ОН ЈЕ ЗАСЛУЖАН ЗА УСПОН КОШАРКЕ У ЕВРОПИ: Вилмош Лоци (1925-1991), виртуоз игре под обручима и легенда зрењанинског Пролетера

Богољуб Грујић

09. 01. 2021. у 23:00

ИГРАЧ чијом заслугом је кошарка у Европи изванредно напредовала и један од најуспешнијих кошаркаша свих времена, којег је красила невероватна скромност и осећај за другарство, омиљен и цењен у свакој дружини и кошаркашком свету уопште - записао је, својевремено, о Вилмошу Лоцију, Борислав Станковић, генерални секретар ФИБА и у једној реченици рекао баш све о генијалном "златном виртуозу" са Бегеја, бонвивану светског баскета за сва времена.

ОН ЈЕ ЗАСЛУЖАН ЗА УСПОН КОШАРКЕ У ЕВРОПИ: Вилмош Лоци (1925-1991), виртуоз игре под обручима и легенда зрењанинског Пролетера

Privatna arhiva

Вилмош Лоци, мађарске националности, али Југословен по убеђењу, рођен је 1925. године у Зрењанину, где је у локалном Радничком, из насеља Шећерана, започео успешну каријеру. Прославио се у дресу Пролетера и две сезоне у Партизану, а постао је узданица репрезентације Југославије. Био је први југословенски репрезентативац у свим спортовима са више од 100 мечева за национални тим, и винуо се до пиједестала кошаркашких звезда које сијају заувек.

Privatna arhiva

Прелиставајући албум сећања, његова млађа ћерка Александра, у породичном дому у Зрењанину, отворила је шкрињу лепих успомена на свог оца. На господина и другара, пре свега, који када није био у патикама на кошаркашком терену, обавезно је носио одело и кравату, волео живот и људе, поштујући супругу Мирјану и учећи своје две ћерке, старију Елизабету и Александру, да буду исте као што је он, правичне, дружељубиве, са истанчаним осећајем да поштују праве вредности.

- Напустио је овај свет 12. јула 1991. године, али ту је он негде међу нама, све види и шеретски се осмехује - каже Александра, присећајући се питких, али и поучних животних лекција свог оца, који је, како је то рекао Небојша Поповић, био међу "100 кошаркашких богова за сва времена".

Лоцијеви родитељи били су Мађари, рођени у Пешти. Отац му је као грађевинац погинуо у Албанији, а мајка, без обзира на то што су се преселили у Зрењанин, није научила српски, баш као што се ни Вилмош никада није изјашњавао као Мађар, него као Југословен, који је обожавао своју земљу и писао кошаркашку историју, баш као и Радивој Жућко Кораћ, Иво Данеу, Мока, Кића, Праја, Мирза, Ћоса и сви остали великани краљице игара.

Privatna arhiva

Био је члан златне Пролетерове петорке, заједно са Мињом, Енглером, Катићем и Радојчићем, која је 1956. освојила титулу шампиона Југославије и уједно била и прва петорка националне селекције.

МАГАРАЦ ЈЕДАН

НАЈЖЕШЋА псовка чувеног мајстора кошарке, који се никада није ослободио мађарског нагласка је била када би изговорио псовку "магарац један", и тад се знало да је стварно изнервиран и љут.

- Био је опседнут техником, сећам се да је као тренер у Абу Дабију, купио "Шарпов" радио-касетофон са телевизором, преко којег смо чули да је умро друг Тито - наставља Александра, уз напомену да има сачувану касету са импровизованим радио-емисијама које је њен отац снимао у слободно време, док је као тренер радио у Саудијској Арабији.

Након богате играчке каријере, Вилмош Лоци је две године био селектор репрезентације Централне Афричке Републике, коју је успео да одведе на Светски шампионат 1974. године у Порторику. У шали је говорио, од председника Бокасе, кад ме већ није појео, добио сам орден, а то није мала ствар.

Privatna arhiva

- Пропутовао је цео свет, али се није хвалисаво, бусао тиме, сећам се када је у Африци имао саобраћајку и био повређен, мама се јако потресла, а он јој је у писму написао: "Ма не брини, мене крокодил да прогута овде, испљунуо би ме" - присећа се Александра, уз напомену да јој је пријала великодушност оца, који би јој, док је била девојка, само тихо шапнуо: "Сако ми је у другој соби, завуци руку и џеп и све што нађеш, узми, твоје је".

Privatna arhiva

Показујући богату ризницу медаља, плакета, пехара, које од заборава чува старији син Иван, новинар по струци, Александра је са одушевљењем прихватила идеју "Новости" да се већ овог лета, на дан смрти њеног оца, 12. јула у Градској кући у Зрењанину, уз присуство челника Кошаркашког савеза Србије, изврши примопредаја захвалнице са првог Светског превенства у Аргентини 1950. године, која се случајно нашла у породичном споменару Лоцијевих, а свакако припада Кући кошарке у Сазоновој улици.

ПЕТКОМ УВЕЧЕ КАРТЕ И ШАХ

НЕИЗМЕРНУ љубав према кошарци и урођени дар да се такмичи и увек буде најбољи, Вилмош је допуњавао уживањем у игрању шаха, где је досегао незванични ореол мајстора, и картању са другарима, кошаркашима, петком увече.

- Није обожавао лето, због одласка на море, где је, када смо успеле да га убедимо да пође, по цео дан, избегавајући плажу и купање, седео у кафићу и играо шах, побеђујући локалне шампионе. И оно што га је излуђивало у Арабији је песак, задржао се тамо само шест месеци управо због силног песка и климе - завршава причу о свом оцу Александра Суботић, истичући да је умро у свом Зрењанину, који је волео изнад свега, у којем је радио као тренер, али и живео скромно, као обичан човек, не као кошаркашка звезда, а у ствари је био велики светски ас.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)