СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито крив за хапшење 545 шпанских добровољаца

Иван Миладиновић

20. 06. 2021. у 19:11

У ЛЕТО 1936. у Шпанији почиње грађански рат. Радикалне социјалне реформе које спроводи нова влада Народног фронта, политичких страна леве оријентације, изабрана фебруара те године, никако не одговарају конзервативним снагама - земљопоседницима, Католичкој цркви и што је најважније, војсци.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито крив за хапшење 545 шпанских добровољаца

Фото: Архива

Да би се зауставио тај процес, војна хунта изводи државни удар, који је делимично успео. Републиканској влади остали су верни већи део авијације, морнарице и цивилне милиције. Тако пучисти у првом тренутку остварују контролу над ограниченим делом земље. На унутрашња шпанска превирања велике силе двојако реагују. Британија, Француска и САД заузимају строго неутралан став и уводе ембарго на увоз оружја легално изабраној републиканској влади, али зато Немачка, Италија и Португалија издашно помажу побуњенике, не само најсавременијим наоружањем, већ и својим регуларним војним јединицама. Тако ће у једном тренутку на ратиштима бити више од 60.000 Мусолинијевих солдата и око 15.000 Хитлерових војника.

Једини ослонац републиканцима остаће Совјетски Савез. Поред материјалне помоћи, која је добро наплаћивана, и то у злату, јер је легална влада златне резерве склонила у Москву, по директиви Коминтерне формиране су интернационалне бригаде. Колико год је Шпански грађански рат био шпански, истовремено је био и интернационални. Око 40.000 добровољаца, из готово целог света, дошло је да се раме уз раме са републиканцима, бори против тираније и фашизма.

Фото: Архива

Адолф Мук и Милан Горкић

Од Коминтерне, КП Југославије добила је налог да сакупи најмање 3.000 добровољаца. Већ 23. октобра 1936, ЦК КПЈ штампа проглас: "Борба херојског шпанског народа није само борба која ће имати за резултат победу или пораз демократије само у Шпанији, него је то почетак оружаног сукоба фашизма и демократије читавог света."

КАКО се тадашња власт Краљевине Југославије на челу са премијером Миланом Стојадиновићем строго држала начела неутралности, то је значило и забрану одласка добровољаца. Свима који су одлазили одузимано је држављанство. Да би колико-толико испунило задату квоту, руководство КПЈ, на чијем је челу тада Милан Горкић, окреће се Југословенима по европским земљама. Према једном извештају Министарства унутрашњих послова којим је руководио Антон Корошец, наводи се да су комунисти добровољце за Шпанију регрутовали највише међу радничким колонијама у Белгији и Француској.

Данас се поуздано зна да је у интернационалним бригадама у Шпанији и другим јединицама републиканске војске било 1.775 Југословена, али само 421 је стигло из ондашње Краљевине. Остали су долазили из разних крајева света - од Совјетског Савеза, до Сједињених Америчких Држава.

Како се на "браник слободе и демократије" одлазило искључиво илегално, КПЈ је имала задатак да организује улазак у Шпанију. Једна од таквих акција пребацивања добровољаца, с почетка 1937. године, која се завршила катастрофално, може да појасни толико мали одзив из земље. Реч је о неуспелом трансферу неколико стотина људи који ће, по свему судећи, оставити дубоке последице на будућност Партије и остати до данас нерасветљен, али и отворити питање неразјашњене улоге Јосипа Броза у Шпанском грађанском рату. Иначе, он и ондашњи генерални секретар ЦК КПЈ Милан Горкић координисали су све активности око попуне интернационалних бригада са грађанима из југословенске краљевине.

Фото: Архива

Tekst potpisa

УКРАТКО, најужи круг чланова Политибироа ЦК КПЈ је одлучио да неколико стотина Југословена, из Далмације и Црне Горе, бродом буде пребачено до Барселоне. Извршиоци овог задатка били су истакнути и проверени партијски радници Адолф Мук и Антон Франовић. Они у фебруару 1937. на Корзици изнајмљују брод La Corse и по утврђеном плану крећу ка Сплиту где је требало да укрцају будуће шпанске борце. Пошто се у договорено време у сплитској луци нико није појавио, брод се окренуо према Бококоторском заливу. У међувремену, жандарми су ухапсили 145 несуђених "шпанаца". Лађа је у Котору прихватила 400 добровољаца и кренула ка Средоземном мору. Стигли су негде близу Будве кад их је пресрела Ратна морнарица. Сви су похапшени. Адолф Мук је осуђен на 10 година робије, што је једна од најтежих казни на коју је осуђен неко од комуниста у Краљевини. Избачен је из Партије и обележен као издајник. За кључног кривца овог неуспеха проглашен је генсек Милан Горкић, који је позван у Москву где је ухапшен још на железничкој станици. Убрзо је и стрељан.

Док се одвијала ова "шпанска одисеја" на Јадрану, на другом крају Европе, у Паризу, где је било седиште Централног комитета КПЈ, одвијала се поводом тога сасвим друга прича. Један од највећих отпадника и пребега у историји југословенских комуниста, Живојин Павловић, иначе члан ЦК КПЈ, у својој јеретичкој књизи о Стаљиновим монструозним чисткама, "Биланс совјетског термидора", сведочи:

"ГЛАВНИ разлог хапшења Милана Горкића је позната афера са француском лађом у Котору, на којој је ухапшен Адолф Мук, а која је требало да узме у Котору 400 добровољаца и да их превезе у Барселону... За ову одлуку знао је само Политбиро и нико више. Специјални партијски функционери послати су у Југославију да спреме добровољце. Међутим, још почетком априла добио сам из Београда, од једног мог пријатеља, следеће писмо: Сазнајемо овамо да спремате неку лађу која ће да узме све добровољце у Котору. Могу ти јавити да београдска полиција све зна. Не знамо на који начин, али те упозоравамо да предузмеш одмах све да се људи не упропашћују и да се та авантуристичка акција обустави.

Одмах сам ставио до знања текст писма. На седници ЦК КПЈ нико није хтео да схвати сву озбиљност ове опомене. Напротив, један од чланова изјавио је да сам ја паничар и да без обзира на све то треба продужити ову акцију. То није био ни Горкић, ни Мук, већ један од оних који данас оптужује Горкића као јединог кривца... У вези са овим тражено је од мене писмено изјашњење да сам оно београдско писмо саопштио Милану Горкићу. То сам одбио, јер нисам хтео да будем један од саучесника у лажним оптужбама против једног, а у чупању осталих криваца."

ПАВЛОВИЋ наводи још један податак. Цела ова акција Коминтерну је коштала преко 500.000 француских франака, што је у оно време била огромна сума. Члан Политбироа, који је инсистирао да се без обзира на сва упозорења, продужи операција, а коме не спомиње име, који је после свега сав терет кривице пребацио на Горкића, заправо је био Тито, чије је учешће у Шпанском грађанском рату један од најмистериознијих детаља из његовог живота.

Тим пре пошто је у Архиви Коминтерне у Москви пронађен документ из јануара 1939. у којем се тражи Титова одговорност за неуспешно слање југословенских добровољаца у Шпански грађански рат. Документ који се води под сигнатурам РГАСПИ, 495-74-590, дословце гласи:

"Другу Димитрову,

Валтера уклонити са рада на одговорним местима у југословенској комунистичкој партији као лице које има део одговорности за неуспех експедиције. Повремено га користити за путовање у земљу у циљу извештавања о резолуцији ИК КИ у вези са југословенским питањем и обавештавања југословенских другова о одлукама ИК КИ у вези њега самог Валтера и преласка Валтера на нижи посао.

Д (митриј). Мануиљски"

Документ је писан руком, на руском језику. У горњем десном углу прилог је заведен следећим ознакама: "Улаз број 17, 7.1 1939. г." У Титовом досијеу у бившем Стаљиновом, односно председничком архиву у Москви, овај документ чуван је више од педесет година.

ШЕФ ШТАБА ЗА ЛИКВИДАЦИЈЕ

ПРЕМА званичној биографији, Тито није крочио на тло Шпаније, већ је из Париза руководио организовањем добровољаца и прикупљањем помоћи. И никада није признао да је долазио у Шпанију, иако је био велики број бораца који су се заклињали да су га видели, чак и да су се борили уз њега. Није се освртао ни на тврдње и сведочанства значајног француског писца и Де Головог министра културе Андреа Малроа, који је америчком новинару Сиријусу Сулцбергеру рекао да се са Титом срео у Шпанији. Ово Марлово сведочење налази се у Архиву Словеније, у фонду Владимира Дедијера. Није реаговао ни на књигу Швеђанке Густи Стридсберг "Мојих пет живота", која је објављена давне 1968. у Хамбургу. Швеђанка је посветила две стране њеном саборцу Јосипу Брозу Титу и написала да су се током рата сретали у Барселони.

Зашто би Тито крио тако нешто из своје биографије? Као једини одговор намеће се природа његовог евентуалног боравка у Шпанији. У прилог томе је сведочанство Морис Тореза, у време Шпанског грађанског рата генералног секретара ЦК КП Француске, преко кога су из Москве преношене све поверљиве совјетске одлуке и директиве. У његовим рукама је остао и документ из којег се "видело да је Тито шеф штаба за ликвидације у Шпанији". После Торезове смрти, садржај тог документа Владимиру Дедијеру је 1979. у Паризу презентовао биограф лидера француских комуниста Алберт Собоуле.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)