ГОСТ НОВОСТИ ГЛЕДАЈУ МЕ КАО МАЈКУ: Славна одбојкашица Слађана Ерић, капитен Уба, не размишља о крају каријере

ГОДИНЕ су само број, барем у случају Слађане Ерић. Прекаљена одбојкашица, капитенка Уба, не размишља о крају каријере, иако ће 29. јула да одува 40 свећица. Одлучна је да на терену остане све док може да се надмеће са млађим девојкама. И да им помогне саветима не само играчким, већ и животним. Недавно је са Убљанкама освојила Куп Србије после 21 године. У међувремену се радовала бројним трофејима у земљи и најјачим европским лигама.

Фото архива ВН

- Одржава ме љубав према одбојци и претпостављам генетика. Прошле године када сам се вратила у Србију рекла сам да ћу да играм све док ме тело служи, а засада ме повреде мимоилазе. Има и умора, године не дозвољавају да се осећам као клинка од 18 година, али једноставно искуство, љубав и генетика ми помажу да сам и даље на терену - прича за "Новости" Слађана Ерић.

Признаје да се мотив увек лако нађе када се освајају трофеји, а и да је пребродила генерацијски јаз са млађим саиграчицама:

- Гледају као мајку, тако сам се и поставила, веома сам строга. Заузела сам такав став, јер дуго играм са девојкама које су доста млађе од мене. У почетку сам мислила да ћу неким кратким наредбама, молбама, реченицама да успем да добијем то што желим од њих, оно што сам ја радила пре 20 година, када се све поштовало, где је био ред и дисциплина. Данас није тако, када сам схватила да неку ствар морам сто пута да поновим, а да се 101. пут не изнервирам, успела сам. У мени стварно виде узор, криво му је што када ја паднем падну и оне - прича Ерићева.

Искусна блокерка признаје да је скоро причала са својим тренером Маријаном Боричић да не сме да падне у игри за време меча:

- Када се мени нешто деси, такав страх се увуче у њих да не могу да играју. Рекла сам им да морају то да превазиђу, јер сам ја имала и 18, и 25, и 30 година, али оне нису у мојим 40. Тако да сам ја прошла све кроз шта оне пролазе и да знам како све то иде. Ја сам ту да им помогнем.

Признаје Слађана да младе играчице не послушају увек:

- Не желим да будем сурова, али ја у овим годинама изгледам боље од те деце. Када ме питају како успевам да тако изгледам, ја кажем да водим рачуна о исхрани, о томе колико спавама. Ја њих разумем кроз шта пролазе, исто сам прошла: изласци, брза храна, чипс, бурек, понекад пица. То и дан-данас волим, али не конзумирам због свог здравља, тела. И оне ће једног дана да схвате.

Сматра и да девојке морају много више да раде уколико желе да направе велике каријере.

- Пуно ми је срце када видим да од 14 шампионки света седам су моја деца из Визуре. Ја сам пре десетак година била њихов капитен, много тога сам прошла са њима, звале су ме мајка краљица. Исто сада пролазим у Убу са овом децом. Драго ми је када могу да помогнем. Садашња генерација мора доста да ради, лење су, увек се наљуте на мене када искрено кажем онако како јесте, не трпе ауторитете, много се променило у односу на моје време. Ја код Зорана Терзића нисам смела да ставим маскару, да имам две боје на коси. Одмах би ме вратио са тренинга - примећује Ерићева.

Подсећа да је у време када је она играла у Звезди најстарија била Маја Симанић са 23 године, тако да и нису имали неку старију играчицу да их посаветује. У иностранство је отишла 2004. у француску Алба Упа.

- Тада сам први пут у животу потписала уговор за новац и морала да играм за паре, а не као што је било у Звезди из љубави. Брзо сам одрасла - прича Ерићева.

Играла је у најјачим лигама, носила дрес и швајцарског Волера, италијанске Модене, шанске Мурсије, турског Галатасараја... Последњи инострани ангжмани били су у Русији (Протон Саратов) и Кини (Лијаонинг).

- Говорим четири језика, можда чак и пети, јер се присећам француског. Имам срећу да ми сестра живи у Женеви па обновим знање из француског. Стекла сам толико пријатеља... Морала сам да се прилагодим свакој земљи у којој сам била, да прихватим њихове обичаје, како бих била део њих. И наравно да сазрете, да одрастате, а највише ми је драго због језика. Ево у Убу једина ја причам на шпанском са нашом Кубанком Анет Бенитез, јер она слабо говори енглески и наш језик. Да нема мене било би јој веома тешко.

Не крије да јој се највише допало у Кини и неке ствари би из најмногољудније земље пренела код нас:

- Они су такви професионалнци, код њих је такав ред, дисциплина, поштовање, од тренера до сваког играча. Мени је у једном тренутку било непријатно, што су ми клинке носиле воду, торбу, једна кренула нешто са пертлама... Ви њих не смете да увредите, толико поштују странце, сваки пут су ми се поклониле, указале поштовање, аплаузом испратиле сваки мој потез на терену. То никад нећу заборавити. Када сам одлазила било је много суза, као да сам била годинама, а не три и по месеца. Такво поштовање према другима донела бих из Кине.

Почела је у Раднику из Бјелиње. И то на позицији коректора. Веома рано са 16 година дошла је у Црвену звезду, где су је пребацила на место блокера. Одлично се снашла, постала и репрезентативка. У Србији је осим за Звезду играла и за Колубару Лазаревац, Визуру, од прошле године је у Убу. Носила је и дрес Јединства из Брчког.

- После Галатасараја размишљала сам да завршим каријеру, да се посветим тренерском послу или нечем другом. Међутим, успевали су да ме убеде да им помогнем. И освајали смо трофеје, због чега данас у Србији говоре: доведи Слађану Ерић и освоји трофеј. Драго ми је због тога.

Са клубовима је освајала првенства и купове Југославије, Србије, Шпаније, Швајцарске, са Галатасарајем је играла финале Купа ЦЕВ. Жали што није била део екипе која је освојила светску бронзу 2006. у Јапану.

- Када је Терзић преузео репрезентацију уз искусне интернационалке било је и доста нас младих из Црвене звезде. Можда је тај микс искуства и младости омогућио да се за четири године направи тај подвиг, који је каснијим генерацијама омогућио да се вину у невиђене висине. А за тај најважнији корак спремале смо се четири године. Почеле смо од претквалификација. Сећам се када смо у Дрездену избориле СП у Јапану био је огроман успех - прича Ерићева.

На Слађанину жалост те 2006. повредила је зглоб руке играјући за Волеро, имала је доста тешку операцију у Цириху...

- Нисам била део тима који је донео СЦГ светску бронзу, што ми је криво. Али, сам четири године играла за најјачи тим да бисмо дошле до Јапана. Недостаје ми та медаља са репрезентацијом, као и европски трофеј. Није ми се дало да освојим Лигу шампиона. Са Волером сам била друга, трећа и четврта. Са Галатасарајем играла финале Купа ЦЕВ. Некад у шали говорим да ћу играти док не освојим тај трофеј. Битно је желети - наглаша Ерићева.

БАБИЦА ПРОРЕКЛА КАРИЈЕРУ

СЛАЂАНА Ерић је само по рођењу Тузланка.

- Моја мама и данас прича да када сам се родила била сам веома дугачка, 64 цм, па је бабица рекла да родила се нова Разија Мујановић (оп. чувена кошаркашица, висока 202 цм). То се мојој мајци није допало, зато ми је дала име Слађана, али и признаје да ми је бабица по рођењу прорекла да ћу бити врхунска спортисткиња - прича Ерићева.

ОЦУ ПОСВЕТИЛА КУП

ПРЕ две године доживела је породичну трагедију. За годину дана умрли су јој отац, три стрица и стрина. И ипак је смогла снаге да се врати на терен.

- Мом тати је било тешко што сам после Кине последњу годину његовог живота посветила њему. Сваки пут када сам га возила на хемотерапију, говорио му је: "Не, ти мораш да нађеш клуб, ајде иди". И имала сам баш добру понуду из Кореје. Али, није ми се дало, као да сам знала да ће он да живи још месец дана. Никад ми није опростио што сам ту годину посветила њему, али ја бих то опет урадила. Година је заиста била психички претешка. Срећом, испунила сам тати жељу и овај пехар са Убом посветила сам њему - прича Ерићева.

ДЕПОРТАЦИЈА ИЗ РУСИЈЕ

ПРЕ четири године Слађана Ерић је доживела шок у Русији. У њеном клубу Протон Сартову нису јој обезбедили радну визу, тако да ју је полиција на московском аеродрому привела, јер јој је истекла туристичка виза. Суткиња је Ерићеву казнила депортацијом и петогодишњом забраном уласка у Русију.

- На моју несрећу мислили су да, пошто Србија има добре односе са Русијом, за нас важи три месеца, а не само 30 дана. И због те грешке сам испаштала. Ја сам играла за Саратов, била на ТВ, у новинама... И поред свега суткиња ме је моментално осудила. За мене је то био крах. Нисам била у затвору, већ у хотелу поред аеродрома. Нешто слично као Ђоковић у Аустралији. Чак ми је отежавајућа околност била што сам говорила руски, јер суткиња није веровала да неко може за 30 дана тако добро да научи. Није помогло ни објашњење да сам играла у циришком Волеру, чији је власник Рус и у којем је званичан језик био руски. На крају је клуб успео да укине пресуду, вратила се, одиграла месец и по дана, помогла да остану у елити. Али, нису испали фер - прича Ерићева.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације