ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВАРЉИВО ЛЕТО 1988. ГОДИНЕ: Нови талас протеста српског покрета са Косова и Метохије по Србији и Црној Гори

Небојша Владисављевић

23. 06. 2021. у 17:15

СРЕДИНОМ осамдесетих година прошлог века шире се протести грађана у Југославији, не само међу Србима на Косову.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВАРЉИВО ЛЕТО 1988. ГОДИНЕ: Нови талас протеста српског покрета са Косова и Метохије по Србији и Црној Гори

Фото Архим Музеја Војводине

После релативног затишја у годинама после Титове смрти, број штрајкова нагло расте између 1985. и 1987, као и број учесника у тим протестима, а раднички захтеви све су радикалнији. У мају 1988. мере штедње савезне владе изазивају штрајкове широм земље, као и бројне упадљиве протестне маршеве и демонстрације индустријских радника у главном граду и регионалним центрима. Истовремено, српски покрет са Косова покреће још једну кампању протеста, сада са радикалнијим захтевима и облицима протеста. После неочекиваног успеха јулског протеста у Новом Саду, организатори протеста и њихови савезници изван Косова покрећу више великих протеста у овој покрајини и у Црној Гори током јула и августа. Летњи протести индустријских радника, српског покрета и њихових савезника подстакли су раскол у највишим круговима партијске државе, изазвали спорове између виших и нижих функционера, као и значајне промене односа државе и друштва. Те последице су, заузврат, поставиле темељ за ширење мобилизације грађана у септембру и октобру, то јест, за антибирократску револуцију.

Митинзи почетком септембра 1988. године открили су да је мобилизација грађана постала важан политички чинилац. Трећег септембра су активисти српског покрета са Косова приредили свој први митинг у централној Србији и последњи у Војводини. Митинг у Смедереву, граду са великим бројем српских исељеника са Косова, био је највећи до тада - око 60. 000 учесника. Истог дана у поподневним часовима су активисти одржали митинг у Ковину са око 10.000 учесника.

ЛОКАЛНИ АКТИВИСТИ у Војводини такође су организовали два митинга, који су сигнализирали паралелну мобилизацију грађана у покрајини. Трећег септембра је синдикат фабрике у Сомбору организовао велики јавни скуп, уз подршку неколико локалних функционера. Око 2.000 учесника, углавном радника, окупило се у локалној индустријској зони, протестујући због све већег сиромаштва радничке класе и бујања корупције и захтевајући уставне промене у републици и федерацији. Сутрадан се 10.000 људи појавило на митингу у Црвенки. Био је то први вишенационални митинг до тада, судећи према говорницима, учесницима и транспарентима, укључујући оне на мађарском, руском и словачком језику. Мада је стотинак Срба са Косова присуствовало митингу, локални организатори су их позвали само као госте.

Српски покрет је у септембру организовао протесте широм Косова: од малих јавних скупова и митинга до протестних маршева и уличних демонстрација, са често по неколико хиљада учесника. Неки протести су имали наглашену емотивну ноту пошто су организовани поводом међунационалних инцидената; други су углавном одражавали структуру и захтеве митинга одржаних изван Косова. Чак и мањи међунационални испади сада су подстицали радикалне захтеве. Било је захтева да се промене имена школа и јавних установа које су носиле имена Албанаца који су напрасно проглашавани "контрареволуционарима". Активисти српског покрета су сада успоставили пуну сарадњу са локалним српским интелектуалцима, пошто су тражили образованије појединце да говоре на све већем броју митинга, нарочито у Војводини, централној Србији и Црној Гори. Српски интелектуалци на Косову подржавали су захтеве друштвеног покрета, али их је веома мало учествовало у ранијим протестима. Главна иницијатива тих интелектуалаца догодила се 22. маја 1987, када се њих шездесетак сусрело са Миланком Реновицом, тадашњим председником савезног партијског председништва, да се пожали на политику неједнакости на Косову.

БУЂЕЊЕ ТИТОГРАДА

ПАРТИЈА је још од рата снажно подстицала стварање посебног црногорског идентитета, заснованог на историјском регионалном идентитету, потпуно одвојеног од српског идентитета који је највећи део становништва Црне Горе делио са становништвом Србије. Вероватно су се високи црногорски функционери уплашили и самог доласка активиста Срба са Косова у Титоград и реакција својих грађана. Митинзи су неизбежно замагљивали границу између српског и црногорског идентитета, јер је већина Црногораца са Косова, који су играли важну улогу у том друштвеном покрету, прихватала оба идентитета као своје.

Многи грађани Црне Горе, са паролама подршке, поздравили су 20. августа долазак активиста српског покрета дуж пута за Титоград, док су бројни таксисти бесплатно превозили придошлице. Нешто касније, велика маса људи, укључујући око две хиљаде Срба из покрајине и стотине оних који су их подржавали из различитих делова Црне Горе, Херцеговине и Србије, прошетали су центром града носећи заставе Југославије певајући режимске песме. На митингу од око 30.000 учесника певали су југословенску химну, звиждали говорницима које је послао републички естаблишмент, аплаудирали говорницима из покрета и узвикивали слогане подршке Србима са Косова. После митинга, маса се окупила испред оближњег хотела да чује како распаљени говорници критикују високе функционере Црне Горе. У повратку касно по подне, бројни активисти покрета застали су у Колашину да одрже још један митинг пред око 2.500 грађана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)