ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЛЕГЕНДЕ: Шапутало се од ува до ува да је Голубић дошао у Београд да ликвидира Тита

Иван Миладиновић

14. 07. 2020. у 17:18

ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЛЕГЕНДЕ: Шапутало се од ува до ува да је Голубић дошао у Београд да ликвидира Тита

Архива

НЕВЕЛИК досије у Београдском архиву с ознакама УДБ Б-193 и немачке БдС. Пожутеле странице тек делимично сведоче о животном и револуционарном путу Мустафе Голубића, члана "Младе Босне", добровољца у одреду војводе Воје Танкосића, припадника "Црне руке", учесника у Сарајевском атентату, сведока у Солунском процесу, руководиоца у КПЈ и једног од најзначајнијих совјетских обавештајаца између два рата.

Човек са стотину лица и 250 пасоша рођен је 1890. године у Стоцу у Херцеговини, а живот му се угасио 26. јуна испред немачког стрељачког строја у Пионирском парку у Београду. И од тог тренутка је отишао право у легенду.

У шароликој биографији Мустафе Голубића су и чувене акције совјетске обавештајне службе када су Енглезима украли тенк, а у Лиону покупили готове планове новог типа авиона, и то испред носа француске обавештајне службе којој је преостало да само немоћно шири руке. Ту се убраја и ликвидација британског обавештајца Сиднија Релија, који је задавао велике главобоље Совјетском Савезу.

Кажу да је од Солунског процеса био оптерећен краљем Александром. На помен његовог имена, очи као да су му гореле пламеном освете. Маријан Стилиновић, предратни партијски активиста, учесник НОБ-а и функционер ФНР Југославије, који је био у Мустафиној групи у Бечу, двадесетих година прошлог века у својим сећањима је записао:

- Александра треба убити. То је кључ југославенске револуционарне политике и другог рјешења и излаза нема и не може да буде - преноси Стилиновић Голубићеве речи, указујући да је тако причао готово на сваком састанку њихове групе.

ГЛУПИ ГЕСТАПО

ДРАГИ Јовановић, предратни шеф полиције и први човек безбедности у квислиншком апарату Србије, приликом обиласка затвора, рекао је о Мустафи Голубићу: "Глупи Гестапо!... Уништили су га, не знајући ко је... Ја га гоним по белом свету још од хиљаду деветсто двадесет четврте и да сам га онда ухватио, ништа више у животу не бих морао да радим... А и теби ћу омогућити да обереш један бостан... Као бајаги, ниси знао ко је, па ти је био толико занимљив да си се пео на врх Миријева због партије шаха!... Ипак си, у односу на Мустафу, беда!..."

ЛЕГЕНДА о Мујаги даље каже да је био Стаљинов пријатељ и да је велики Хазјанин због њега пушио "херцеговина-флор", и да му је Мустафа набављао дуван из свог завичаја у Херцеговини. Постоје врло озбиљне индиције да је још пре Великог рата почео да ради за руску царску обавештајну службу Охрану. На то упућују Мустафини чести сусрети са Виктором Алексијевичем Артмановом, руским војним аташеом у Београду, и његовим замеником Александром Ивановичем Верховским. Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу. Могуће је да га је и у ту причу увео Верховски, који ће после Октобарске револуције бити предавач у совјетским војним школама. Генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин биће му непосредни шеф. Он ће обучавати будуће обавештајце заједно са Леополдом Трепером... Мустафа ће годинама водити совјетске обавештајне пунктове у Бечу, Берлину, Паризу, Прагу... Не зна се колико пута је боравио у Москви. И о томе има много контроверзних детаља.

Троцки / Архива

Једно је сигурно - остао је у сећањима Стаљинове ћерке Светлане, која га као блиског очевог сарадника, помиње у својим мемоарима.

ГОЛУБИЋ се враћа у Београд после почетка Другог светског рата и многе акције изведене 1941. године у Београду и Србији везују се за његово име. Међу њима је подметање паклене машине под трибину, са које је војни заповедник окупиране Србије генерал-мајор Лудвиг Шредер требало да посматра дефиле немачких јединица. Остала је недоумица да ли је Мустафа поставио у подруму једне куће 423 пакета експлозива, који је био намењен да дигне у ваздух суседну зграду у којој је требало да се одржи важан фолксдојчерски скуп. Ту је и атентат на поменутог генерал-мајора Шредера, чији се авион срушио на Бежанијску косу... Затим су ту били трагична диверзија у Смедеревској тврђави и дизање у ваздух магацина бензина на Ташмајдану....

Тито одмах, у "Билтену Главног штаба НОПОЈ", у броју један, пише: "У акцијама саботаже и диверзије постигли су српски партизани већ много крупних успеха... То су: дизање у ваздух бензина у Смедереву, муниције и бензина на Ташмајдану..."

Мит о Голубићу се ширио. Шапутало се од ува до ува да је дошао у Београд да ликвидира Тита. Још тише се говоркало да га је Тито пријавио Гестапоу, најпре телефоном из једне виле на Дедињу, а потом да је Ђилас написао анонимну пријаву. Ширење прича о овом Херцеговцу или, пак, нешто друго натераће руководство Титове Југославије да се позабави његовим животом. Била је јесен 1954. године. Задатак је добила група оперативаца Обавештајне службе од Александра Ранковића, другог човека Титове Југославије. Упутства су била јасна: Друг Марко наређује да сваки детаљ треба савесно истраживати! Требало је разјаснити многе детаље из затамњене биографије Мустафе Голубића. Када је почео да ради за руску Охрану? Под којим околностима и условима га је преузела Чека, односно НКВД? Који је био његов основни задатак у Београду и Југослвији?

Активни оперативци први пут ће закорачити у прошлост. Задатак је био да обиђу све архиве, претуре све челичне касе у којима су се налазили разноразни тајни папири, да разговарају са свим преживелим Југословенима који су познавали Голубића или имали било какав контакт с њим.

И ПРИЧА о великом обавештајцу је почела да се склапа. Разговарало се са десетинама људи. Прелистани су могобројни досијеи. Официр Удбе Бора Нешковић је стигао до Јелисавете Манчић, професорке из Новог Сада, која је прешла да живи у Београд и уселила се у стан у Добрињској 9. Њена веза са Мустафом је била све чвршћа. Очито је попримила неке његове карактеристике. Оперативцима је тек у другом или трећем сусрету дала праве информације. Испричала им је да је Мустафа у њеном стану имао малу радио-станицу и да је одржавао редовну везу са Москвом. На крају дала им је и једну свеску и којој су биле Мустафине белешке о раду обавештајних служби Немачке, Енглеске и Француске, са пуним именима обавештајаца и задацима на којима раде. То је заправо био концепт депеша које је слао. Било је ту информација и о шефу АБВЕР-а Канарису, мајору Гестапоа Хансу Хелму, шефовима београдске полиције...

ШТА ЈЕ МУЈАГА РАДИО У БЕОГРАДУ

НЕ ЗНА се ништа поуздано шта је Мустафа Голубић уопште радио у Београду, Југославији и на Балкану. Нестала је и књига коју је одмах после рата о њему написао наш ондашњи амбасадор у Турској, пријатељ и сарадник Мујагин "црнорукац" Божин Симић. Прича се да је носио на одобрење Титу, Ранковићу и Ђиласу. Ђилас је неколико пута поменуо да је од Симића тражио да књигу скрати за половину, али ником није помињао њен садржај... Остале су само запамћене успутне Симићеве натукнице, блиским пријатељима, како му је Голубић организовао састанак у Москви лично са Стаљином, да је совјетски амбасадор у Софији његовом човеку, без речи на руке исплатио 100.000 долара, на основу Мустафине лозинке. Посебно је био импресиониран податком како се Мујага кроз Београд возио у аутомобилу Срђана Будисављевића, министра унутрашњих послова.

Оперативцима Удбе генерал-пуковник Воја Николић потврдиће да је Мустафа радио-станицом одржавао свакодневну везу са Москвом. Он ће бити и члан Мустафине групе у Београду коју су чинили Чедомир Поповић, Василије Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивој Увалић Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић...

Генерала Николића са Мустафом Голубићем повезао је нико други до Александар Ранковић.

- Боже, да ли је то Тито знао? - запитаће се оперативац који је с њим разговарао.

АНОНИМНОМ дојавом, 5. јуна 1941. Голубић је потказан Гестапоу и ухапшен у Београду, у кући Тихомира Вишњевца, на Миријевском путу 97, под лажним именом Лука Ђерић. А ислеђивањем и мучењем совјетског обавештајца руководио је нико други до мајор Ханс Хелм.

Четири пута је саслушаван (11, 13, 14. и 17. јуна) и оно што је забележено да је рекао сврстава га у сам врх светских пустолова и мајстора шпијунаже. Мустафа се иследницима Гестапоа представио као - човек без сталног занимања, пребивалишта и квалификација. Ништа није признао и никога није одао - ниједно лице! Ни о својој активности на Београдском универзитету није рекао ни речи, а рад за НКВД и Коминтерну није ни поменуо.

Сходно околностима, комбиновао је истините и измишљене податке о својим активностима. Ханс Хелм ништа није сазнао осим да је Голубић фалсификовао или шверцовао пасоше за организацију "Црвена помоћ". Преводилац је био неки Егон Хелерман, а записничар Дејерлер.

Када је Црвена армија ушла у Београд 1944, војници СМЕРШ-а, обавештајне службе III украјинског фронта, пронашли су, ексхумирали и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Сахрањен је уз све војне почасти.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)