ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРЕУРАЊЕНИ И НЕЛЕГАЛНИ СЛОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Први сусрет са амбасадором СР Југославије у Атини Миланом Милутиновићем

Пише Крис Спироу

17. 09. 2021. у 17:00

ПОНЕДЕЉАК 18. април 1994. - ПЕРОС Коровесис, власник ресторана "Топс" на Тргу Колонаки у Атини, устао је да ми омогући да вечерам.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРЕУРАЊЕНИ И НЕЛЕГАЛНИ СЛОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Први сусрет са амбасадором СР Југославије у Атини Миланом Милутиновићем

Лорд Овен, Торвалд Столтенберг и Слободан Милошевић , Фото Архива/ЕПА

Знао је да ће ми се кроз пар минута на вечери придружити помоћник Јанис (Џон) Цинас.

"Ти си невероватно људско биће, Крис Спироу", рекао је Перос, померајући столице око стола, "имаш више стрпљења и осетљивости него ико кога сам икада упознао, а упознао сам их на хиљаде у животу. Ако ме питаш за савет, рећи ћу ти - учини то. Можеш да помогнеш, а региону је помоћ потребна."

Само што је Перос отишао, стигао је Јанис Цинас. "Шта се дешава, шефе?", питао је. "Извините, мало касним. Улетео сам у страсну расправу с блиским рођаком. Знате, оним кога сам ишао да посетим. Имамо проблеме око неколико парцела у селу. Дође ми да одем у село и да на мртво пребијем неке од рођака, понашају се тако глупо и себично. Све су остале рођаке разбеснели", рекао је Цинас.

"Јани", рекао сам, "имао сам врло интересантан разговор са оном тројицом која седе за оним столом тамо. Разговор је био толико занимљив да сам направио сјајне белешке на овим папирним салветама".

Милан Милутиновић , Фото Архива/ЕПА

Милутин Милутиновић

"Јани, хоћу да сложим белешке и оно што се овде управо одиграло доведем у неки ред. Хоћеш ли да замолиш конобара да нам донесе пар листова папира пре него што поручимо?". "Зашто да тражимо папир од конобара", рекао је, "имамо милион жутих блокова у колима. Донећу Вам један. Ту сам се паркирао."

ЈАНИ ми је донео нови жути блок. "Само напред, шефе", рекао је, "пишите Ви своје белешке. Ја ћу поручити за Вас, знам шта желите." Јани зна да ја не једем месо, што ми сужава избор у већини ресторана у Грчкој.

Вечерали смо свежи бранцин на жару и чашу белог вина за мене, сармице од винове лозе и "шољу чаја са седам шећера" за Јаниса.

Тренутно смо у изнајмљеном стану у којем смо одсели у центру Атине, недалеко од Трга Колонаки. Вечерашњи занимљиви и необични разговор на Колонакију одиграо се око пола девет. Сада је петнаест до једанаест, а ја се осећам као навијен. Имам порив да запишем оно што се вечерас догађало што је верније могуће. Осећај је то какав никада раније нисам имао, иако сам пропутовао читав свет. Сусретао сам се са светским лидерима, радио на избору председника и премијера и налазио се у чудним и веома занимљивим ситуацијама. Осим забелешке у дневном календару, никада се нисам упуштао у писање бележака нити хроника догађаја.

ВЕЧЕРАС сам, дакле, учинио за мене врло врло необичну ствар! Записао сам скоро све што сам чуо, прибележио већину онога што сам рекао и све што сам појео. Немам појма зашто сам то вечерас урадио. Можда је то зато што сам чуо толике молбе за помоћ, молбе да помогнем да се оконча рат о коме ништа не знам. Можда је то било зато што је Спирос изразио забринутост за људе заробљене у "ратној зони".

Можда су разлог речи које сам чуо од Сурциса и Кицоса, а које нисам стигао да запишем на папирним салветама. Речи попут ових: "Господине Спироу, морате да помогнете. На хиљаде мале деце буде убијено тамо сваког месеца. Хиљаде остају без дома, а сваки пут када некога убију, иза њега остају сирочад." У тренутку нисам осетио потребу да запишем те речи. Урезале су ми се у свест. Мој ум има механизам који каже "схватио сам" када то звонце зазвони. Тада читав мој процес мишљења прелази у висок степен преноса.

* * * * * * * *

ВАШИНГТОН ИЗБЕГАВА КОНТАКТ

МОЖДА је све ово што сам навео окинуло у мени потребу да забележим вечерашње догађаје. Можда. Али ако бих морао да означим прави разлог који је у мени побудио такве емоције и осетљивост и навео ме да овако реагујем, рекао бих да је то напросто ово!!! Вечерашњи разговор пренео ме је уназад кроз време, јако далеко уназад, до узраста од четири године. Тако мали сам, памтим, био "избеглица" у "козјој шупи". Неколико година окупатори су са својом немачком кохортом бомбардовали и палили моје село до темеља. Званични подаци које држава има о окупацији говоре да су, од 190 кућа у мом селу, само две поштеђене. Наш дом, кућа у којој сам рођен, гранатирана је и спаљена до темеља. Моја породица је избегла у шуму. Моји родитељи су се придружили покрету отпора, а ми, троје мале деце, били смо остављени на милост временским условима, на старање нашој "јаја" (бака) Уранији.

Слободан Милошевић и Радован Караџић , Фото Архива/ЕПА

Слободан Милошевић и Радован Караџић

Да, нажалост, доживео сам пакао рата између прве и десете године живота. Таква искуства вас некако приморају да јако брзо одрастете. Она такође формирају један чип у вашој глави који никада не брише сећање на осећај сталне глади, осећај босих ногу које ходају по снегу и леду, или језив осећај када чекате да се коза ојари како бисте ви и ваша браћа и сестре могли да попијете по шољу млека. А ово су оне лепше успомене и осећања из тог времена. Има и горих.

То је оно што ме је навело да учиним оно што сам вечерас учинио и што ће ме можда натерати да учиним оно што ћу сутра учинити.

Да, вечерас сам забележио људску бригу и остатак "занимљиво необичног" разговора у ресторану "Топс" на Колонакију. "Хајдете на спавање, шефе", виче Јани из своје спаваће собе. "Већ је један", каже. "Откуд сад он да проговори?", запитао сам се, "управо сам га чуо како тамо хрче". Али то је било читав сат раније, када сам последњи пут погледао на зидни сат. Дакле, ја сам изгубљен у времену, а не Јанис. "Само ти настави да хрчеш, Јани", рекао сам, "причаћемо ујутру. Лаку ноћ."

Уторак,

19. април 1994.

ЈУТРОС је Парис Кицос назвао телефоном моју канцеларију у ХАУ (Хеленско-америчка унија). ХАУ је врло познати међунационални центар, основан крајем педесетих година од стране истакнутих службеника амбасада Грчке и САД, бизнисмена и уметника. Створен је да би унапређивао односе између Сједињених Држава и Грчке кроз образовне и културне програме. Ја сам недавно од стране изборне скупштине изабран за председника и председавајућег Борда директора Центра.

Господин Кицос и ја договорили смо се да се састанемо у мојој канцеларији у улици Масалиас број 22 на Колонакију у Атини, у 11.30 у среду, 20. априла 1994. године.

Среда,

20. април 1994.

ТАЧНО, јутрос, у 11.30 Парис Кицос дошао у моју канцеларију. Дуго смо дискутовали о ситуацији на Балкану. Он очигледно зна много о томе шта се тамо збива. Објаснио ми је како се одиграо "преурањени" и "нелегални" слом Југославије, и како се Југославија "од мултиетничке и мултикултурне земље у којој се исповедало више вера, трансформише у "одвојене етнички или верски чисте ентитете".

Кицос ми је рекао да је председник Србије Слободан Милошевић "у пуној мери спознао" план "великих сила предвођених Немачком", и настоји да нађе начин да "сачува" оно што је остало од Југославије, те да "обезбеди" за српску нацију правичну погодбу у крајњем исходу.

Господин Кицос је рекао да је председник Милошевић проамерички настројен те да верује да је само уз "свесрдно америчко залагање да се прекину непријатељства" икако могуће поново постићи мир на Балкану.

"ГОСПОДИНЕ Спироу, председник Милошевић ми је рекао да је много пута без успеха покушао да ступи у контакт са крупним доносиоцима одлука у Америци. То до сада није било могуће, како ми је рекао."

"Господине Спироу, ако бисте добили званични позив, бисте ли отпутовали у Београд да се састанете са председником Милошевићем?", питао ме је Парис Кицос.

Рекао сам му да сам од синоћњег разговора у ресторану много о томе размишљао. "Ја сам разговарао са југословенским - српским амбасадором у Атини, Миланом Милутиновићем и синоћ и јутрос. Он је прихватио да Вам буде домаћин на ручку сутра, ако сте слободни", рекао је.

"Господине Спироу, треба да знате да је председник Милошевић упознат са свим овим."

Читав аранжман ме је довољно заинтригирао и пристао сам да се састанем на ручку са српским амбасадором у Атини.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)