ПЛУЋА МЕ БОЛЕ И ПОСЛЕ ШЕСТ МЕСЕЦИ: Нулти пацијент Игор Ђан­тар описује тежак пут опоравка од короне - Један дан имаш све, већ следећи ништа

Новости онлајн

07. 09. 2020. у 08:48

ИГОР Ђан­тар (43), код ко­га је ко­вид по­твр­ђен 6. мар­та, ка­же да се по­сле по­ла го­ди­не и да­ље за­ма­ра, те­же ди­ше и да се с ко­ро­на вирусом не тре­ба шалити.

ПЛУЋА МЕ БОЛЕ И ПОСЛЕ ШЕСТ МЕСЕЦИ: Нулти пацијент Игор Ђан­тар описује тежак пут опоравка од короне - Један дан имаш све, већ следећи ништа

Фото: Принтсцреен

Када му је било најгоре, ле­ка­ри су на зид бо­л­ни­ч­ке со­бе пос­та­ви­ли сли­ку његове де­це и ре­кли: "Због њих мо­раш да издр­жиш и пре­жи­виш".

Да­нас, ше­ст ме­се­ци на­кон што сам се за­ра­зио ко­ро­ном и био на ко­рак до рес­пи­ра­то­ра, осе­ћам са­мо огро­м­ну сре­ћу и за­хвал­ност пре­ма ле­ка­ри­ма и Бо­гу што сам остао жив. Ка­да је би­ло на­ј­го­ре и ка­да ни­сам мо­гао ни да уда­х­нем ва­зду­ха, ни да уста­нем, ле­ка­ри су на зид мо­је бо­л­ни­ч­ке со­бе пос­та­ви­ли сли­ку мо­је де­це и ре­кли ми: "Због њих мо­раш да издр­жиш и пре­жи­виш".

Смршао много

Ова­ко при­ча Игор Ђан­тар (43), зва­ни­ч­но ну­л­ти па­ци­јент, пр­ви обо­ле­ли од ко­ро­на­ ви­ру­са у Ср­би­ји, та­ч­но ше­ст ме­се­ци на­кон што је овај опа­сан ви­рус код ње­га по­твр­ђен 6. мар­та. Игор се, пре­ма со­п­стве­ним ре­чи­ма, да­нас осе­ћа мно­го бо­ље не­го пре, иа­ко је до­ско­ра осе­ћао по­сле­ди­це го­то­во ме­се­ч­ног бо­ра­в­ка и бо­р­бе за жи­вот у Кли­ни­ч­ком цен­тру Во­ј­во­ди­не.

Фото: Н. Карлић

КЦ Војводине

- Још увек има не­ких про­бле­ма с плу­ћи­ма. Бр­же се за­ма­рам, те­же ди­шем, али иде на­бо­ље. До пре две не­де­ље сам још увек осе­ћао те­же по­сле­ди­це... Са­да је ста­ње ма­ло бо­ље, али ме за две не­де­ље оче­ку­је још јед­на кон­тро­ла... Ду­га­чак је стра­шно био мој пут опо­ра­в­ка. Ни­сам та­да ни са­њао да је­дан ма­ли ви­рус мо­же да на­пра­ви то­ли­ко про­бле­ма у ор­га­ни­з­му. За­то још јед­ном апе­лу­јем на све да се чу­ва­ју, но­се ма­ске и слу­ша­ју пре­по­ру­ке ле­ка­ра јер не­ко про­ђе без си­м­п­то­ма, а не­ко ова­ко као ја, док не­ки дру­ги ни­су успе­ли да пре­жи­ве - при­ча Игор и до­да­је да је у бо­л­ни­ч­ком кре­ве­ту схва­тио да је све у жи­во­ту, осим здра­вља, пот­пу­но не­ва­жно:

- Је­дан дан имаш све, а већ сле­де­ћи ни­шта... Ка­да сам ушао у бо­л­ни­цу, ни­сам мо­гао ни да уста­нем из кре­ве­та, ни да одем до тоа­ле­та, 10 да­на ни­сам мо­гао да је­дем, мно­го сам смр­шао, а пре тог био у пу­ној сна­зи, тре­ни­рао.... Да­нас сам сре­ћан што по­но­во мо­гу да ра­дим, да ше­там, да одем на ру­чак с при­ја­те­љи­ма, да ужи­вам у у жи­во­ту.

Гушење

Ђан­тар ка­же да је у бо­л­ни­ци ипак на­ј­ви­ше ра­з­ми­шљао о де­ци и о сво­јој по­ро­ди­ци и шта ће би­ти с њи­ма.

- Осе­ћај је стра­шан, гу­ши­те се, не­ма­те ва­зду­ха... Те је­зи­ве сце­не са ин­тен­зи­в­не не­ге ми се стал­но вра­ћа­ју и ни­ка­да не­ћу мо­ћи да их за­бо­ра­вим. То је де­фи­ни­ти­в­но на­ј­го­рих се­дам да­на у мом жи­во­ту. Био сам на ко­рак до рес­пи­ра­то­ра, са­ту­ра­ци­ја, од­но­сно ни­во ки­сео­ни­ка у кр­ви пао је то­ли­ко да је су­тра­дан тре­ба­ло да ме ста­ве на ме­ха­ни­ч­ку вен­ти­ла­ци­ју... Ме­ђу­тим, це­лу ту ноћ са мном је се­де­ла јед­на до­к­то­р­ка и бо­дри­ла ме, хра­бри­ла ме, го­во­ри­ла да ди­шем и да издр­жим. По­све­ће­ност ме­ди­цин­ског осо­бља ни­ка­да не­ћу мо­ћи да за­бо­ра­вим, а они ме и дан-да­нас зо­ву и ра­спи­ту­ју се ка­ко сам. Ни­ка­да не­ћу мо­ћи да им вра­тим све што су ура­ди­ли за ме­не - ка­же Ђан­тар, ко­ји још јед­ном апе­лу­је на све гра­ђа­не да по­шту­ју пре­по­ру­ке и чу­ва­ју се овог "озби­љ­ног и опа­ког ви­ру­са", и да бу­ду од­го­вор­ни и пре­ма се­би, али и пре­ма дру­ги­ма.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)