УЖИВАО ЈЕ У ЖИВОТУ, ГУБИО НА КОЦКИ, МРЗЕО НАЦИОНАЛИЗАМ: Боксерски шампион који ће добити улицу у Београду

Јурица Керблер - Од сталног дописника Новости ЗАГРЕБ

18. 11. 2021. у 09:30

- Мати Парлову нисам истакла мишиће, нисам га видела само као боксера, већ као поклоника поезије, интелектуалца - каже, за "Новости", једна од највећих хрватских уметница, вајарка Марија Ујевић Галетовић, која је израдила бронзани споменик великог спортисте у природној величини, постављен у центру Пуле. - Парлов није био мишићав, крупан боксер, а урадила сам му руке чврстог, једноставног облика.

УЖИВАО ЈЕ У ЖИВОТУ, ГУБИО НА КОЦКИ, МРЗЕО НАЦИОНАЛИЗАМ: Боксерски шампион који ће добити улицу у Београду

И такав Мате Парлов, без рукавица и мишића, од маја стоји у Пули, изазивајући различите реакције грађана, од одушевљења до разочарања. Тај непоновљиви јунак, пореклом из Имотске Крајине, који је умро пре тринаест година у Пули, сада у бронзи у пулским Ђардинима поново изазива пажњу, а иницијатор постављања његовог споменика Горка Остојић Цвајнер каже да је то пре свега уметничко виђење легендарног спортисте, а да о његовој каријери најбоље говоре медаље и частан и предан рад.

Славна хрватска вајарка, која је урадила бројне споменике, међу којима и онај Мирославу Крлежи, истиче да је син Мате Парлова Матко уз споменик изабрао пет медаља које асоцирају на олимпијске кругове.

- Тата би био задовољан спомеником у центру Београда, града којег је волео - каже његов син, док смо се сами уверили да становници Пуле и њихови бројни туристички гости долазе да виде Парлова, човека чија животна прича никада није испричана до краја. Вест да ће Парлов добити и улицу у Београду за Пуљане је потврда да велики спортиста, најуспешнији југословенски боксер свих времена - никада неће бити заборављен.

А прича о Мати Теу Парлову почиње у Ричицама крај Имотског, где је живео након рођења у Сплиту, да би се породица 1958. преселила у Пулу. Дуго није разјашњена тајна одласка у Пулу. Сам Парлов је једном говорио да је отишао са десет година, а онда је спомињао одлазак када је имао дванаест. Пуно је око тог пресељења било говоркања, па и око тога да му је отац, који је био локални трговац у Имотском, у Пули издржавао затворску казну, јер је био осуђен због убиства познаника Никице Раке. Права је истина да је породица одлучила да се пресели након што је отац Мате Парлова помилован, а сам Мате о томе никада јавно није говорио.

У Пули су Мату звали и Тео, ту је почело његово дружење са боксом, али и певањем и глумом. Уписао се 1964. године у боксерски клуб и почео да тренира, да би већ четири године касније отишао на Олимпијске игре у Мексико.

- Био је крајње поштен човек, имао је одлике великог спортисте, дисциплинован и професионалан - говоре пријатељи Мате Парлова, који га знају из тих првих пулских дана. Сам Парлов, који је увек имао доста новца, частио је суграђане и никада нико уз њега није могао да плати пиће. Кажу, волео је да се дружи и са коцком.

- Да га је Брижит Бардо звала да изађе са њом одбио би, јер је морао да тренира - каже Матин дугогодишњи спаринг партнер Јосип Чикада.

Уз Мату Парлова се не вежу никакви проблеми ни ексцеси. Волео је много да чита, помаже колегама, а имао је и посебан смисао за хумор, какав имају људи из Имотске Крајине. Губио је паре на коцки, за оне прилике невероватно велике суме, али је уживао у животу. Галантан, возио се у раскошном "мерцедесу", одбијајући да се политички опредељује. За њега је Југославија била његов дом, али пре свега је ценио сваког човека и мрзео национализам.

Уз спортску каријеру много је учио, дипломирао је на Економском факултету у Ријеци, уписао магистарске студије у Љубљани. Збијао је шале, спајао немогуће, спортски живот и дуге ноћне забаве, а они који су га добро знали тврде да се никада није жалио.

Дуг је списак спортских успеха, медаља које су га довеле на сам врх професионалног светског бокса. Био је и први боксер из бивше државе који се окитио олимпијским златом у Минхену 1972, а у 214 мечева победио је у 190. Први је светски аматерски првак, што му је отворило и каријеру у професионалном боксу.

Три је пута изабран за најбољег спортисту Југославије, био је осмоструки првак бивше државе, четири пута у средњој и четири пута у полутешкој категорији. У древној пулској Арени након многих тријумфа био му је приређен спектакуларни дочек, а када је освојио светску титулу у професионалном боксу још је после тога само три пута ушао у ринг. Од бокса се опростио 1990. године и са породицом је живео у Фажани, месту преко пута Бриона, са супругом Лауром и сином Матком.

- Били смо као гладијатори у арени - знао је говорити, подсећајући се на дане славе.

Отворио је легендарни кафић "Мате" који ради и данас и којег води његов син.

- Долазио је ту сваког дана, италијанска искуства са кафом пренео у Истру, знао је у кафићу бити до касне вечери - каже нам Дарко Делбијанко из Пуле, док је Матин син, који је наставио очев посао у кафићу, тврдио да никада након завршетка каријере није причао о боксу.

- Обожавао је обичне људе, а приватно је волео поезију, класике попут Марулића, Гундулића, Матоша...

Славни боксер, који је предводио и репрезентацију на Олимпијским играма у Лос Анђелесу, умро је 29. јула 2008. године у Пули. Симбол тог града није могао да победи тешку болест, рак плућа. Умро је у породичној кући, окружен породицом, супругом и децом, кћерком Миром и сином Матком, не дочекавши шездесети рођендан.

- Један ме професор у свом кабинету упитао који ми је највећи успех у животу. То што познајем Мату Парлова и што сам боксовао са њим у истој екипи, одговорио сам - прича Матин дугогодишњи пријатељ Нихад Кадић из боксерског клуба у Пули.

Разорну левицу, европског, светског и олимпијског првака, тог непоновљивог Парлова, пратиле су бројне анегдоте, па сами Пуљани кажу да се никада нису тако добро насмејали као са Матиним шалама.

- Пре свега, био је велик човек. А све остало, бокс и поезија, ишло је уз то - говоре његови пријатељи, одушевљени да и данас живи легенда о Мати Парлову. Легенда о спортисти који је све освојио, али је остао скроман до краја живота, ненаметљив великан.

БЕОГРАД ЈЕ ГРАД КОЈИ ЈЕ МОЈ ОТАЦ ВОЛЕО

- Чим сам чуо прво за предлог, а потом и за одлуку Града Београда, осетио сам радост и част. Није мала ствар да у граду који је мој отац волео, у којем је побеђивао, улица добије његово име - рекао Матко Парлов.

Подсетио је да је у каријери оца све почело управо у Београду, а како каже, ту се и завршило, јер је последњи интервју, три месеца пред смрт 2008. дао за београдске медије.

Матко наводи да је увек желео да дође у Београд, али да није стигао јер је, између осталог, заузет вођењем кафића "Мате" који је његов отац отворио.

Син спортисте ненадмашне биографије, који је са 19 година постао првак Југославије у полутешкој категорији, са 23 првак Европе, а убрзо потом и светски првак, у 310 аматерских мечева имао само 13 пораза, а као професионалац у 29 борби изгубио само три пута, истиче да сада има и мотив више да дође у Београд - да види Улицу Мате Парлова.

- Посебно ми је драго јер му је београдска публика давала крила - рекао је син човека који је говорио да није имао страх од пораза, "него страсну одговорност јер није смео разочарати 20 милиона људи који су били уз њега".

Матко каже да му је одувек била жеља да дође у Београд.

- То је град који је мој отац јако често спомињао, у којем су му се људи увек лепо јављали. Волео бих да обиђем и Кошутњак, где је тренирао годинама - рекао је Матко и подсетио да је његов отац 1973. у Београду одбранио титулу првака Европе.

Медији увек цитирају да се Мате поносио коренима, али да је увек говорио: "Београд је моја друга кућа".

- Тамо је проводио највише времена, тренирао, боксовао, стекао је пуно пријатеља, волео тај град - рекао је Матко.