ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛАБА СРБИЈА, ЈАКА ЈУГОСЛАВИЈА: Стварање комунистичке Југославијe и разлаз са Совјетским Савезом

Милорад Екмечић

21. 07. 2021. у 17:14

ЈУГОСЛАВИЈА се почела изграђивати као социјалистичка, федеративна држава, на оним територијалним тековинама које је успоставила ранија вековна традиција и усаједињење 1918.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛАБА СРБИЈА, ЈАКА ЈУГОСЛАВИЈА: Стварање комунистичке Југославијe и разлаз са Совјетским Савезом

Архива

Ипак, није сасвим јасно да ли је ужи круг руководилаца око маршала Тита заиста рачунао да ће Југославија увек остати таква. Они су, ипак, били деца васпитана у духу циљева планетарног уједињења свих радника света у једну нову творевину, у којој остварене националне државе нису биле њихов идеал.

У разговору са страним новинарима 1953. Тито је изјавио да би он "хтио доживјети да Југославија буде до максимума стопљена у једну чврсту заједницу, да она не буде формална заједница, већ заједница у којој ће бити једна, југословенска нација, у којој ће од пет народа постати једна нација".

Другом приликом је говорио да су границе међу југословенским републикама биле тамне шаре на мраморном ступу, које мрамор не раздвајају него интегришу.

Остаје ипак питање да ли је идеал припадника Титовог кругa био да усавршавају такву земљу какву им је историја стрпала у шаке да брину о њој. Тек ће раскид са Совјетским Савезом значити и прекретницу у којој су неки магловити циљеви о друкчијем социјализму у будућности престали да постоје.

Комунистичка партија је стриктно задржавала кадровски карактер строго конспиративне организације. Нарасла је од 12.000 људи пре почетка револуције, на 141.066 чланова на крају. Тек кад због критике совјетског вођства 1948. постане јавна у својој сопственој земљи, она ће постати огромно тело, најпре са 283.000 чланова, а затим 483.000. Пре 1948, она је једно тело "у магли".

Тек се у мају 1945. ствара Комунистичка партија Србије, са издвојеним деловима - Војводина и Косово и Метохија, а у августу 1946. стварају се комунистичке партије Босне и Херцеговине и КП Црне Горе. За Босну и Херцеговину је то урађено на тајно одржаном конгресу у Мостару. Нису објављени записници, да би историчари имали барем основне податке.

Тито и Черчил

У СТВАРАЊУ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ Југославије најзначајније је питање у којој су мери српски политичари у комунистичком вођству у томе учествовали и били свесни да је највише улагано у напоре да се умањи значај Србије у будућој држави. У потомству је остала непопуњена празнина, да није постојала никаква разлика између најужег круга око маршала Тита и српских комунистичких политичара.

Тек у новије време ће се та празнина почети да попуњава и испуни подацима да је од почетка постојало дубинско неслагање око решавања места српског народа у будућој, југословенској, или како се желело, балканској федерацији. Тек кад је у вихору ветрова раскида са совјетским вођством 1948. смењен председник владе Народне Републике Србије др Благоје Нешковић, полако су се почели стварати услови правог сазнања. Он је смењен 5. септембра 1948, у време таласа хапшења око прекида односа са Коминформом.

У једној званичној изјави за комисије које су раније саслушавале др Нешковића, Петар Стамболић је изјавио да му је Нешковић "више пута рекао да је сигуран да је он био главна препрека спровођењу националне политике Јосипа Броза, која је - како је то касније формулисао Лазар Колишевски - била заснована на принципу 'Слаба Србија - јака Југославија' и да је Јосип Броз зато одлучио да га удаљи из политичког живота Југославије" (према документу у рукопису "Случај др Благоја Нешковића. Анализа", коју је његов син Небојша октобра 2008. оставио у Историјском институту САНУ).

Др Нешковић је био предратни комуниста, учесник у Шпанском грађанском рату као лекар и једно време био секретар Централног комитета Србије, као и председник владе.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кардељ уступа Космет Албанији

НЕСЛАГАЊЕ БЛАГОЈА НЕШКОВИЋА са политиком решавања српског питања у новој југословенској федерацији је почело од самог почетка по преузимању власти 1944. У накнадним образложењима до 1952, он је сумњичен да није био искрен у биографији када је тачно постао члан Комунистичке партије и како је отишао у Грађански рат Шпаније.

У "Писму ЦККП Србије Политбироу ЦККП Југославије" од 30. септембра 1952. се вели да је др Нешковић имао "негативан став према аутономији Косова и Метохије и да је он био заснован на учешћу Шиптара у Другом светском рату на страни сила Осовине и злочинима који су они у том рату починили према Србима". (Противио се наметању латинице Србији.) Одмах после рата је одбио предлог румунског Централног комитета да се Тимочка Крајина, насељена Власима, присаједини Румунији.

Оптуживан је да је "непосредно после Другог светског рата, руководство Србије било за то да се Мађари из Војводине иселе у Мађарску, а да се Срби из Мађарске доселе у Војводину". Због тога су долазили у Београд мађарски челници Ракоши и Фаркаш, а Тито ствар решио сам без обавештавања српског вођства које се с тим није слагало. Др Нешковић је због тога протестовао код Тита.

На много места је заступао мисао да Албанци у Србији не могу добити аутономну област, него највише један округ у Републици Србији. У Изјави од 9. септембра 1952, Ђоко Пајковић га је оптуживао да став да Албанци у Србији могу имати само посебни округ, "жигошући наше мишљење националистичким, незналачким итд. Поновио је и тог пута да су Шиптари тешки грешници из рата, да им је због тога и то много, као и да овако изражено незадовољство може повући њихово исељавање". Био је против Балканске федерације у којој би Албанији била дата Метохија, а Србији Црна Гора.

Кардељ и Тито

У РАЗГОВОРУ ЕДВАРДА КАРДЕЉА са Стаљином у Москви, априла 1947, Кардељ вели да "код нас на територији Косова и Метохије има и данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима, да им уступимо те територије". Са бугарским комунистичким вођством се стално воде разговори о будућем још чвршћем повезивању, са могућим укључењем Пиринске Македоније у Вардарску Македонију.

Са Стаљином није постојало до краја слагање око помагања устанка грчких комуниста. Историчар Јожа Пирјавец, Словенац по рођењу, предавач на италијанским универзитетима, 1990, у дело о хладном и врућем рату између Тита и Стаљина, навео је да су југословенски комунисти у Северној Италији тајно организовали наоружану формацију од осам хиљада пушака.(...)

Југословенско вођство је и даље остајало привржено одређеним концепцијама Коминтерне, иако је она 1943. била укинута, управо због неслагања у вези са националним питањем и националним циљевима. Постоји врло мало извора за описивање идеолошких разлика између југословенског и совјетског вођства, после ових промена од 1943.

Управо због југословенских комуниста, септембра 1947. у Варшави је створен Информациони биро комунистичких и радничких партија, са по два представника из осам комунистичких партија - бугарске, италијанске, француске, мађарске, пољске, совјетске, југословенске, чехословачке и, касније додате, албанске.

ИНФОРМБИРО ЈЕ БИО неуспела копија Коминтерне, под контролом совјетског вођства, иако му је седиште најпре било у Београду, а затим у Букурешту. У резолуцији којом је југословенска партија 1948. искључена из овог тела, Стаљин је пребацио југословенским руководиоцима да је Кардељ подносио предлог о утапању Југославије у совјетску државу. До данас није откривено када је и у ком облику ово урађено и ко је иза тога стајао. Веродостојност ове Стаљинове оптужбе не би требало доводити у питање, јер је она у складу са Кардељевим предратним становиштем да је стални циљ словеначког националног покрета увек била државна независност Словеније.

Због присуства фашистичких држава на границама, савез са Србима се морао одржавати, али је недвосмислено било да и даље остаје независност националне државе, као идеал. Та би држава онда могла да улази у неке друге државне савезе, али Кардељ не говори о неком проширеном, европском поретку око совјетске државе.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Титов страх од сусрета са Стаљином

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ УЧВРШЋИВАНА као доследна диктатура, са огромном партијом, која се због ових коначних циљева држи у конспирацији. Није могуће схватити кризу будуће југословенске државе, ако се не узме у обзир да циљеви њеног вођства до прекида са Совјетским Савезом 1948. нису били исти као после тог прекида. Постоји разлика у поимању принципа "народне демократије", на коме би требало да се стварају нове социјалистичке земље.

Није могуће у танчине установити дубинске разлоге расцепа југословенске комунистичке партије са совјетским вођством. У књизи "Совјетско-југословенски сукоб 1948." Анатолија С. Аникејева се вели да је "југословенски вођа био мала копија Стаљина, желео да на Балкану успостави југословенску хегемонију". (...)

Сада је тешко открити прве корене неслагања совјетског и југословенског вођства, које ће 1948. довести до потпуног разлаза... Тито је у свим сусретима са англосаксонским представницима толико уверавао да је самосталан да би било немогуће да и сам у то није веровао. Присуство у масонским ложама, чија су седишта у Лондону, не дозвољава да истраживачи говоре пуним устима.

У сваком случају, постоји могућност да је Тито пристајао на одређене уступке британској политици, за које није био уверен да би их "газда" у Москви одобрио. Није му било пријатно када је водио државну делегацију у Москву, на први значајни сусрет са Стаљином.

Тито и Стаљин

МИЛОВАН ЂИЛАС је у разговорима са Стаљином, 1962. описао како је Тито, пред слетање у Москву, био узнемирен и утучен. Не само од лета авионом него највише због сусрета који је следио: "исцрпљен, зелен је исцедио задњу кап снаге воље да одрецитује свој поздравни говор и прође кроз церемонију". Ђилас је пре те посете, сам у разговорима са Стаљином, добио утисак да је Стаљинов циљ у том разговору био да уплаши југословенске вође, "са циљем да ослаби њихове везе са Западом и, у исто време, да подреди њихову политику својим интересима и својим односима са западним државама, посебно Великом Британијом".

Без сумње да је совјетска обавештајна служба о Титовим обећањима Черчилу знала више, него што смемо да претпостављамо.

Страх у очима југословенских вођа, приликом овог првог личног сусрета са Стаљином, био је разлог што су, после саслушања поздрава, његове прве речи биле да се тоалет налази у правцу који је показао руком. Иако је ценио Тита због способности да се снађе у свакој ситуацији и веровао да ће бити врло користан за развој комунистичког покрета у Западној Европи, Стаљин није поштовао његове импровизације. Све совјетске вође су, укључујући и самог Стаљина, свој Политбиро обавештавале о иступима у јавности и говорима које је требало одобрити.

ТИТО НИКАД НИЈЕ читао говоре, него је импровизовао. Стаљин га оштро опомиње да ће га јавно дезавуисати због једног говора у Марибору, у коме из групе држава, које су угњетавале југословенски народ, није издвојио Совјетски Савез. Позван једном да се обрати групи Бањалучана, Тито је почео говор са "Другови Тузланци". На исти начин је Требињце прогласио Црногорцима, јер је са говорнице видео да већина носи црногорске капице ("завратке").

У његовом животу књига је играла малу улогу, сем оних са његовим фотографским портретима, који га приказују како помно чита старе књиге са златотиском из краљевске библиотеке. Писменост му није била боља страна образовања. Он не пише, нити сам на конгресима чита реферате, или иза себе оставља било какве писмене пројекте, закључке или теоријске расправе. За великог државника су га квалификовали интуиција и познавање карактера људи.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Голи оток симбол бруталности

ДАНАС БИ СЕ МОГЛО закључити да је главни разлог за прекид односа са СССР-ом 1948. било самостално југословенско одређивање својих националних циљева. Стаљин је посматрао, можда и до одређеног степена и на махове одобравао, југословенске напоре да створе једну Балканску федерацију. Једном је сликовито прстима показао како Југословени могу да прогутају Албанију ако то желе. (...)

Избацивање Југославије из Савеза комунистичких партија 1948. представљало је преломни догађај у тријумфу југословенског комунизма под вођством маршала Тита. Његови биографи наводе да је у почетку кризе једино он био равнодушно опуштен и уместо седничења на бесконачним састанцима, отишао је на Брионе да предахне.

То је лепа слика смиреног херојства, која је југословенском маршалу, без сумње, пристајала. Ипак, потребно је имати у виду и чињеницу да су Бриони - некадашње летовалиште хабзбуршког цара и италијанског краља - делом били под британском окупацијом. Не мора се тврдити да је маршал ту могао да се мирно посаветује са неким значајним британским изаслаником. Ова сумња је разлог више да историчари њушкају по старим хартијама.

Голи оток

У ПОЧЕТКУ ЈЕ ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ дозволио изјашњавање о Резолуцији Информбироа. Објашњено је да Тито и Кардељ нису смели да иду на састанак Информбироа у Букурешту, јер су били уверени да се одатле неће вратити. Зна се да су обојица добила виле у Женеви, али никада није откривено када су грађене и којим поводом.То није доказано.

Цели Централни комитет КП Босне и Херцеговине је затражио разговоре у Београду. Једино их је Ђуро Пуцар поздравио и рекао да је њему све јасно. Одмах је постао и секретар тог комитета. Осталим члановима је прогледано кроз прсте, али је пређашњи секретар Родољуб Чолаковић остатак живота провео изолован и послушан.

Југославија је доживела један период терора после 1948. године. Љубодраг Димић, у делу "О српској државности" (2001), наводи да је у погон стављена мрежа од око два милиона доушника и информатора. Ухапшена су 55.663 осумњичена, по званичној оцени, али је број свих привођених знатно већи.

Касније је јавно признато да је већина била невина. У Србији је ухапшено 28.661, у Хрватској 22.000 осумњичених, и то већином Срби. Концентрациони логор на Голом отоку ће постати симбол бруталности у југословенској историји, без обзира на то што је апсолутна већина народа одобравала последице. Каже се да је идеју за логор дао Едвард Кардељ.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)