ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БАЛАДЕ О ЋЕСАРОВОЈ ГЛАВИ: Политички судски процеси после смрти маршала Јосипа Броза Тита

Слободан Кљакић

21. 10. 2021. у 17:14

У ЈЕДНОМ разговору за београдски лист "Дуга", Павле Савић, гласовити, светски уважен српски и југословенски физичар и хемичар, у априлу 1974. године, на питање новинара Драгољуба Голубовића шта га највише забрињава, одговорио је следеће: "То што ми не поштујемо време, ми траћимо то драгоцено време које не може да се врати натраг".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БАЛАДЕ О ЋЕСАРОВОЈ ГЛАВИ: Политички судски процеси после смрти маршала Јосипа Броза Тита

Лазар Стојановић и Гордан Јовановић / Фото: Приватна архива Г. Јовановић

Као други, најважнији разлог своје забринутости, Павле Савић је навео то што "ми сатиремо омладину по јаловим састанцима, по безделницама, дангубама", време пролази, а младима као друштво "дајемо или врло мало или готово ништа", друштво "не препознаје, не види да су младе генерације боље од нас".

У оном времену, нити је Голубовић својим питањима конкретизовао проблем, нити би, претпостављамо, Павле Савић на конкретније упитности одговорио. И без тога, пажљивим читаоцима је и онда било јасно да се у његовим речима скрива и критика таласа жестоке репресије којом су од почетка те деценије били захваћени кругови младих, оних чији се глас чуо као најснажнији у критици друштва и политике.

На првом месту су то били водећи побуњеници из 1968. године. На претхпдним странама "Историјског додатка" видели смо судбине студената Филозофског факултета Мијановића, Имширевића, Удовичког и Кљајевићеве.

МЕЂУТИМ, у репресију се уплело и војно судство, пошто је Лазар Стојановић, млади редитељ и апсолвент на групи за психологију Филозофског факултета, ухапшен на одслужењу војног рока у касарни у Пожаревцу. Десило се то 6. новембра 1972, по пријави капетана Вука Обрадовића и још неколико официра, због Стојановићеве "непријатељске пропаганде" и доцније чувеног а забрањеног филма "Пластични Исус". Муњевито је, већ 5. децембра, пред Војним судом осуђен на једногодишњу казну затвора.

После шест месеци, Лазар Стојановић се нашао и пред Већем Окружног суда у Београду, овога пута само због свог филма "Пластични исус", снимљеног 1971, у коме је, према оптужници, "злонамерно и неистинито приказао друштвено-политичке прилике у нашој земљи и њеном досадашњем развоју", "обезвредио нашу социјалистичку револцију, њене борце и наш самоуправни социјалистички систем, уз поистовећивање прилика у нашој земљи са фашистичко-хитлеровским режимом".

Лаза Стојановић / Фото YouTube

И оно најважније - Стојановић тим филмом "вређа лик Председника Ј. Б. Тита, најистакнутијег представника Револуције и изградње социјалистичких друштвених односа, при чему се филм служи вулгарним и порнографским средствима ради срозавања основних вредности нашег друштва, а готово у целини пропраћен је фашистичким песмама и музиком."

Лазару Стојановићу је изречена казна затвора од годину и по дана, а с оном "војном" казном коју је већ издржавао, јединствена казна од две године строгог затвора. После жалбе коју је поднео Врховном суду, ова инстанца не само да је одбила његову жалбу, него је у јесен 1973. године повећала Стојановићу казну на три године затвора.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Организованом злу следи отпор

НА ДИВЧИБАРАМА су од 7. до 10. фебруара 1974. године организовани Филозофски сусрети на тему "Култура и револуција". Излагао је на том скупу и један од првобораца 1968, песник Драгољуб Игњатовић. Изговорена реч и радикална критика друштва коју је изрекао, у тужилачкој лабораторији сврстана је у "непријатељску пропаганду", због чега је Игњатовић осуђен на три године и шест месеци затвора. О спремности власти да репресију примењује без ограда, сведочи чињеница да је и један од Игњатовићевих адвоката, Срђа Поповић, у жалбеном поступку, такође осуђен због ставова изнетих у одбрани свог клијента. Делује невероватно, али је суд нашао инкриминацију у Поповићевој тврдњи да је током пута до Ваљева, где је процес вођен, кроз прозор аутомобила видео да има проблема у пољопривреди. На питање Маринка Арсића Ивкова шта се дешава, упућено једном судији, његовом колеги са студија, овај је одговорио: "Мора се!"

У деловању Драгољуба Игњатовића, декларисаног, недоступног ултралевичара, власт је видела опасност већ 1967, поготово од 1968. године, а његов говор на Дивчибарама изазвао је прави потрес. На пример, следећи став који је изрекао:

"Данас, да поновим, што се стваралачке интелигенције тиче, ради се о томе - да јој се одузму јавне, легалне стваралачке слободе. Нећемо драматизовати! Организованом злу које насрће следује организовани отпор. Не буде ли могућан, следује појединачан отпор. Злу, у сваком случају, следује отпор. Два су пута: или легална одбрана легалних стваралачких слобода, или царство илегалне стваралачке слободе, широки простори подземног песничког деловања."

Износећи "јавну критику социјализма као стаљинизма, то јест антихуманизма и антикултуре", рекао је за комунисте да су "тиква без корена и да се зато боје шушња и владају онако како владају, онако како једино и може да влада мањина над већином: лажју, преваром и насиљем".

ПРИТВОРЕН је непуних месец дана после скупа, 3. марта, а окружни јавни тужилац у Ваљеву подигао је оптужницу већ 19. марта 1974. године, зато што је Игњатовић "злонамерно и неистинито приказивао друштвено-политичке прилике у земљи, оспоравајући ток и тековине револуције, улогу радничке класе и СКЈ, оспоравајући постојање легалне грађанске и стваралачке слободе, представљајући власт као апсолутистичку, а друштвено-економски тренутак као стање таворења".

Сажето речено, а на основу злогласног члана 118 Кривичног закона који уз члан 133 инкриминише вербални деликт, Игњатовићу је суђено због "непријатељске пропаганде".

Како је то дефинисао професор др Јовица Тркуља: "Суђење Драгољубу Игњатовићу је беочуг у непрекинутом ланцу репресије и најгрубље дискриминације политичких неистомишљеника у Србији. У то време омиљени инструмент за елиминацију противника и слободномислећих људи био је тзв. вербални деликт. Најчешће помињани у оптужницама и пресудама везаним за 'деликт мишљења' били су чланови 118 и 133 Кривичног закона, којима су кажњавана дела 'непријатељске пропаганде' и 'злонамерно и неистинито приказивање друштвено-политичких прилика у земљи'."

Драгољуб Игњатовић, Освајачи

За ова дела била је предвиђена казна затвора до десет година, а какав су ослонац поменута два члана имала у представницима власти и правосуђа, у њиховим арбитрарним одлукама, може се назрети из чињенице да је број оптужених за вербални деликт од почетка 70-их до средине 80-их година непрекидно био у порасту. Врхунац се догодио 1980, у години смрти Јосипа Броза Тита, када је оптужено чак 500 особа.

ПРОГОН Драгољуба Игњатовића настављен је у јесен 1979. године, када је заједно са Михајлом Михајловом, Момчилом Селићем и Милованом Ђиласом покренуо часопис "Часовник", штампан на гештетнеру, у "једва 500 примерака", гласило дељено у кругу пријатеља, познаника и интелектуалаца. Жестока кампања покренута је преко "Политике", чему су се хорски придружили други листови, радио и телевизија, о партијским комитетима и друштвено-политичким организацијама, како су се тада називале, да се и не говори.

У судском поступку који је уследио, мада је очекивао "вишегодишњу робију", Игњатовић је у октобру 1979. године осуђен на само месед дана затвора, и то пред судијом за прекршаје, а не пред Окружним судом у Београду. Милован Ђилас је кажњен новчаном казном, док је Момчило Селић кажњен условно; суд га је упозорио да не шири "непријатељску пропаганду" преко "Часовника".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Непрекинут ланац репресије

У ТО ВРЕМЕ, од краја маја 1979, нарочитом виду репресије био је подвргнут слободни новинар Владимир Марковић из Београда, жртва третмана који се категорише као злоупотреба психијатрије и медицине у политичке сврхе. Буру у јавности подигли су, наиме, у пролеће-лето 1978. године, Марковићеви разговори вођени средином марта са Фрањом Туђманом у Загребу, а одмах потом са словеначким песником Едвардом Коцбеком и Невом Миклавчич у Љубљани. Интервјуи су објављени у Њујорку и у Лондону, чиме је покренут замајац кривично-психијатријског прогона Владимира Марковића.

Изречена му је мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи затвореног типа, на основу члана 63 Кривичног закона. Ова мера није била временски одређена, што значи да је фактички била неограничена. Злосрећни Марковић је био на Неуропсихијатријском А одељењу Казнено-поправног дома-болнице у Бачванској улици у Београду, од 23. маја 1979. до 2. априла 1982, безмало пуне три године.

Момчило Селић

У међувремену, Момчило Селић је убрзо после случаја с "Часовником", написао и у јануару и фебруару 1980. умножавао своју причу "Садржај", шаљући је и пријатељима у иностранству. У том тексту Селић је напао партизане а хвалио четнике, па му је 25. априла 1980, десетак дана пре смрти Јосипа Броза Тита, Веће судија Окружног суда разрезало драконску казну од седам година затвора због "непријатељске пропаганде".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: "Негирао је историјске истине о КПЈ, НОБ и Револуцији, послератној изградњи и умањивао допринос Ј. Б. Тита у послератној обнови и изградњи исмевајући га као револуционара (тврдио да фарба косу), руководиоца и државника... захтевао противуставну промену самоуправног социјалистичког уређења и обарање власти радничке класе".

Врховни суд Србије одбио је жалбе на изречену казну, али је Савезни суд делимично прихватио захтев за ванредно преиспитивање првостепене правоснажне пресуде. Осудио је Селића за кривично дело повреде угледа СФРЈ на основу члана 157 Кривичног закона. Изречена му је максимална законска казна од три године затвора због омаловажавања и исмевања Председништва СФРЈ и Јосипа Броза Тита. После две године и три месеца проведена у затвору, Момчило Селић је отишао у иностранство, придружио се породици, и у Канади добио политички азил 1983. године.

Др Јовица Тркуља / Фото Печат

Некако је у јавности с мање одјека пропраћен случај Радивоја Бербакова, професора ликовне уметности у гимназији у Кикинди, учесника НОБ и угледног сликара. Он је 1980. године осуђен на две и по године затвора, такође због "непријатељске пропаганде и вређања угледа председника СФРЈ", тада већ преминулог Тита. Како је доцније сведочио Вребалов, у истражном затвору у Зрењанину подвргаван је батинама и тортури коју су над њим вршили криминалци по налогу затворске управе.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Јединствен случај суђења поезији

Књига "Вунена времена"

ПРАВА олуја захватила је српску и југословенску јавност, што се пренело и у иностранство, поводом збирке песама "Вунена времена" Гојка Ђога, која се у излозима београдских књижара појавила 30. априла 1981. године, у издању "Просвете". Осим неких четрдесетак примерака збирке, цели тираж је власт одмах запленила, а писац је ухапшен 29. маја под оптужбом за "непријатељску пропаганду" и вређања лика и дела Ј. Б. Тита.

Био је то увод у јединствени случај суђења поезији. Устремили су се на писца и његове песме и кука и мотика, врхови власти били су бесни и на аутора и на издавача, у "Просвети" је дигнута права узбуна, под командом тела задуженог за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту. У овој издавачкој кући је пред Радничким саветом организована и нека врста интерног суђења уредницима и рецензентима који су збирци дали имприматур.

Одбор самоуправне радничке контроле оценио је књигу као чист промашај "јер се ради о збирци у којој се вређају како наша револуциа и њене тековине, тако и најсветлија личност наше револуцијее"; излазак књиге из штампе повезан је и "са познатом акцијом непријатељских снага у нашој земљи", при чему се мислилио на масовне, мартовске демонстрације Албанаца на Косову и Метохији, када су захтевали "Косово - Републику".

Био би подужи списак новинара који су своја пера заменили неком врстом гиљотине, придружујући се осудама Гојка Ђога.

ПОКРЕНУТА је лавина с којом ће, када је реч о јавним одјецима, можда моћи да се упореде каснија збивања око чувене позоришне представе "Голубњача".

"Вунена времена" и аутор збирке Гојко Ђого, истрпели су праву баражну ватру контролисаних и неконтролисаних напада, баш у месецу годишњице Титове смрти. На самом почетку те кампање, узнемиреној власти подршку су пружили и неки писци и интелектуалци, али се глас јавног противљења прогону песника и поезије није могао ућуткати, за разлику од ранијих времена, када је суђење Драгољубу Игњатовићу 1974. године било праћено потпуним муком штампе, књижевног и филозофског еснафа.

Суђење Гојку Ђогу одржано је пред Окружним судом у Београду 2. и 3. јула и 16. и 17. септембра 1981. године. Резултат: две године затвора, зато што је у збирци "Вунена времена" у шест песама "злонамерно и неистинито приказао душтвено-политичко уређење у земљи", зато што се служио алузијама и тврдио да у нашој земљи нема слободе ни демократије, да је наступило безнађе и неред, да се наш систем заснива на страховлади једне личности којој је све подређено. И тако редом.

Лативши се несрећне књижевно-естетске анализе инкриминисаних песама, суд је посебну пажњу посветио песмама "Балада у ћесаровој глави" (алузија на Тита), "Овидије у Томима" и "Црни дани" (критика самоуправног социјализма, апсурдност и безизлазност поретка), као и песми "Црнокруг на Тргу Републике" ("овим је оптужени јасно указао да је положај српског народа недостојан упоређујући га са овцама"). На овој листи се као првооптужена и најопаснија, нашла песма "Звер међу зверовима", која је по оцени оптужнице "директна алузија на покојног председника Тита", песма која "грубо вређа његову личност и осећања наших народа према њему тврдећи да је поштовање изнуђено страховладом".

ГОЈКО Ђого се, разумљиво, бранио исказом да његова песма не алудира на Тита, али то није помогло. На суд у почетку нису утицали ни бројни, бурни протести против овог процеса из земље и иностранства, прво десетина, онда стотина, потом хиљада угледника из јавног, интелектуалног и књижевног живота. Био је то први тако масован, јавни отпор у поратној историји Србије и Југославије.

У поступку пред вишом инстанцом, Врховни суд Србије је ослободио Гојка Ђога оптужбе за кривично дело "непријатељске пропаганде", али је остао при оптужби за "повреду угледа СФРЈ". Новом пресудом је кажњен на годину дана затвора.

Гојко Ђого - Фото: Архива Новости

Колико је овај случај био драматичан, а по власт опасан, показало се врло брзо, јер је новинар "Политике" Драган Антић код "Радне заједнице писаца Запис" објавио књигу "Случај Гојка Ђога", документе о овом процесу. Окружни суд у Београду је 5. новембра 1982. забранио ову књигу која је потом уништена.

Крајем марта 1983. године Гојко Ђого је поново био ухапшен и упућен на издржавање једногодишње казне затвора у Падинску Скелу код Београда. У Удружењу књижевника Србије уследиле су, сваког понедељка, протестне "вечери солидарности" са Ђогом, коме је после два месеца, у затвору, пукао чир на желуцу. Пребачен је у болницу, али се по излечењу није вратио у затвор.

Одлуком Председништва СФРЈ био је помилован, мада молбу за помиловање нико није написао, понајмање сам Гојко Ђого.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)