КО УЗИМА ЗАБРАЊЕНИ "ЛИГАНДРОЛ" РИЗИКУЈЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ КАЗНЕ: Ненад Дикић говорио о допингу у спорту

ДА ЛИ бисте узели "магичну пилулу" која би вам сигурно донела златну медаљу на Олимпијским играма ако знате да ће вас она и убити неколико година после тога?

ФОТО: Д. Миловановић

На ову фаустовску погодбу, коју су им у својим анкетама пре пар деценија предлагали лекари Миркин и Голдман, већина елитних спортиста одговарала је потврдно. Иако је питање хипотетичко, вероватно би и данас многи спортисти били бар на линији британског бициклисте Томија Симпсона, који је рекао: "Ако је потребно 10 да ме убије, узео бих девет да победим." Преминуо је 1967. године, приликом успона на Тур де Франсу, пре навршених тридесет, а у крви су му пронађени алкохол и амфетамини. Његова смрт била је непосредан повод за увођење обавезног тестирања на допинг.

Још од првих Oлимпијских игара у античкој Грчкој, када су користили печурке, семе мака, животињске тестисе и крв, па до данашњих знатно софистициранијих метода допинга, спортисти су одувек били спремни на много шта како би померили своје природне лимите бар за стотинку или милиметар и прешли границу која одваја "важно је учествовати" од победничког постоља.

Foto: ФОТО: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Да парафразирамо речи легендарног коментатора Душка Кораћа, "може ли се против мајке природе, да ли је могућа победа спорта над фармацијом"? Да ли је тачно да само веома мали проценат оних који се допингују буде и ухваћен, толико да, речима бившег председника Светске антидопинг агенције Дика Паунда, "онај који падне на допинг тесту истовремено пада и на тесту интелигенције"?

О овим и актуелним темама разговарамо са проф. др Ненадом Дикићем, специјалистом кардиологије и баромедицине из Антидопинг агенције Србије, човеком који је, иако каже да му нећете веровати, на допинг контролисао чак и америчке кошаркашке звезде, попут Кевина Дјуранта.

Када Светска антидопинг агенција одлучује које ће супстанце ставити на листу забрањених супстанци која се објављује 1. јануара сваке године, пресудна су три критеријума, од којих морају бити испуњена најмање два:

- Потребно је да се ради о супстанци која побољшава спортску способност, попут снаге, издржљивости. Ипак, нас као лекаре брине не само повећање спортске способности већ и други критеријум, да се ради о супстанцама штетним по здравље. Често се дешава да дође до изненадне смрти у теретани или на терену, а то је углавном због проблема са допингом. На крају, употреба ових супстанци мора да нарушава дух фер-плеја, а тај етички моменат је нешто што се често занемарује у развоју спортиста. Како је својевремено рекла Јасна Шекарић: "Кад изађем на ватрену линију, хоћу да знам да смо сви исти, да нико нема неку недозвољену помоћ са којом би био бољи од мене."

За бројне забрањене супстанце постоје спорења око тога да ли уопште побољшавају спортску способност. Једна од њих је мелдонијум, који је руској тенисерки Марији Шараповој донео суспензију од 15 месеци, а на листу је уврштен на инсистирање Америчке антидопинг агенције, јер су приметили да га користи огроман број спортиста из Источне Европе. У земљама бившег СССР-а масовно се узимао у апотекама без рецепта, а Шарапова га је 10 година користила за пад имунитета и превенцију дијабетеса. На листу је званично уврштен 1. јануара 2016. године, а она је 7. марта изјавила да је користила овај лек:

- Листа трпи различите притиске са различитих страна и настаје консензусом, па се на њој често нађу и супстанце за које нема недвосмислених научних доказа да повећавају спортску способност. Код мелдонијума се ради о томе да је у питању лек, а не суплемент, па је необична његова огромна популарност међу спортистима из Источног блока, који су га сматрали неком врстом витамина. То јесте злоупотреба, јер се мимо медицинских индикација користе његови енергетски ефекти. Проблем је и што мелдонијум остаје у организму више месеци, па је то и довело до огромног броја спортиста позитивних на ову супстанцу. Конкретно, Шараповој је можда одмогла и њена превелика отвореност, може се рећи и наивност код изјава.

НАИВНА Шарапова била под суспензијом 15 месеци због мелдонијума/Фото: EPA-EFE/ANDREW GOMBERT

Међу супстанцама које не побољшавају спортску способност је и триметазидин, на који је била позитивна петнаестогодишња руска уметничка клизачица Камила Валијева. Бивша уметничка клизачица Катарина Вит је рекла: "Њој ниједна супстанца не би могла помоћи да изведе оне скокове":

- Тачно је да су се у уметничком клизању одувек пре свега оцењивали стил и вештина, али сада је тај спорт прешао у домен акробатике, најважнија је способност да се окренете четири пута око своје осе. За такав окрет су способне само мале и гипке девојчице, не жене, па су шампионке клизачице које нису ушле у пубертет. Зато све такмичарке руске тренерице Етери Тутберидзе имају свој "рок трајања", негде до 15-16 године, после се повлаче. У праву је Витова, употреба триметазидина у случају Валијеве нема много смисла, логичније би било неко средство која повећава мишићну снагу и тако штити од повреда. Проблем је што друга два дозвољена суплемента која је користила у садејству са триметазидином имају за циљ да подигну енергију и помогну у опоравку.

Стиче се утисак да је девојчица у овом случају третирана као потрошна роба и да су је, пре свега, издали одрасли који је окружују:

- Када сте спортиста, ви имате личну одговорност за сваку забрањену супстанцу која се на било који начин нађе у вашем телу. Али ту је и одговорност вашег тима, нарочито кад имате само петнаест година. Њој је та супстанца очигледно дата са намером. Као заштићена особа која има мање од шеснаест година, она би требало да буде блаже кажњена. Њена права су прекршена и у томе што због њених година није требало да ми знамо ни њено име, ни супстанцу. Неуобичајено дуго се чекало да уопште буде објављен позитиван допинг налаз, чак дупло више, и стигао је у невреме, пред њен индивидуални наступ. На крају, изневерили су је и родитељи, који је нису узели у заштиту. Остали из њеног тима не нервирају се пуно, они "на лагеру" имају већ неколико девојчица, једнако способних да се окрену четири пута.

Питање је како ће се Валијева провести у светлу свеопште харанге на руске спортисте, који су дискриминисани на основу националности и због политике избачени из свих могућих такмичења, што наш саговорник сматра неетичким:

- Пошто се бавим и етиком, са те стране се ради о потпуно погрешној одлуци која није смела да се деси. Руским спортистима је забрањено да учествују чак и на Зимским параолимпијским играма, а ради се о људима који се због свог инвалидитета свакодневно боре са препрекама које други не могу ни да замисле. Најбоља паралела су санкције нашим спортистима 90-их, због којих три године нису могли да се такмиче. Колико год да су се те границе помериле, спорт треба држати ван политике, тако стоји и у Олимпијској повељи.

"КОКТЕЛ" Камили Валијевој давали триметадизин/FOTO: Tanjug/AP

Спортски национализам је распрострањен, а ту је неизоставан и допинг, који се неретко користи у политичке сврхе, па се тако руским спортистима на такмичењима намеће бреме колективне кривице због афере "руски државни допинг". С друге стране, пре три године је размонтиран "Орегон пројекат" под покровитељством "Најкија", основан са циљем да Американци достигну резултате афричких дугопругаша, зато што је тренер Алберто Салазар систематски допинговао спортисте:

- "Орегон пројекат" је сјајан пример одличног рада Америчке антидопинг агенције, која је читаву аферу разоткрила, уложила много ресурса и године истраге. Све је довело чак и до оставке извршног директора "Најкија" Марка Паркера, што је немогућа мисија. Па та агенција је разоткрила и Ленса Армстронга и Мерион Џоунс, а то довољно говори о квалитету њиховог рада! Када говоримо о Русији, оно што су радили на челу са Родченком је огроман прекршај. Замена узорака, фалсификати свих лабораторијских извештаја, све документовано. Ја тог човека упоређујем са Менгелеом, он је стајао иза свега и допинговао све те људе, експериментисао над њима.

Ипак, ако се период пре 2000. године може назвати "златним добом" оних који су се допинговали, данас то више није случај:

- Људи и не слуте колико је разграната не само мрежа допинга већ и структуре за његово откривање. Пример је операција "Адерлас", велика акција аустријске полиције од пре две године, која је разоткрила међународни ланац допинговања крвљу. Ти спортисти су били сопствене "муле", тако што су давали своју крв пар месеци пред ЗОИ у Пјонгчангу и настављали да тренирају. На дан лета су им враћали крв коју су им узели, а допинг екипа која чека по слетању онда узима ту крв у тачно оној количини коју су спортисти дали. Тако су могли да обаве све анализе и прођу их без проблема. Непосредно пред такмичење, кад нема допинг контроле, њима су убризгавали ту крв. На тај начин, они су наступали са знатно више еритроцита, што значи више носача кисеоника, а то повећава снагу и издржљивост. То је све разоктрила аустријска полиција, употребљавајући сва средства која се користе код прислушкивања криминалаца.

У Србији имамо Закон о спречавању допинга у спорту, који предвиђа затворске казне и до пет и 12 година за оне који омогуће употребу допинг средстава или их неовлашћено производе и стављају у промет. Одличан посао ради и полиција, али заостаје тужилаштво:

- Примена закона јесте слаба, ограничена на случајеве који нису нарочито интересантни и на "ситне рибе". Нама се десило да полиција обави милионску заплену допинг средстава на Бежанијској коси. Епилог је да тај човек уопште није кажњен, што значи да тужилаштво свој посао не обавља најбоље. Најновији пример је дистрибуција лека "лигандрола", за који не постоји дозвола за медицинску употребу и спада на листу забрањених супстанци. Шокирао сам се када сам видео да то средство користе и девојчице из Србије, да се потпуно несметано рекламира и продаје на Јутјуб каналима и сајтовима код нас и да се то дешава наочиглед њихових клубова. Те девојчице, да смо их ухватили на допинг контроли, биле би кажњене на четири године, а они који такве супстанце стављају у промет, пролазе без казне.

Срби се не разликују од остатка света ни када се ради о проценту допингованих, ни у допинг средствима која се користе:

- Некада се говорило да допинг код нас не постоји, да наши спортисти ништа не узимају. За двадесет година и 11.000 допинг тестова, имамо око 122 случаја допингованих спортиста, што значи да смо ми на светском просеку од 1%. Раније се дешавало да имамо и до пет пута више допингованих него што је просек. Највише се користе анаболици, па стимуланси, па диуретици.

Може се рећи да и у свету постоји мртва трка у брзини развоја техника за скривање допинга и техника за његово откривање. Делује да су они који стоје иза допинга, и бржи. Бивши шеф Светске антидопинг агенције Дејвид Хауман је чак рекао да преко 90% оних који се допингују никада не буде откривено:

- Данас је наука о допингу издвојена у посебну науку којом се бројни истраживачи искључиво баве, из разних углова. Зато је веома тешко да се неко провуче и не буде откривен. Уради се близу пола милиона допинг контрола годишње, наша Ивана Шпановић је само у једној години била тестирана преко 30 пута. Имате и биолошке пасоше који прате све параметре крвне слике и варирања вредности, све што одступа од нормалног се кажњава. Чувена немачка клизачица Клаудија Пехштајн кажњена је само на основу промена у биолошком пасошу, иако на допинг тестовима није била позитивна. Ту су и истраге које су, на пример, омогућиле да се открије да кинеске пливачице користе хормон раста.

КОНТРОЛА Ивана Вулета у једној години тестирана 30 пута/Фото: АП

Да закључимо, у развоју допинг контроле разликујемо период до и од 2000. године као два различита света:

- Од 2000. године, када је формирана Светска антидопинг агенција, имамо хармонизована правила и допинг контрола је на знатно вишем нивоу. Времена су другачија у односу на период када су, на пример, источнонемачки спортисти плански допинговани, а бацачица кугле Хајди Кригер имала 37 пута већи ниво тестостерона него остале жене, толико да је касније променила пол и сада је мушкарац Андреас. Истина, чак и данас имате предлоге да се допинг легализује, али то би било потпуно сулудо, спорт би се претворио у борбу хемије, а спортисти би падали мртви по теренима.

Биљана Топић неправедно без медаље

СРБИЈА има само три светске медаље у атлетици, а Дикића је посебно заболело то што је наша Биљана Топић на СП у Берлину 2009. освојила "дрвену медаљу" и без бронзе остала због руске атлетичарке Ане Пјатик, која је касније кажњена због допинга:

- Проблем је што је Пјатикова кажњена на веома необичан начин, само за један дан 2007. године и после за период 2013-2016. За СП у Берлину 2009, нажалост, није сачуван узорак, па је она званично негативна. Због тога сам ја покушао да утичем на њену савест тако што сам јој написао и писмо, са позивом да дође у Београд и Биљани преда медаљу коју је заслужила. После смо ми из Антидопинг агенције Србије направили копију бронзане медаље и уручили је нашој атлетичарки као малу сатисфакцију.

Биљана Топић/FOTO: N. Paraušić

Американци као светски допинг полицајци

ПРЕ ДВЕ године је у САД усвојен Родченковљев закон, назван по руском пребегу у САД, који је био на челу Московске антидопинг лабораторије и проговорио о проблему допинга уз подршку државе. Закон је изазвао контроверзе, јер има екстратериторијалну примену и омогућава да САД гони организаторе допинга и ван својих граница, без обзира на држављанство. То поставља питање објективности и подривања хармонизованог система на светском нивоу. Проблем је био и тај што је наводни руски државни допинг посебно апострофиран у предлогу Родченковљевог закона, што је све дало и једну политичку компоненту:

- Тачно је да је Родченков на бројне начине тамо инструментализован и претворен у холивудски пројекат, али они су увидели немоћ света да се супростави једном тако распрострањеном проблему. Многима то, наравно, смета, али је потребно да постоји могућност употребе силе, а екстериторијална примена закона данас је често неопходна, пошто националне власти у великом броју случајева нису способне да се супроставе допингу, потребна је сарадња. Тај закон ће бити додатна претња људима који се баве допинг злоупотребама и са те стране је добар.

Трансродни спортисти као да су допинговани

ТРАНСРОДНЕ жене, ранији мушкарци, које се такмиче и доминирају над биолошким женама, по многима обесмишљавају женски спорт и предност коју оне имају може да се упореди са оном коју даје допинг:

- То је заиста велики проблем, који угрожава права спортисткиња. Карактеристичан је случај новозеландског дизача тегова, који је са својих 35 година одлучио да постане жена. Дозвољено му је да се у женској конкуренцији такмичи на ЛОИ у Токију, где је по резултатима могло да му парира свега неколико дизачица тегова, а само игром случаја није дошао до медаље.

МОК је у прво време тражио да њихови мушки полни хормони буду држани на одређеном нивоу, али су због великог притиска променили одлуку, па сада свака међународна федерација за себе доноси правила, што води у анархију. Хормонска терапија за смањење нивоа тестостерона, који спадају у групу анаболика, свакако би смањила предности трансродних жена, али то никако не значи да би их поништила. Просто, њихова телесна конституција је мушка и већина је кроз пубертет прошла као мушкарац.

Препоручујемо

Кошарка

0 9

ЈОКИЋ УНИШТИО ПОРЗИНГИСА, ЛЕТОНАЦ ГА ИСКУЛИРАО: Играч Вашингтона није хтео да се поздрави са Србином (ВИДЕО)

17. 03. 2022. у 10:19

Фудбал

0 1

ВЕЧИТИ ЈУРЕ ЧУДО: Ево где можете да гледате утакмице Звезде и Партизана

17. 03. 2022. у 08:46

Тенис

0 2

ОВАЈ ДУЕЛ СВИ ЧЕКАЈУ: Надал наставио низ, следећи ривал Кирјос

17. 03. 2022. у 08:33

Кошарка

1 8

СЈАЈНИ ЈОКИЋ НАСТАВИО ДА ПОМЕРА ГРАНИЦЕ: Србин се поиграо са Вашингтоном и ушао у историју НБА лиге (ВИДЕО)

17. 03. 2022. у 06:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације