ДРАГИ ГОСТ У СВИМ ДОМОВИМА: Лазо Бакмаз, кључар банке епитета

ЈA у пензију, а ви останите уз РТВ Војводина и младе новинарске лавове и лавице Војводине равне и Србије целе!

Фото: Приватна архива

Тим речима Лазо Бакмаз, доајен, чувени новинар војвођанског јавног сервиса, обратио се и опростио са гледаоцима у "Дневнику" 8. децембра, и ставио тачку на каријеру, два лета дужу од четири деценије.

За то време, професионалним односом, уобичајеним, редовним укључењима са лица места, коментарима са утакмица, бициклистичких трка, страственим извештајима у којима је актере по правилу стављао у први план богатим епитетима... досегао је популарност гледалишта и лаку препознатљивост као драг гост у свакој кући.

Као црту под радни век подвлачи чињеницу да је новинарство доживљавао као начин живота и сматра да новинари једино на тај начин могу опстати у медијском простору.

- Када бих поново почињао, улагао бих више у себе и породицу, а мало мање у програм - ипак је са друге стране искрен Бакмаз.

Први извештај урадио је са стадиона на Детелинари, септембра 1980. године, у време Олимпијских игара у Москви, када је РФК Нови Сад у првом колу Војвођанске лиге ремизирао са зрењанинским Радничким. Занимљиво, сада је председник Скупштине популарних "канаринаца" и не крије приврженост клубу који ове године обележава век постојања, као и том делу града, у којем живи са супругом Јасмином, ћерком Иваном, сином Јованом, унуком Ханом и снајком Мелиндом.

Прво пензионерско јутро провео је са комшијом и најбољим другаром Бобаном Јовановићем у шетњи Детелинаром уз неизбежног пса Пашу. Препричавао му је величанствен испраћај у пензију, који су му дан раније приредиле колеге у РТВ Војводина и радо се сећао неких детаља из веома богате каријере у којој, како истиче, никада спортове није делио на "велике и мале", већ су му сви били подједнако важни.

Фото: Приватна архива

Међутим, у послу, у којем се опробао и као "писани новинар" новосадског "Дневника" и извештач Радио Новог Сада, као радијски новинар, најважнија му је била спортска редакција, и на том пољу је веома добро знао за поделу.

- Спортска редакција је моја матична редакција, а поред тога сам радио много тога везаног за новинарски посао на телевизији, од прогнозе времена, па до прилога из политике. Био сам и спикер у Дневнику, затим радио ауторске емисије, "Недељно поподне"... Уређивао и водио емисију "Српска Атина ноћу", ауторску спортску емисију "Треће полувреме"... Истина је, сваки посао сам прихватао оберучке, али једини услов је био да ми спортска редакција буде и остане матична. Рецимо, радио сам и јутарњи програм, што је био велики изазов.

Када је у редакцији дочекивао младе колеге, као прву лекцију сугерисао је да је најзначајнији увод, којим се гледаоцима скреће пажња на догађај, и завршетак прилога, у којем се ставља тачка. А оно између, може како се хоће. А то, како се хоће, значило је да буде професионално урађено. Путовања обожава и не крије да му је новинарски посао омогућио да испуни две жеље, да види Јапан и Рио де Жанеиро.

- У Токију сам био 1991. године, на Светском првенству у атлетици, на којем је југословенска штафета освојила четврто место и трчала четири пута 400 метара брже од три минута. Тада су сви медији у свету известили да је то прва бела штафета која је трчала испод три минута, а то би данас било сматрано расизмом. Међутим, то се факат десило први пут у историји. У Рију сам био 2016. године захваљујући Параолимпијском комитету Србије као једини новинар из Србије изван Београда, који је присуствовао великом догађају. Тамо сам доживео прелепе тренутке, могућност да извештавам са спортских борилишта на којем је свирала српска химна и на највишем јарболу се вијорила српска тробојка. Наши параолимпијци у стоном тенису, предвођени Бориславом Перић Ранковић, која је била шампионка, а сребро и две бронзане медаље су освојиле Кинескиње, ту су били Златко Кеслер, Нада Матић, Митар Паликућа.... То је била једна велика победа.

Фото: Приватна архива

У том друштву параспортиста је осетио много позитивне енергије, од њих је много научио.

- Доживео сам захваљујући њима и Рио де Жанеиро, и ишао на врх до статуе Христа, одакле је, кажу, најлепши поглед на свету. Међутим, мени је ипак лепши поглед са Петровардинске тврђаве или са Требињске Црквине, поред Дучићевог почивалишта. С друге стране, много ми је жао што нисам ишао у Шведску на Европско првенство у фудбалу 1992. године, када смо имали сјајну генерацију репрезентативаца. Тада су увели санкције Југославији. Најпре је била прича да ће изоставити спорт и културу, да би се на крају испоставило да су санкције уведене за све, па и за спортисте.

Добитник многобројних струковних признања, чију каријеру је крунисало Удружење спортских новинара Србије наградом за животно дело, истиче да му је један од најомиљенијих спортских хероја Слободан Качар, боксер чију је блиставу каријеру испратио од почетка до краја.

- Олимпијски шампион и првак света у боксу, Слободан Качар је први спортиста којег сам испратио од почетка до краја. Најлепши тренуци су били његове победе. Наравно, Ивану Шпановић пратим од њених почетака па до бронзане медаље на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру. Она је у међувремену постала четворострука европска шампионка и светска шампионка у дворани. Прву вест о њеним скоковима преко шест метара сам ја пренео. Занимљиво је да је Ивана на Европском првенству у Београду освојила европску титулу и поред свих новинара који су је чекали, најпре дотрчала пред микрофон и камеру Радио-телевизије Војводине. То је био један од најлепших тренутака моје спортске новинарске победе. Поред свих домаћих и иностраних новинара прво је дала интервју мојој кући, мојој екипи и на крају крајева мени. То је за мене била истински велика ствар.

Фото: Приватна архива

Бакмаз је познат као новинар који је извештавао и са многобројних, такозваних малих догађаја.

- Истина је, од школске олимпијаде у Новом Саду 1985. године и Радничке олимпијаде у Врбасу, две године касније, па цео радни век, био сам носилац посла на свим школским и радничким олимпијадама. Питали су ме, шта ти то треба, већ си профилисан новинар, зашто се још бавиш школским и радничким олимпијадама? Кажем, спортове и догађаје са којих сам извештавао никад нисам делио на велике и мале, већ су ми сви били професионално значајни и једнако важни.

Рођен је Дубровнику, одрастао у Требињу и као веома млад се доселио у Нови Сад, који је заволео као средњошколац на екскурзији, када се са Петроварадинске тврђаве, како каже, заљубио у поглед на град и пожелео да једног дана ту живи.

- Не могу рећи да сам дошао случајно, али знам да сам остао сасвим намерно - закључио је Бакмаз.

Препоручујемо

Остали спортови

3 5

ОДЛАЗАК ДРАШКА СЛОМОВИЋА: Преминуо дугогодишњи новинар "Вечерњих новости"

06. 09. 2021. у 14:04

Друштво

0 4

ИМАМ ЈЕДНУ ЖЕЉУ - ДА МЛАДИ ЗАВОЛЕ НАУКУ: Спортски новинар Милан Ждрале преко "Новости" најавио да ће своје рукописе поклонити деци Србије

22. 08. 2021. у 12:10

Хапшења и истрага

1 6

ОСУЂЕН МИЛАН БОШКОВИЋ! Због насиља у породици спортски новинар склопио споразум са Тужилаштвом

17. 09. 2021. у 15:53

Хапшења и истрага

2 12

БОШКОВИЋ СУПРУГУ ГАЂАО ЦИПЕЛОМ, ПА НАСРНУО НА ЊУ: Откривен мотив напада

16. 09. 2021. у 20:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације