Хиљаду волова на дар: Како је Милош Велики одобровољио султана да врати Србији 907 села

У РАНУ јесен 1833. године са Златибора је, преко Карановца и Алексинца кренуо џелеп (крдо) од хиљаду волова, дар кнеза Милоша Обреновића турском султану Махмуду. На путу до српско-турске границе километарску колону волова и гонича пратио је кнежев брат Јован Обреновић, који је у том часу имао титулу губернатора, а галантан поклон половином децембра султану је уручио Аврам Петронијевић, дипломата и кнежев "ћахаја", како су га називали.

Фото: Новости архива

Сакупљајући грађу по архивама, траг је оставио Новак Живковић (1917-2000) у књизи "Ужички немири 1832-1838", објављеној у Ужицу 1979. године. Подсећајући да је Суд ужичке и старовлашке нахије у Пожеги имао с јесени 1833. да изврши и једну посебну дужност, Живковић наводи образложење за спровођење важне, али необичне кнежеве наредбе:

- Будући да је султан нашем свјетлом кнезу и держави јего границе одобрио и данак већ пресјекао, то је његова Свјетлост намерна њему (султану) 1.000 комада волова за то на дар послати".

Живковић пише да је "од господара и губернатора", који су ѕсе тада налазили у Крагујевцу, стигао налог да Суд у Пожеги обавести трговце на Златибору "да се ниједан не усуди коег вола другом муштерији продати" док губернатор не дође и не изабере потребних 1.000 волова.

Одлуке мировног уговора, потписаног у Једрену 1829. године, после руско-турског рата, имале су у виду и захтеве Србије и обавезивале Турску да јој врати отргнуте области - шест нахија, које је Карађорђе ослободио у Првом српском устанку, а остале су у турској царевини.

Фото: Новости архива

- Турска је дуго одуговлачила извршење датих обавеза, једно време нудила само 478 од укупно 907 села, колико је комисија означила на карти. Међутим, када су избили бројни немири у пограничним покрајинама, Порта је на конференцији у Цариграду, одржаној 25. маја 1833. године, пристала да у састав Србије уђу све територије које су ранијих година договорене. Кнеза Милоша је много обрадовала ова вест. Због одлуке да испоштује договор, а истовремено да га одобровољи како се убудуће не би предомишљао, донео је одлуку да једним моћним поклоном награди турског султана Махмуда - пише чајетински историчар Милисав Р. Ђенић у рукопису за зборник радова о Златибору.

Кнез је, како наводе хроничари, у веома кратком времену обавештен од брата да је куповина успешно и врло квалитетно одрађена.

- На Златибору је само мали број сточарских трговаца имао своје сувате (пашњаке), па их је узимао у закуп од турских бегова. Све оно најбоље што је тог лета пасло на Обудовици, Белим Водама, Јељу, Бреговима, Сарачевини - кренуло је низ планину - пише Ђенић. - На напорном и дугом путу џелеп су пратили бројни проблеми, најчешће повремени недостаци хране и воде, а гоничи су били опоменути "да стока успут не сме чинити никакве штете". Уз то, Аврам Петронијевић је водио рачуна о огромном новцу државног данка који је са собом носио, а како се касније дознало из разних докумената, вредео је два милиона и триста хиљада гроша.

ШЕСТ НАХИЈА

СРБИЈА је турским хатишерифом 1833. године стекла положај аутономне кнежевине, проширила територију и укинула феудални спахијски систем. Од раније отргнутих предела враћено јој је шест нахија од Дрине до Тимока, са 13.300 квадратних километара, 907 села и 31.026 кућа, чиме је Кнежевина Србија увећана за нешто мало више од половине тадашње територије, како у књизи "Кнежевина Србија" истиче историчар Радош Љушић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације