САЧУВАНИ ТРАГОВИ БУРНИХ ВРЕМЕНА: Истраживања зрењанинског Завода за заштиту споменика културе о међуратној архитектури

Бојан Којичић, историчар уметности Завода, заједно са колегиницом Весном Каравида, више година бави се истраживањем међуратне архитектуре, некадашњег Великог Бечкерека, касније Петровграда, а данас Зрењанина, у периоду од 1920. до 1940. године.

- У фокусу нас историчара архитектуре већ дуже време је истраживање међуратне архитектуре у Зрењанину која је била недовољно заступљена у стручној историографији - каже Бојан Којичић, уз напомену да су до сада проучени опуси познатих српских архитеката чија дела чине вредан део градитељског наслеђа града, као што су Драгиша Брашован, Ђорђе Табаковић и мање познати, браћа Томић, али и пројектанти локалног делокруга Велислав Николић и Паја Нинков, као и дела зидарских мајстора Јаноша Пањија, Михаља Матерна и Јосифа Вајтершана, који су пројектовали стамбене куће и изводили грађевинске радове.

Према речима Којичића, зидарски мајстори су углавном били из Великог Бечкерека, док су грађевински инжењери и архитекте долазили из других, већих средина, неки од њих остајали су привремено, онолико колико им је трајао ангажман, други су, бавећи се својом струком, често у звању државних чиновника, трајно настањивали у граду на обалама Бегеја. Ђорђе Табаковић је често долазио у Зрењанин да прати радове на изградњи објеката које је пројектовао, где има чак седам реализованих пројеката, као што су Дечји дом, зграда Јавне берзе рада и други.

Драгиша Брашован је, по истраживањима Весне Каравида и Бојана Којичића, боравио у Зрењанину као градски и жупанијски архитекта у периоду од маја 1919. до септембра 1920. године и пројектовао зграде Палате српске задружне банке, кућу Славка Жупанског, Соколски дом, вилу тадашњег градоначелника Золтана Перишића, док је Велислав Николић дошао из Загреба као млади архитекта и остао у Зрењанину у државној служби до 1951. године, када се вратио у родни Загреб, а пројектовао је у Зрењанину зграду Основне школе "Витешки краљ Александар Ујединитељ".

- Након Првог светског рата, тадашњи Велики Бечкерек је пролазио кроз драматичне промене у потпуно новим друштвеним, културним, економским и политичким оквирима и поред Новог Сада, има највише објеката изведених у међуратном периоду. Највеће откриће била је, до тада невиђена и потпуно авангардна кућа Сијанке Ђерменков, изграђена 1929. године - наставља Којичић, истичући да док нису у потпуности открили ову вилу, важило је мишљење да је прва модерна кућа подигнута у Новом Саду.

Фото: Б. Грујић

- Управо ова вила, рађена по плановима локалног грађевинара Михаља Матерна, сведочи о спремности средине да прихвати неке нове тенденције, не само архитектуре него и других области - додаје Којичић, уз напомену да, нажалост, данас она није сачувана у свом изворном облику, јер је надограђена и преуређена, а оригинални изглед види се на фотографијама старих власника, немачке породице из 1940.

Отприлике када и Брашован, у Велики Бечкерек дошао је и Павле Нинков, пројектант, проналазач и геометар, заслужан за изградњу Окружног уреда за осигурање радника из 1928. године, која је данас зграда Хитне помоћи. Популарни Паја Нинков је заволео мир на обалама Бегеја и у граду остао до краја живота.

Између два светска рата слике на разгледницама Новог Сада красиле су зграде Ђорђа Табаковића, а неизбрисив траг оставио је и у данашњем Зрењанину, а његов најзначајнији пројекат је Дечји дом из 1934. године.

Браћа Зоран и Боривој Томић оставили су три изванредна пројекта, на углу Светосавске и Пупинове улице вилу др Луја Кинстлера из 1931. године, објекат Трговачко-индустријске коморе из 1936. године и зграду Црвеног крста. Неизбрисив траг оставио је и руски архитекта Николај Краснов, са идејом државне Основне школе "Витешки краљ Александар Ујединитељ", која је постојала у његовим нацртима.

- Међутим, због недостатка финансија, тек 15 година касније је подигнута нова зграда, данас Основна школа "Ђура Јакшић", у Улици цара Душана, а модерно архитектонско остварење тог доба је и Санаторијум др Зорана Каменковића, односно данашњи Дечји диспанзер, дело је Ивана Ђ. Стојковића, јединог међуратног архитекте рођеног у граду на обалама Бегеја.

У сваком случају, тридесетих година 20. века данашњи Зрењанин био је, уз Нови Сад, војвођански град са највише здања изграђених у духу модерне архитектуре.