АНДРЕА ЛЕКИЋ ЗА "НОВОСТИ": Учила сам поново да ходам

Грујица Келић

21. 02. 2021. у 21:00

УКОЛИКО у глуво доба ноћи пробудите било ког нашег човека и од њега затражите да вам наведе асоцијацију везану за рукомет, 99,9 одсто њих ће као из топа изговорити име Андрее Лекић (33).

АНДРЕА ЛЕКИЋ ЗА НОВОСТИ: Учила сам поново да ходам

FOTO: M. Vukadinović

И није битно да ли је та особа стручњак, или лаик, јер лик и дело капитена нашег националног тима превазилази оквире професије и познато је дуж свих светских меридијана.

Једна од најбољих светских рукометашица у последњој деценији тренутно је стационирана у Београду где се опоравља од повреде Ахилове тетиве коју је доживела у децембру прошле године на ЕП у Данској. То време је искористила да буде гост "Новости" где се у разговору са нашим новинарима и уредницима дотакла каријере, будућности, жељи да саиграчице предводи на ОИ...

Повреда коју сте доживели је једна од најтежих које могу да задесе спортисту. Како опоравак засада тече?

- Генерално опоравак Ахилове тетиве траје од шест до девет месеци. Тренутно све иде по плану. Прошла су два месеца од интервенције и могу да кажем да је било веома тешко у првих неколико седмица поготово са том чизмом на нози. Након тога је уследио опоравак у Холандији и као што видите сада већ ходам нормално, на две здраве ноге. Иначе, карактеристично за ову повреду је што у једном тренутку улазиш у фазу где учиш поново да ходаш и то је за мене представљало велики изазов.

Да ли сте истог часа на мечу били свесни да сте доживели тако озбиљну повреду и које емоције су се јавиле?

- Потпуни шок, уопште нисам имала представу шта се дешава. У моменту када сам скочила осетила сам као да ме је неко упуцао у ногу. Ја се чак ни не сећам шта сам урадила, да ли сам шутнула, додала, где је отишла лопта... ту је за мене свако сећање престало. Управо због тог шока нисам одмах осетила велики бол и просто нисам желела да поверујем да ми се то догађа. То је било велико разочарање и туга што не могу да наставим да играм првенство јер сам се стварно осећала веома добро на терену.

ВЕЧЕРАС НА ЈУТЈУБ-КАНАЛУ "НОВОСТИ"

НАШУ прослављену репрезентативку љубитељи спорта моћи ће да виде и чују вечерас уживо. Андреа је, наиме, од 20 часова гост нове епизоде "5 минута са..." које се емитује на јутјуб- каналу "Новости".

У марту су квалификације за ОИ у Токију. Турнир се игра у Мађарској, а поред домаћина за противнике имамо Русију и Кину. Да ли је пласман на Игре сан који је могуће досањати?

- Верујем да јесте. То су две утакмице у 24 сата и врло често је онај који је у глави спремнији ближи циљу. Ја ћу наравно бити тамо са девојкама и бодрити их. Можда и ускочим на терен, ако затреба. Шалим се, наравно. Сувишно је говорити о мотивацији, све ће екипе бити ултра мотивисане, али мислим да је смо ми "гладнији" јер никада до сада нисмо имали прилику да учествујемо на ОИ. Волела бих да управо то и буде наш највећи покретач. Већ 15 година сам део националног тима и ово је први пут да нам се пружа оваква прилика. Представљање земље на највећој смотри спортиста је нешто што ја очајнички желим.

Зашто се оваква историјска прилика није појавила раније?

- Све је ствар система. Неко се мора позабавити тиме. Прво почети од млађих категорија које већ дуже време немају резултат, а сениорску репрезентацију граде успеси млађих. И то је заиста забрињавајуће, јер ова генерација ће сутра отићи, а ми немамо базу, ту поготово мислим на девојке. Друго, потребно је створити јаку домаћу лигу. Србија већ више од десет година нема женског представника у Лиги шампиона. Надам се да ће неко почети да улаже у то. Рукомет је спорт који уопште не изискује много улагања. Годишњи буџет екипе су три или четири месечне плате једног озбиљног фудбалера или кошаркаша. Између осталог, зашто да не и копирати туђи начин рада. То није срамота, некада су нас копирали, сада је дошло време да ми то радимо.

ЈАХАЊЕ И ГИТАРА КАД ДОЂЕ ВРЕМЕ

КАКО проводите своје слободно време?

- Немам га заиста много, али имам неке одређене ствари које бих волела да научим након каријере, а које ми уговори не дозвољавају. Ту прво мислим на јахање на које сам једном приликом кренула кришом па сам добила упозорење од клуба. Почела сам да учим гитару, па ме онда повреда рамена мало удаљила од тога.

Да ли мислите да са новом председницом Савеза, Миленом Делић долази тај препород?

- Волела бих да верујем да је тако. Милену знам дужи низ година, и пред њом је огроман посао. Желим јој сву срећу од срца. Да не верујем у боље дане, већ давно не бих причала о рукомету, али потребно је време.

Како гледате на ренесансу мушког рукомета са новим селектором Тонијем Ђероном?

- Велике похвале на том резултату. Оно што је очигледно јесте нова енергија коју је донео Ђерона. Ми смо народ који воли кад се неко бори срцем, и није нама проблем ако играш лоше уколико се види да се бориш. Миран си када се погледаш у огледало јер знаш да си дао све од себе. А сада су се и обезбедили услови да даш максимум. Коцкице су се сложиле и они морају да наставе, јер имају један озбиљан потенцијал.

После десет година се враћате у Словенију, у екипу Крима где сте и започели своју инострану каријеру?

- Да, то је моја прва кућа изван Србије и за тамо ме вежу најлепше могуће успомене. Када се враћаш на место где те изузетно воле и поштују и када верују у тебе и да ће опоравак од повреде проћи на најбољи могући начин, мени је преостало само да са радошћу то прихватим. Причам словеначки језик, радујем се Љубљани као средини за живот, уговор је потписан на 1+1 годину. Биће и нас неколико Српкиња у екипи, ту је Јована (Рисовић), долази и Драгана (Цвијић)... Амбиције за наредну сезону су играње фајнал-фора ЛШ.

FOTO: M. Vukadinović

Како гледаш на путешествије од Словеније, Мађарске, преко Македоније, Румуније па све до Црне Горе и назад?

Љубљана је била победа страха прве године ван своје земље. После је све кренуло феноменално, када схватиш да то можеш и када вера у своје могућности надјача страх, онда је све лакше. Касније у Ђеру сам се апсолутно формирала као играч, после у Вардару незаборавних пет година, и једино остаје жал што није освојена Лига шампиона. Међутим, то је средина коју ћу највише памтити јер љубав коју Македонци осећају према рукомету је необјашњива. Без премца спорт број један у земљи, увек пуне трибине, људи невероватно срдачни. Букурешт са друге стране знатно другачији, изузетно тешко функционисање годину и по дана из разлога што се велики број играчица повредило. У Будућности сам била само четири месеци тако да не могу пуно рећи о томе. На целом том свом путу сам стекла невероватна пријатељства, упознала нове културе и то је нешто најлепше што ти спорт пружа. Да могу опет све из почетка, сигурно бих ишла истим путем.

ДИВИМ СЕ НОВАКУ

ДА ли пратите и остале ваше колеге из других спортова?

- Све! Апсолутно све спортове пратим! Ја сам неко ко чита новине од прве до последње спортске стране. Шта тек рећи за Новака Ђоковића који је свима нама узор. Човек има неке надљудске способности и невиђено ради на себи. Не могу то правилно ни да опишем, каква је то непоколобљивост и психолошка снага којој једноставно не можеш да престанеш да се дивиш.

Шта за Андреу Лекић долази након завршетка каријере и да ли је тај дан на видику?

- Имала сам веома лепа искуства у раду са Европском и Светском рукометном федерацијом чак и са Међународним олимпијским комитетом у вези са радом са децом, а била сам и амбасадор Игара младих у Буенос Ајресу пре две године што је незаборавно искуство. Искрено, волела бих да будем део неке спортске организације, волела бих да пре свега будем у прилици да помогнем Србији јер мислим да могу. Видим себе у неком пружању савета, помоћи и личном усавршавању играчима при уласку у професионалне воде. Када ће доћи до тога, ја не знам, јер не могу да кажем тачан датум када ћу рећи збогом играчкој каријери. Када ме буде мрзело да патике обујем на ноге и када у мени више не буде те среће и ентузијазма приликом крочења на терен, ја ћу знати да је дошао крај.

Запратите Новости спорт на Фејсбуку

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)