духу и стилу, по свим правилима конспирације и илегалног рада, а на таласу званичне Коминтернине политике разбијања Краљевине Југославије, афирмисали су идеју о Црној Гори као будућој засебној совјетској републици, али и наглашавали посебности црногорског народа као скицу будуће нације.

Загреб дели звања и титуле

ГЛАВНУ улогу у слабљењу веза између Србије и Црне Горе, односно Срба и Црногораца, у другој Југославији имао је и Загреб. Треба подсетити да је Мирослав Крлежа пружио руку једном од идеолога црногорског сепаратизма Савићу Марковићу Штедимлији, кога је запослио у Лексикографском заводу. Многи црногорски кадрови имали су отворена врата за постдипломске студије у Загребу, а велики број кадрова који иначе то не би могао да уради ни у Подгорици нити у Београду, научна звања је стекао на Загребачком свеучилишту. Постојање црногорског језика први је озваничио Владимир Бакарић, 1978. године, после примања почасног доктората на Универзитету Вељко Влаховић у Титограду. У интервјуу "Побједи" тим поводом Бакарић је рекао да Црногорци говоре црногорски, језиком који се разликује од књижевног српског.

Посебно велики допринос овом пројекту дао је после рата Милован Ђилас, а своје виђење црногорске посебности објавио је у познатом тексту "О црногорском националном питању" у "Борби" крајем 1945. године. Ђилас је, користећи мноштво различитих аргумената успео да сложи тезу да Црногорцима треба признати националну посебност и омогућити им федералну Црну Гору. Ђилас, међутим, суштински никада није негирао да су Црногорци етнички део српског народа, чиме се оградио од теза црногорских сепаратиста.

АКАДЕМИК Матија Бећковић сведочи да Ђилас своје српство није прикривао, чак ни на суђењу, што га је скупо коштало.

"Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као "националну вредност" као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна."

Четири месеца после објављеног текста у "Борби", 1. маја 1945, Ђилас на једном предизборном говору у Подгорици је рекао "да двије ствари никад нико није успио у Црној Гори, да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије".

Без обзира на то, у послератним годинама, заједно са процесом револуционарне ликвидације СПЦ у Црној Гори јавиле су се прве политички "наштимоване" историје. Таква је била књига историчара Јагоша Јовановића "Стварање црногорске државе и развој црногорске националности: Историја Црне Горе од почетка 8. вијека до 1918. године" из 1947. године. Појавом овог дела постављена је основа за идеолошку црногоризацију у многим областима друштвеног и културног живота.

На првом послератном попису становништва, марту 1948. године, званични резултати су показали да је најмања југословенска република била етнички најхомогенија федерална јединица. Преко 90 посто од укупног броја становника су се изјаснили да су Црногораци. Овај податак је узазвао неверицу пре свега код стручњака а потом и у широј јавности. Поготово када је процурела информација да је целокупан пописни материјал после "обраде" уништен.

РУШЕЊЕ Његошеве капеле на Ловћену било је нови, прорачунат, ударац на народно јединство. Занимљиво је да је уклањањем црквице са Језерског врха остварен стари план Аустроугарске. Овај пројекат има је залеђину у Римокатоличкој цркви, а аутор маузолеја је готово у исто време осмислио и споменик Алојзију Степинцу у Загребу. "Масакр Ловћена" био је неопходан у циљу "давања Црногорцима свести о самобитности".

Талас ескалације национализма у Црној Гори, који је појачавао шумове на везама између Србије и Црне Горе као чланица федерације, покренут је после 10. седнице ЦК СК Хрватске на којој је практично исцртано рушење Југославије. Први пут ће тих година бити поменуто и питање црногорског језика, односно потребе да се језик који говоре Црногорци уместо српско-хрватског преименује у црногорски. Урађена је и анализа, из које је запамћено да на српско-хрватском "вјетар дува", а да на црногорском језику то гласи "вјетар пува".

Тежња одређених кругова да се Србија и Црна Гора што више удаље била је видљива и кроз све године постојања тзв. треће Југославије. Она је дефинисана кроз политичке програме одређених странака и покрета у Црној Гори, пре свих Либералног савеза, чије је основно начело било независност. Ову политику после 2000. године преузеће и владајућа Демократска партија социјалиста, која ће Црну Гору повести путем референдума 2006. године.

Иако се Србија није мешала у ток народног изјашњавања, па и упркос чињеници да је без задршке прихватила његов резултат и све консеквенце, званичној Подгорици то није било довољно. Поведена је широка кампања националног и историјског инжењеринга - промене, језика, писма, националног кода Црногораца, погледа на прошлост и будућност. Међудржавни односи са Србијом званично су били су "братски", "пријатељски", "партнерски" иако је овај процес текао је уз незамисливе притиске на грађане Црне Горе српске етничке припадности, дискриминацију, шиканирање и изборне манипулације.

Признање једнострано проглашене независности Косова и Метохије, мимо воље већине грађана, приступање НАТО савезу, као и перманентно кршење људских права Срба у Црној Гори последњих деценија одаљило је Србију и Црну Гору на највећу историјску дистанцу, а отклањање последица овог процеса тек сада се намеће као задатак носилаца будуће црногорске власти.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ШТА ЈЕ РУСКИ ПЛАН “Н”: Украјина би могла да остане без неколико важних области уколико Москва успе (ВИДЕО)

ШТА ЈЕ РУСКИ ПЛАН “Н”: Украјина би могла да остане без неколико важних области уколико Москва успе (ВИДЕО)

ЊИХОВ примарни циљ је заштита руских пограничних региона, као што је Белгород, али секундарни циљеви су заузимање Харкова, Сумија и Дњепропетровска.

26. 04. 2024. у 20:00

ТЕШКЕ ВЕСТИ ИЗ ВАШИНГТОНА СТИГЛЕ У КИЈЕВ: Нема више патриота за Украјину

ТЕШКЕ ВЕСТИ ИЗ ВАШИНГТОНА СТИГЛЕ У КИЈЕВ: Нема више "патриота" за Украјину

ВАШИНГТОН још нема бесплатне системе противваздушне одбране "патриот" који би могли да буду пребачени у Украјину, произилази из интервјуа са америчким саветником за националну безбедност Џејком Саливаном за МСНБЦ.

26. 04. 2024. у 19:17

Коментари (1)

И МИ КРЕЋЕМО ПУТ ГРЧКЕ Прво оглашавање Николине жене: Деца знају све, морамо бити храбри